ДВАПУТ УБИЈЕНИ: Срби дугују прецима да се не затире истина о Јасеновцу

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: in4s.net

Поред неколицине поштовалаца дјела Анта Павелића, његових усташа и Независне Државе Хрватске широм данашње Републике Хрватске, појаве се знатно другачији гласови у Загребу. Нема их много, али су вриједни пажње међу нама Србима. Овом приликом истичем сљедећи рад: Мирјана Касаповић, @Геноцид у НДХ: Умањивање, банализирање и порицање злочина“, Политичка мисао, 1, Загреб 2018, 7–33.

Ревизионизам у Хрватској није новијег датума. Зачетници писања „хрватске повијести“ појавили су се на историјској позорници средином 19. вијека, а то су били римокатолички свештеници. Тај процес траје до данашњих дана, па не треба да чуди што је на том послу данас прилично гласовит некадашњи београдски свештеник, језуита Владимир Хорват, уз свесрдну подршку редакције недјељника „Глас концила”, гласила Римокатоличке цркве са Капитола.

Хорват припада групи која заговара тезу о троструком Јасеновцу у којој су до краја минимизирани злочини припадника усташких постројби над Србима, Јеврејима, Циганима/Ромима и осталим, а преувеличани над Хрватима. У том контексту, као потпора, на разне начине (штампани медији, интернет) шири се гомила неутемељених тврдњи, са посебним освртом на Јасеновац.

Добро упућени историчари знају да је о Јасеновцу до данас објављено више од 3.500 наслова на разним језицима. И поред свега тога, велики злочин почињен у том комплексу концентрационих логора има бројне непознанице. Једна од најважнијих је број страдалника. О томе постоји „мали милион“ тврдњи. Усташка емиграција је тврдила да злочина није ни било, поједини Срби помињу и 1.400.000 страдалника.

Да се подсјетимо неколико вриједних чињеница: својевремено (1964) је извршен дјелимични попис ратних жртава. Попис је временом претрпио ревизију, али коначни резултати, из више разлога, никада неће бити утврђени. Попис је послужио за прављење мањих цјелина, на примјер, за одређене територије или стратишта. Тако је 1992. године Савезни завод за статистику (Савезна Република Југославија) обзнанио своја истраживања: Списак жртава рата 1941-1945. Усташки логор Јасеновац. У Хрватској, Спомен-подручје Јасеновац представило је 2007. године своје резултате: Поименични попис жртава концентрацијског логора Јасеновац 1941-1945 (Јелка Смрека и Ђорђе Миховиловић). Музеј жртава геноцида годинама је радио на ревизији пописа из 1964. године и његови резултати су доступни јавности.

Ревизионисти у Хрватској у својим негирањима одређених општеприхваћених чињеница служе се разним средствима и начинима рада. Тако, примјера ради, воле да „цијепају длаку на четворо“! Притом дођу до одређених резултата на основу којих граде своје теорије. Да, када је ријеч о страдању припадника српског народа, наша несрећа буде већа, поједине чињенице које поменута групица у Хрватској докаже, показују нашу небригу или ко зна коју ријеч у овом случају примјенити. Ово ћу да илуструјем сљедећим примјером:

Борис (Љубомир) Тадић био је као предсједник Републике Србије и приватно 26. јуна 2011. на Велебиту, код Шаранове јаме, једног од већих стратишта за Србе и Јевреје из љета 1941. године. Ипак, сада и у овом контексту, треба нагласити да Тадић није отишао у Загреб гдје се прослављала 20. годишњица проглашења независне државе Хрватске!

Од окончања Другог свјетског рата до данас, од Југославије, преко Савезне Републике Југославије, Србије и Црне Гора до Републике Србије, ниједан високи званичник Србије није посјетио Јасеновац. Наравно, ако не рачунамо једну делегацију Социјалистичког савеза радног народа Србије, која је 4. јуна 1968. године мирно саслушала ријечи Ивана Стеве Крајачића, једног од најмоћнијих људи тадашње СФР Југославије. Крајачић им је том приликом нагласио да су их (мислећи на Србе) Хрвати ту мало поклали!

Поменуо сам да је Борис Тадић био на Велебиту. Томислав Николић није обилазио стратишта осим Крагујевца. Александар Вучић је био, са Милорадом Додиком, у Доњој Градини, стратишту и гробишту с друге стране Саве и Јасеновца.

У Јасеновцу су били православни патријарси (два српска и васељенски) и бројни епископи. Додуше, и римокатолички бискупи су посјећивали мјесто некадашњег логора, али на том мјесту никада ниједан од њих није изрекао ријечи осуде великог злочина.

Напријед сам нагласио да је Борис Тадић био на Јадовну и као приватно лице. Његов дједа по мајци, Страхиња (Кићан) Кићановић, рођен 1900. године у селу Бродац Доњи код Бијељине, заједно са старијим рођеним братом Душаном и групом угледних и богатијих Срба у бијељинском крају, био је ухапшен и спроведени су на Велебит. Већина њих је окончала своје животе у некој од тамошњих бројних јама. О томе постоје свједочења Кићановићевих комшија и сапатника, које су хрватске власти, послије наредбе италијанских војних власти да затворе логор, депортовали у новоформирани логор у Јасеновцу. Оригинали тих свједочења налазе се у Архиву Југославије. Поменута свједочења послужила су Затезалу да у списак страдалника упише браћу Кићановић.

Забуна настаје 1964. године у вријеме пописа жртава рата. Наиме, Страхиња Кићановић наведен је и међу корицама књиге „Списак жртава рата 1941-1945”, „Усташки логор Јасеновац”. Брат Душан наведен је на истој страни као становник села Бродац Горњи! Иста тврдња налази се и у штампаној верзији базе података Музеја жртава геноцида!

Имена браће наведена су у књизи „Поименични попис жртава концентрацијског логора Јасеновац 1941-1945”, уз тврдњу: „Убијен од усташа 1941. у логору Јасеновац на неутврђеном стратишту“.

Имена браће налазе се и у књизи Антуна Милетића „Убијени у концентрационом логору Јасеновац 1941-1945”. И Милетић наводи да су браћа живјела раздвојено, у два села! У штампаној верзији базе података Музеја жртава рата наведено је да је Страхиња страдао у Јадовну, потом да је страдао у Јасеновцу. Остали лични подаци су идентични, разлика је у извору података! Управо овакви пропусти послужили су хрватским ревизионистима да, кад је ријеч о ратним злочинима у Независној Држави Хрватској, ставе под сумњу и оне, одавно са доказима утемељене чињенице.

На крају је могуће поставити питање: Зашто грешка није исправљена? Одговор ћу, из добро знаних разлога, дати другом приликом. Под условом да сте ме увјерили да сте добро схватили разлоге писања овог текста!

in4s.net, Стање ствари

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.