ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Кроз мир се наставља разорно дејство НАТО бомби

Дејство противваздушне одбране Војске СРЈ (Фото: Политика/ Л. Адровић)

Неколико дана пре бомбардовања почела је да се јавља нека неприродна тишина у којој се живот повлачи у себе, људи настоје да буду неприметни, а град полако престаје да дише. Два сата пре прве бомбе нестала је струја, и то је био врх страха и тишине, изгледало је као да више нико не постоји у Приштини, ни Срби ни Албанци, као да је празнина прогутала сваку наду и решење. Звук прве, далеке бомбе и прозорских стакала која се тресу био је знак да из периода савршене тишине улазимо у доба експлозија. Био је то неки наопаки тренутак олакшања, најчешће садржан у реченици: „Нека се све ово најзад заврши”. Извесност бомби била је лакша од неизвесности чекања у залеђеној тишини. То је тренутак који човека натера на покрет и на мисао да је свугде боље него у његовом дому, стану, граду.

Почиње кретање и тражење пута. Ветар улицама носи црвени летак који на албанском језику позива да се крене према Албанији и Македонији, потписује га нека албанска организација. Грчевито се слушају вести у које нико не верује, све вредно је склоњено „на сигурно место”. Бомбе се приближавају центру града, хистерија расте, говори се да ће албански делови Приштине организовати отпор и да почињу уличне борбе. Два огромна кратера зјапе из православног гробља, у кафани „Ризница”, један пијани стратег зна да су градско гробље тукли турски бомбардери.

Право лице рата показало се оног трена када су две колоне кренуле из града у супротним правцима – једна према Албанији и Македонији, а друга према централној Србији. На пустој станици у Приштини аутобус „Ниш-експреса” изгледа као спас за децу, старце и неки свет који бежи. Професор Милојица Шутовић, привидно смирен и успорен, стоји са својом породицом. Аутобус личи на конзерву пуну људског меса, неку децу убацују унутра преко глава људи који седе – рука руци додаје, према крају аутобуса, дете које вришти. Бранко Брудар је своју девојчицу Јулију послао у црногорске планине код баке да је сачува од бомби и разарања. Чинило се да је Приштина центар пакла и да је боље склонити најмилије. Међутим, бомба је у Мурину погодила деветогодишњу Јулију и њену сестру од тетке Оливеру. Постало је јасно да вас ништа не може заштитити, да нигде нисте сигурни и да се Приштина проширила на целу земљу.

„Код мене је било и неке наивне наде да се то ипак неће догодити. Све до те вечери када смо чули сирене за узбуну. Сећам се да сам гледала у небо више него икада пре”, каже Сања Јосифовић, која је тада радила као асистент на Филолошком факултету у Приштини. Она је овде дошла после завршених студија књижевности на Кембриџу и покушавала да нађе реч која је гора од очајања. „Осећала сам и гађење према искварености и ружноћи у људском роду. Ругло сам видела у наредбодавцима, а и у непосредној околини, код распамећеног народа који у страху граби оно што му не припада из опљачканих продавница. У подрумима, склоништима било ми је занимљиво да посматрам људе у новој ситуацији. Уочавала сам солидарност и доброту.”

Област Метохије већ је била дуже у страху и сукобима који су се као у случају Ораховца у јулу 1998. преносили и на градске средине. Ослободилачка војска Косова, готово је заузела овај град, живело се са отмицама, заседама и убиствима, многа села су етнички очишћена дочекала бомбе НАТО-а.

„Недељу дана пре бомбардовања звао је наш кум Зоран Пушица из Смедерева и рекао: ’Куме, ускоро почиње бомбардовање, долазите код нас!’ ’Хвала, куме, ми остајемо овде’”, одговорио је књижевник из Ђаковице Ранко Ђиновић и никоме од укућана није пренео садржај разговора. Прве бомбе погодиле су око 19 часова брдо Чабрат у његовом граду. „Изашли смо на терасу и видели ужарену лаву како иде према небу. Сутрадан је стигао позив: ’Отаџбина зове!’ Пољубио сам породицу и отишао.”

У време пада те бомбе на Ђаковицу, на другом крају Косова и Метохије, у Гњилану, глумац и редитељ Цветко Станојевић спрема представу као да је све у најбољем реду. „Почетак пролећа 1999. памтим по ’Породичним причама’ Биљане Србљановић, које смо приводили крају у нашем позоришту. Скоро да нисам обраћао пажњу на стваран живот, и мало ко је од нас Срба веровао да ће се бомбардовање, које се најављивало са Слободне Европе и Гласа Америке, кроз отворене прозоре албанских станова и кућа наставити правим бомбама авиона НАТО-а. Вест о томе, 24. марта, после осам увече, донели су нам родитељи који су дошли да одведу своју децу са генералне пробе.” Станојевић није ни слутио да премијера никад неће бити изведена.

„После неколико дана, иако сам се по годинама ближио трећепозивцима, био сам забринут што не добијам позив за мобилизацију, као и већина нас Срба. Месец и по сам био мобилисан и имао сам срећу да не видим праве страхоте рата, али не и несрећу, која је уследила после потписивања мировног споразума.”

Цветко Станојевић једини је, од свих поменутих у овом тексту, преживео и рат и мировни споразум, претекао је паљевину свог дома у Гњилану 17. марта 2004, сачувао је и своје аматерско позориште, које се сада налази у селу Шилово, али ону премијеру коју су прекинули бомбардери никада не може заборавити. Тада је овај господин са шеширом неповратно изгубио град, али је остао, ту у његовој близини. Професор Шутовић, унесрећени Бранко, Сања са Кембриџа, песник Ђиновић, као и осталих 240.000 Срба, Рома, Горанаца и Албанаца привржених држави Србији нестали су из својих градова и села након споразума о миру. Кроз мир се, до дана данашњег, наставља разорно дејство бомби. Зато Срби који живе на Косову и Метохији страхују од новог споразума, поделе и великих решења која могу збрисати њихову малу, тешко и крваво стечену слободу у гету.

Политика, Живојин Ракочевић

Тагови:

?>