ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Личимо ли на наше џелате

ИСКРА на Фејсбуку

Коме и зашто смета спомен-плоча српским ослободиоцима Будве? – Спој идеологије и интереса одузима људскост и убија сећање

Zivojin RakocevicСродници Л. Љ. генералне директорке Директората за културну баштину Министарства културе Црне Горе, особе која заговара уклањање спомен-плоче српским ослободиоцима Будве, безуспешно покушавају да пронађу споменик својих и њених најближих рођака на гробљу у Пећи. Знају да је ту, с леве стране – одмах поред улаза, али не иде…  Круг потраге се шири, понављају се презимена оних који су били у близини, тражи се какав знак, преврћу се комади разбијених мермерних плоча – не би ли се на њима нашло неко познато име.

Док се лагано смекшавају свеће у рукама и гази превисока трава, расту очај, понижење и страх од знатижељних пролазника. Парадокс је да је директорка Л. Љ. пре два дана направила буру у јавности и са будванских Вељих врата најавила уклањање спомен-обележја са натписом: „На успомену доласка храбре и побједоносне Српске војске која послије јуначних побједа ослободи Будву, на Митровдан 8. новембра 1918. поставља Општина Будва”. Изнад су Његошеви стихови: „Покољења дјела суде…”

Шта нам све ово говори, о чему је реч?

Већина наших општих несрећа је дубоко лична, већина наших општих пораза истински је персонализована, свако наше конвертитство је потреба да личимо на џелата, рушитеља или окупатора. На кога данас личи директорка Л. Љ. из црногорског министарства културе? Коме је она најсличнија? Онима који су порушили споменик њених најближих сродника и њеног брата. Иза те табле у Будви сакрило се стотине и стотине хиљада оних који су сањали о слободи једног народа, сакрила се Мојковачка битка, и једна лична прича стара само петнаест година, сакрило се и оно дивљачко рушење гробља у Пећи и питање: како је могуће да баш она буде та директорка, како је то Л. Љ. прихватила?

У изјави медијима она закључује да табла не припада културном слоју јер „културни слој није спомен-обележје, већ оно о чему прича то спомен-обележје”. У ком слоју се крије ваша лична несрећа? Је ли у свесном или у несвесном и прича ли о вама и новој црногорској идеологији која није покрила личне слојеве? Комунистичка, тоталитарна свест није преслојила, те речи, јер су знали да су ту војску 1918. дочекали и будвански Срби, да су је чекали предуго – и у Далматинском сабору као Стефан Митров Љубиша говорили: „Ја сам Срб народношћу, а вјером православан.” Данас је јерес и споменути да су ту војску дочекали и Срби католици, као што је, за многе, политички некоректно приметити да нови идентитет и мале разлике претвара у мржњу и инциденте.

„Ако смо менталитет какав јесмо, па волимо одмах ордење и знамење да дајемо, тадашња власт је врло спретно знала да то обележје не би 1918. пило воду. Али, исто тако имамо један менталитетски проблем – брзо заборављамо и брзо усвајамо ново, па је тако спомен-обележје 1931. прошло међу Будванима”, каже Л. Љ. Тако су „немарни и заборавни” Будвани које према њеном тврђењу „нико није ослобађао” жртве менталитета, који треба поправити јер, како се стручно изразила, он не пије воду. У основи тај новообликовани менталитет проглашен је за стандард и у њему нема места за друге слојеве изван данашње црногорске пројекције прошлости и будућности. На крају крајева: све што говоримо – говоримо о себи, а тачно је и да усвајамо ново, после чега се често не можемо препознати, или не смемо себи погледати у лице. Него, ствар је опет, некако исувише лична: како госпођо Л. Љ. ништа нисте научили из недавног грозничавог трагања ваших најближих да нађу неколико имена уништених на споменику у Пећи, како вам није пало на памет колико су се радовали када су пронашли једно једино име на тој мермерној плочи? То име је део вас, као што је и она табла коју сте намерно уклонили део нечије жртве, љубави, реализованих или пропалих идеја. Та табла је и део вас, захваљујући тим идејама, слободи и ослобођењу из јесени 1918. и ваша је породица тражила нешто боље и нешто више у ослобођеној Пећи. А биће, ипак, да Пећ није ослобођена?!

Смешно је и погрешно рећи да смо из историје нешто научили. Ми смо у потпуном сукобу, са већином чињеница, доказа, докумената, сведочења, ми смо рушитељи племенитих обзира, ми смо заборавили да смо и непријатељске гробове чували као своје, ми смо за сопствену несрећу слепи, несрећа нас ничему није научила, несрећа нас није учинила бољима. Спој идеологије и интереса одузима људскост и убија сећање.

Живојин Ракочевић

Тагови: , ,

1 коментар

  1. zlatko petrović каже:

    Gospodine Rakočeviću svaka vam čast na lepo napisanom tekstu A direktorki l. Lj. Poručio bi da najbolje što može fa uradi posle ove gluposti je da povuče inicijativu pa makar ostala i bez posla, što je boje nego bez obrsza.Verujem da bi i njen pokojni brat bio ponosan na taj čin.Ali to je malo verovatno jer za takav čin treba i velika pamet.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.