БОРАЦ ЗА ИСЛАМСКУ ДРЖАВУ У ЕВРОПИ: Још један део Алијиног тестамента Бакир мора да испуни

ИСКРА на Фејсбуку

Бакир Изетбеговић и Реџеп Ердоган на гробу Алије Изебеговића (Фото: Спутњик/ AFP 2017/ ELVIS BARUKCIC)

Рахметли Изетбеговић био је тврди верник — борац за муслиманску државу у Европи. Лично је командовао многим војним нападима на Србе у БиХ. Тврдио је да је био приморан да потпише Дејтон, којим је омогућен настанак Републике Српске.

Босна и Херцеговина има довољно снага које следе визију Алије Изетбеговића, док снаге које су представљале отпор томе слабе. Покушавамо да наставимо његовим путем, а он сам је имао огромне отпоре, али је изборио позицију с које настављамо да се боримо за целовиту Босну и Херцеговину, земљу демократије, равноправних народа, грађана и људских права. Ове речи је Бакир Изетбеговић, син рахметли Алије Изетбеговића, првог председника Босне и Херцеговине, изговорио 8. августа ове године, на дан када би његов бабо, да је жив, напунио 92 године.

Да ли је Босна и даље талац пута Алије Изетбеговића? Коју је то заоставштину он оставио, а коју син намерава да испуни?

Муслиманско братство

Алија је још од младости био загрижен за веру и нацију муслимана. Заједно са неколико истомишљеника, артикулацију својих политичких опредељења покушао је да пронађе у организацији Млади муслимани (ММ). Први покушај да се ово удружење региструје по тадашњим законима био је у марту 1941. Регистрација је пропала јер је у априлу Хитлер напао Југославију.

Но, Алију је красило стрпљење. Исту ствар покушао је да уради по завршетку Другог светског рата. Као младомуслимански активиста је ухапшен. Своје идеје је ширио као војник СФРЈ, па му је судио војни суд. Осуђен је на на три године строгог затвора. Изашао је 1949. године.

Исламска декларација

Године 1969. направио је нацрт за текст Исламске декларације, коју је током 1970. завршио и обелоданио. Овај невелики текст (око 40 страница) изазвао је живо интересовање тек након Сарајевског процеса 1983. године, када је Изетбеговић по други пут осуђен за исламски фундаментализам.

Иако написана у Југославији, односно у БиХ, Исламска декларација пажњу није усмерила на домаће политичке прилике, него је била окренута према исламском свету који је у књизи третиран као кохерентан духовни и политичко-административни простор. Исламска декларација преведена је касније на седам страних језика, и у својим је оквирима постала један од најчитанијих политичких текстова тог времена.

Другу књигу, „Ислам између истока и запада“, Изетбеговић је написао пре затвора 1946. године, а објављена је много касније. У књизи, која је овај пут преведена на чак девет језика, Алија се бави исламом и његовим местом у свету.

Сарајевски процес

У марту 1983. године Изетбеговић је ухапшен због ширења панисламизма. Као првооптужени осуђен је на 14 година затвора. У коментару на пресуду рекао је: „Волим Југославију, али не и њену власт“.

„Био сам муслиман, и то ћу и остати. Осећао сам се као борац за ствар ислама у свету и тако ћу се осећати до краја живота. Ислам је за мене друго име за све што је лепо и племенито и име за обећање или наду у бољу будућност муслиманских народа, за њихов живот у достојанству и слободи, једном речју, за све оно за шта је, по мом уверењу, било вредно живети“.

Затворски дани

У затвору је Изетбеговић даље учврстио своју веру. Његова бескрајна оданост Богу била је оаза у коју се увек склањао. Дуги боравак иза решетака код Изетбеговића развио је сензибилитет за слободу: оно што се другим људима подразумевало, за Изетбеговића је било предмет најсветијих жеља. Из затвора је развио посебно добре односе са сином Бакиром, који је и сам уз оца почео да се интересује за политичко стање друштва у коме је живео.

Тако се код Бакира развио сензибилитет за политику и снажан интерес да у њој и сам партиципира. Ова веза оца и сина доћи ће посебно до изражаја касније, за време рата на тлу СФРЈ. У затвору је остао до 1988.

Оснивање странке

Активности за оснивање странке почео је новембру 1989. године, тачно годину након изласка из затвора. У пролеће 1990. Изетбеговић је најавио конференцију за штампу у сарајевском хотелу „Холидеј ин“, где је обелоданио оснивање политичке странке. Тада је прочитао саопштење за јавност које ће касније бити познато и као „Саопштење четрдесеторице“, јер је и имало тачно толико потписника.

Иако се формално позивао на све грађане, из првог пасуса јасно је било да је странка профилисана као национална: „СДА је политички савез грађана Југославије који припадају муслиманском културно-историјског кругу, као и других грађана Југославије који прихватају програм и циљеве странке“. Странка је убрзо ушла у Председништво Републике БиХ (још увек СФРЈ), да би референдум о независности БиХ иницирала, па и одржала, 29. фебруара и 1. марта 1992.

Успешности референдума су помогли и Хрвати из Босне на позив Туђмана. Зато је чак 99 одсто гласало за независну БиХ! Судбина БиХ била је одлучена, али само формално-правно. Стварна судбина БиХ решавала се на бојном пољу. Шестог априла 1992. Европска заједница признала је БиХ, а сутрадан су то учиниле и САД. Рат је почео одмах након изгласавања независности.

Авантуре наоружавања Армије БиХ

Армија Републике Босне и Херцеговине, којој је недостајало оружје, убрзо је наоружана по приватним везама Алије са исламским светом из младих дана, а на хиљаде муџахедина појавило се у Босни да се бори за Алијин циљ — муслиманску државу у Европи — на капији Истока и Запада. Током четверогодишњег рата, Изетбеговић је често излазио на слободне територије широм Босне и Херцеговине, али и на ратишта, одакле је командовао неким од најжешћих војних удара по српским положајима.

Односи с Истоком и Западом

Паралелно с борбом на терену, трајали су преговори и одржаване међународне конференције. Изетбеговић је често путовао у светске метрополе, објашњавајући шта се догађа у БиХ. Понављао је тезе да се ради о агресији на једну независну земљу, која се „није припремала за рат, него за мир“.

Широм света уредно је износио детаље о снагама ЈНА, политичком контексту агресије на БиХ, говорио о великосрпском геноцидном карактеру. Упозоравао је и на апсурдност ембарга на оружје коју су увеле УН. Овај Алијин поход на Западу је уродио плодом, па је осим оружја стизала и храна и друге потрепштине. Успео је и да се уведу санкције за странку Радована Караџића, док је муслимански Исток помагао у наоружавању.

Награде од исламског света

Током и након рата у Босни добио је неколико значајних награда од исламског света: 1993. године награда Краљ Фејсал за службу исламу; 1996. године награда Мислилац године Фондације Али Осман Хафиз из Медине; 1997. године Државни орден Републике Турске; 1997. године Почасни докторат Универзитета у Ријаду; 1998. године Орден Државе Катар Орден независности; 1997. године Титула почасног доктора правних наука Мармара универзитета у Истанбулу; 2001. године награда Исламска личност године Уједињених Арапских Емирата.

Иронија Сребренице

У јулу 1995. године, као завршни чин догодила се Сребреница, где још не постоје прецизни подаци шта се десило али је Алија ово искористио, и у свет је отишла вест да су Срби починили масакр над 8.000 муслимана цивила, што је одмах добило „епитет“ — геноцида. Подсећања ради, Сребреница је тада била заштићена зона под управом УН. Изетбеговић је тада писао и самом Билу Клинтону, тадашњем председнику Америке, због чега је и Бела кућа изашла са ставом да је у питању геноцид који су починили Срби.

После Сребренице уследила је жива политичка активност босанске стране, и полако се стварало расположење да се Караџићеви смекшају силом оружја. После Сребренице на леђа Срба стављене су и Маркале и Жепа, и Запад је коначно одлучио да снажније подржати босанске снаге, па су уследили у августу 1995. године жестоки ваздушни удари НАТО снага на положаје српске војске широм Босне.

Преговори у Дејтону

Алија Изетбеговић је био приморан да прихвати преговоре у Дејтону и да стави параф на Дејтонски споразум, по коме је, осим Федерације, настала и територија Републике Српске. Алија је у свом дневнику написао да му је то нешто најтеже што је у животу урадио. Преговори су, написао је тада Алија, вођени методом уцене и са мачем над главом Босне. Написао је и да је морао да пристане на споразум јер је цела међународна заједница, с Американцима на челу, била сложна у једном — мировни споразум, какав-такав, једноставно се морао донети.

Одлука о повлачењу

Године 2000. Алија Изетбеговић је решио да се повуче са места тадашње функције председавајућег Председништва БиХ. Као разлог навео је године и здравље… За своје највеће успехе навео је независност БиХ, посебно јер је, како је рекао, „1991-1992. године постојала реална опасност да Босна и Херцеговина постане провинција велике Србије. Ја сам то спречио и то сматрам својом највећом заслугом!“

Као највећи неуспех навео је спор процес успостављања целовите, демократске и просперитетне Босне и Херцеговине. Садашњи председник Турске Реџеп Тајип Ердоган је међу последњима видео Алију у болници живог. Били су велики пријатељи.

Алија Изетбеговић умро је 19. октобра 2003. године. Сахрањен је на шехидском мезарју Ковачи у Сарајеву. Родио се у беговској породици која је живела у Београду, а одакле је протерана под „српским терором“ 1868. Породица се склонила у Босански Шамац где се рахметли Алија и родио и растао.

rs.sputniknews.com

Тагови: , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.