ЖИВОЈИН РАКОЧЕВИЋ: Ципеле Оливера Ивановића

Осмех у судници (Фото Танјуг)

„Mи не можемо да зауставимо Албанце, прећи ће у северни део града. Ситуација је безнадежна, требало би да размислите о свом положају и последицама ако останете”, понављао је француски генерал Кфора Оливеру Ивановићу јуна 1999. године.

„У реду, ми се нећемо повући, иза нас у овим брдима имамо толико оружја и пружићемо толики отпор да ће сви страдати: и ви, и ми и Албанци”, одговорио је Ивановић. „Ништа неће остати од наших минобацача”, поновио је генералу док је у граду било не више од 150 људи спремних на неку врсту отпора, а минобацачи заједно са Југословенском војском повучени у централну Србију. Одлучни и самоуверени човек убедио је генерала. За пола сата француски тенкови изашли су на градски мост и заузели кључне позиције на реци Ибар која је од тог тренутка поделила град и сачувала Србе у њему, сведочио је преводилац у пратњи овог, у основи, благонаклоног официра.

Оливер Ивановић је надмудрио генерала, почело је спасавање Косовске Митровице.

У временима готово херметичне изолације Срба, стизао је Оливер Ивановић од најцрњих забити у Метохији до приштинских станова, иза чијих је проваљених врата било натрпано све што може да заустави насилнике. Доносио је реални оптимизам, па чак и аргументе да ће се „ово време променити”.

„Грађани у Косовској Митровици већ су претворили његову смрт у урбану легенду. Прича каже да га нису усмртили куршуми којима је погођен док је био окренут леђима, него је фаталан био онај метак који га ударио са стране. Покушао да је да се окрене и да види лице злочинцима.Данас видимо да га је убило дуго гледање у лице крвницима!”

Данас видимо да га је то време убило!

С временом и радом, на Оливеру Ивановићу су се осамнаест година укрштале различите силе: албанска етничка правда и потреба тоталитарног друштва да приноси жртве; међународна заједница и пропаст већине њених идеја и неразумни баланс да у затвору, да на одстрелу мора бити неки Србин; српски криминалци и страх од могућности да способан човек – какав је Ивановић био – од Митровице направи истински град на Косову и да уведе ред.

Данас видимо да су га те силе убиле!

Самосталност у доношењу одлука, западни начин деловања и мишљења, спремност на разумни компромис, као и подршка грађана, стварали су за „нову реалност” недопустив степен аутономије саграђене на често крвавом отпору и ужасним жртвама. Способан политичар с међународним везама, градски господин, дугогодишњи привредник, вероватно би дао нову форму тој аутономији и задржао је у неком облику. Интерес је био сасвим другачији – Митровицу су сводили на локалну оријенталну касабицу без значаја и утицаја.

Данас видимо да га је убила идеја града који немамо!

Породица Ивановић је вековима на граници, од црногорских Куча, до Метохије, у којој је рођен на месту где се спајају наша најлепша равница и Проклетије, наша најсуровија планина. Само такав човек могао је направити границу усред једног града и на једном мосту у Косовској Митровици. Иза те границе склонио се 1999. остатак духа града и остатак свих наших градова. На градску границу су се из сеобе вратили они који су га волели. Онда је Оливер Ивановић почео да руши границу коју је поставио и померио је све до најдаљег горанског села на Шар-планини.

Данас видимо да га је убила граница коју је подизао и рушио!

Једном смо му у затвор однели обимна изабрана дела Милоша Црњанског, вјерујући да ће му помоћи „Роман о Лондону”. „Не мислиш ваљда да ћу остати овде толико дуго да све ово прочитам”, упитао је на растанку и закопчао онај наранџасти „гвантанамо” затворски комбинезон. Кад смо се следећи пут срели, рекао је: „Прочитао сам све, и приде Киша, Андрића, Ћосића, владику Николаја, Бору Пекића”… А Бора Пекић је записао: да је идеално рђава она држава у којој сте најбезбеднији ако сте у затвору.

Данас видимо да га је убио излазак из затвора!

Грађани у Косовској Митровици већ су претворили његову смрт у урбану легенду. Прича каже да га нису усмртили куршуми којима је погођен док је био окренут леђима, него је фаталан био онај метак који га ударио са стране. Покушао је да се окрене и да види лице злочинцима.

Данас видимо да га је убило дуго гледање у лице крвницима!

Могао је да пита Рамуша Харадинаја ко му је отео и убио тетку Милку и течу Милована Влаховића из Дечана. Званични подаци говоре да су то урадили они којима је командант Рамбо заповедао. Никада то није урадио, јер је било лично, јер би га Рамуш „задужио”…  Како је све ово могло да стане у једног човека? Није стало у њега, стало је у два завета које је Ивановић испунио грађанским, патриотским, личним и породичним прегнућем. Први је Косовски завет, чији је рефлекс носио у очима, а други је етичка норма, коју је поставио Оливеров физички и духовни предак, војвода из Куча, Марко Миљанов: јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити друге од себе!

Страдао је јер је испуњавао Косовски завет и етику Марка Миљанова – жив је јер их је испунио!

Јуче, на Богојављење, његов мали син Богдан сазнао је да је заувек отпутовао његов тата и посетио му гроб. Оливера су пре четири године пустили из затвора да за Светог Николу, своју крсну славу, проведе три сата са својим породицом. Богдан није могао да поверује: „Истрчао је у улаз кад му је зачуо глас. Дочекао га, загрлио, сео поред њега… Заћутао, и у једном тренутку упитао: ’Тата, а зашто ти не изујеш ципеле, увек си тако радио?’ У том тренутку сви смо схватили Богданову поруку”, говорила је тада за „Политику” Оливерова супруга Милена.

Богдан је јуче дошао у његовим ципелама, а можда смо и ми у ципелама Оливера Ивановића.

Политика
?>