ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Злочин је заледио живот

ИСКРА на Фејсбуку

Гораждевац – споменик српским жртвама (Фото: СРНА)

Господско лице Сенке Јововић, мајке убијеног Ивана, личи на камен који је постављен изнад места где је издахнуо њен син. Стоји усправна и нема, гледа у своје дете, гледа у нас и у године које је однело зло.

“ Јововића”, каже Милић Милићевић, разгрће траву и показује камен постављен на месту где је пре петнаест година издахнуо младић Иван Јововић. Тај камени белег, једва видљив и зарастао, једини је спомен на њега и Панта Дакића, које је усмртио рафал док су се купали на реци Бистрици.

У херметично затвореном Гораждевцу тај криви вир на реци, мала зараван, ватра за печење кукуруза били су једини излаз, предах и разонода. Био је то последњи излазак на реку, а крваве печате и тешке ране одавде су однели Драгана Србљак, Богдан Букумирић, Ђорђе Угреновић, Марко Богићевић.

Оне унутрашње ране, страхове деце која су бежала кроз шикару, кукурузе и ограде, нико није забележио. На вир се више нико није вратио. У међувремену се за друге живот наставио, албански привредници прокопали су ново корито и изместили реку, врбак из којег је убица пуцао израстао је и готово покрио место злочина.

Тишина и исто врело лето.

„Ретко ме се ко сети. Полако се заборавља овај дан. Враћају ми се слике, сунце је и данас као пре петнаест година, много ми је жао што нисам на парастосу”, каже Драгана Србљак, коју су локалне мржње, неразумевање и неспособност институција отерали из завичаја где је оставила своју младост. То весело дете преживело је стављање гипса на прострелне ране у болници у Пећи, завршило фармацеутску школу и психологију. За особу таквих квалификација овде није било места. „Сада радим у једној приватној апотеци, мало ме боле ноге јер стојим, али ја волим тај посао”, каже Драгана за „Политику” и опомиње да је посао чека. У Гораждевцу је чека све – и успомене и родбина и рањени вршњак Ђорђе Угреновић. Он стоји на средини цркве, увек сабран и насмејан, уздржан и без осуде било кога. Служба почиње.

„За њихов мир и тишину, Господу се помолимо”, каже архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац на парастосу убијеним дечацима Ивану Јововићу и Панту Дакићу. Тако се из ове Цркве Пресвете Богородице родбина, представници власти, медији и свештеници сећају једног од најтежих злочина почињених у доба мира на Косову и Метохији. Рафал којим је убица покосио децу на Бистрици утишао је ово село, паралисао живот и даровао му неку врсту неприродног мира испуњеног болом и одсуством перспективе. Неправда и некажњивост заледили су сваку врсту развоја и због тога је окамењеност нека врста природног стања и начина живота.

ПЕТНАЕСТ ГОДИНА ОД УБИСТВА ДЕЦЕ У ГОРАЖДЕВЦУ
Злочин је заледио живот
Господско лице Сенке Јововић, мајке убијеног Ивана, личи на камен који је постављен изнад места где је издахнуо њен син. Стоји усправна и нема, гледа у своје дете, гледа у нас и у године које је однело зло
Аутор: Живојин Ракочевићпонедељак, 13.08.2018. у 22:00
„Ово је мрамор Ивана Јововића”, каже Милић Милићевић, разгрће траву и показује камен постављен на месту где је пре петнаест година издахнуо младић Иван Јововић. Тај камени белег, једва видљив и зарастао, једини је спомен на њега и Панта Дакића, које је усмртио рафал док су се купали на реци Бистрици.

У херметично затвореном Гораждевцу тај криви вир на реци, мала зараван, ватра за печење кукуруза били су једини излаз, предах и разонода. Био је то последњи излазак на реку, а крваве печате и тешке ране одавде су однели Драгана Србљак, Богдан Букумирић, Ђорђе Угреновић, Марко Богићевић.

Оне унутрашње ране, страхове деце која су бежала кроз шикару, кукурузе и ограде, нико није забележио. На вир се више нико није вратио. У међувремену се за друге живот наставио, албански привредници прокопали су ново корито и изместили реку, врбак из којег је убица пуцао израстао је и готово покрио место злочина.

Тишина и исто врело лето.

„Ретко ме се ко сети. Полако се заборавља овај дан. Враћају ми се слике, сунце је и данас као пре петнаест година, много ми је жао што нисам на парастосу”, каже Драгана Србљак, коју су локалне мржње, неразумевање и неспособност институција отерали из завичаја где је оставила своју младост. То весело дете преживело је стављање гипса на прострелне ране у болници у Пећи, завршило фармацеутску школу и психологију. За особу таквих квалификација овде није било места. „Сада радим у једној приватној апотеци, мало ме боле ноге јер стојим, али ја волим тај посао”, каже Драгана за „Политику” и опомиње да је посао чека. У Гораждевцу је чека све – и успомене и родбина и рањени вршњак Ђорђе Угреновић. Он стоји на средини цркве, увек сабран и насмејан, уздржан и без осуде било кога. Служба почиње.

„За њихов мир и тишину, Господу се помолимо”, каже архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганац на парастосу убијеним дечацима Ивану Јововићу и Панту Дакићу. Тако се из ове Цркве Пресвете Богородице родбина, представници власти, медији и свештеници сећају једног од најтежих злочина почињених у доба мира на Косову и Метохији. Рафал којим је убица покосио децу на Бистрици утишао је ово село, паралисао живот и даровао му неку врсту неприродног мира испуњеног болом и одсуством перспективе. Неправда и некажњивост заледили су сваку врсту развоја и због тога је окамењеност нека врста природног стања и начина живота.

Присутни и одсутни
Парастосу је присуствовала Винка Радосављевић, начелница Пећког округа и координаторка Управљачког тима за успостављање Заједнице српских општина. Парастосу није присуствовао нико од представника Срба и Српске листе у косовским институцијама.
„Не можемо ми да окренемо леђа гробовима Ивана и Панта, не можемо да одемо, морамо да будемо овде и да будемо уз наше светиње”, рекао је архимандрит Иларион и нагласио да није узалудна жртва гораждевачке деце и храброст мештана да поред страшних жртава опстану на својој земљи и са својом светињама. „Ако не проповедамо васкрсење Христово, које је немогуће објаснити људским разумом, узалуд је проповед наша, узалуд је вера наша. Ако ми заснивамо наше постојање на статистикама и бројевима – пропали смо одмах!”

Власти Републике Србије представљао је Дамјан Јовић, заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију. „Данас се сећамо злочина који је остао без казне. Важно је да ничије дете више не буде мета, али је важније да међународне мисије и локалне институције извуку главу из песка и уложе додатни напор како би овај случај био решен”, рекао је Јовић и истакао да се мора тражити решење за предуслове за опстанак и да се због тога злочин не сме заборавити.

Председник Привременог органа Општине Пећ Милош Димитријевић подсетио је да је међународна заједница обећала како ће преврнути сваки камен али да ништа није урадила да открије убице. „То је једна велика туга, за породице и за све нас”, рекао је Димитријевић.

Једноличност живота, овог помена и неправде осудила је ове породице на тишину. Господско лице Сенке Јововић, мајке убијеног Ивана, личи на камен који је постављен изнад места где је издахнуо њен син. Стоји усправна и нема, гледа у своје дете, гледа у нас и у године које је однело зло.

Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.