ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: После Босне и Црне Горе, Македонија је још један пораз Запада у најави. О:3? Остала је Србија, а ко победи у Србији, носи све

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: intermagazin.rs

Фото: intermagazin.rs

1.

Опако згушњавање догађаја чини излишним чак и њихово набрајање. Судећи према сигналима из Приштине и Брисела, или се западним силама нешто јако омакло, или су решиле да са Србијом играју тврдо. Толико тврдо да је готово угашена чак и европска шаргарепа, која је требало да Србима макар на неко време олакша финале предаје Косова.

Разлог је мање-више очигледан: у Босни и Херцеговини Запад је на референдуму и локалним изборима потучен до ногу. Није само тријумфовао Додик него се чини и да Ердоган, бар за сада, полако извлачи Бошњаке из антисрпског фронта, у коме је требало да играју толико важну улогу да без њиховог учешћа сваки зулум постаје теже изводљив.

2.

Вађење за пораз у Босни требало је да се обави у Црној Гори, али је изостало. Истина, Ђукановић је освојио највише, али је морао да буде склоњен не би ли Душко Марковић покушао оно што Мило више не може – да извуче неког из никад овако јединствене опозиције. Наравно, Марковић је за тај посао мање споран од Мила, али ту више није питање спорности, већ Марковићеве способности да неком од опозиционих лидера понуди сигурну будућност. Не би ме зачудило да Марковић – који је од Мила научио бар толико да је најбоље бити на страни јачег против слабијег – сутра и ухапси Ђукановића под условом да то неком од опозиционих шефова заличи на обећање изгледне будућности.

Елем, џаба је славио Данијел Сервер тврдећи да су Руси потучени у Подгорици. Тамо ће тек да се разиграва у наредних годину дана. Ваљда се опозиција неће залетети да по сваку цену тесно узме власт. У данашњим условима, њима се не нуди власт, већ да неко време управљају Ђукановићевим неразмонтираним апаратом, и да се после годину дана тако тешко улупају да ће и сам Мило тад изгледати као принц из бајке. Можда би им мудрије било да оставе ђукановићевце да владају још неко време, а они да остану скупа и годину дана се припремају за конкретну владавину Црном Гором, ходајући по брдима и приморју и, уместо да је Ђукановић најгори, објашњавајући народу шта ће стварно да ураде. Мила су већ срушили, сад се ради о томе да не сруше Црну Гору.

Ни у Макодонији, упркос свему што је урађено, не видим на који начин би на власт могли да дођу западни пулени. Још један пораз Запада у најави. О:3? Остала је Србија.

3.

А ко победи у Србији, тај носи све. Тај ће под собом имати Централни Балкан, па макар пре тога убедљиво изгубио и у Бањалуци/Сарајеву, и у Подгорици, и у Скопљу. Парадоксално, то је једини разлог зашто је Додику дозвољено да се шепури пошто је у Босни победио све које је могао да победи – и Кормакову (америчку амбасадорку), и Бакира, и Босића. Само то је разлог зашто Демократски фронт у свој западној штампи још није приказан као група окорелих фашиста, која са дугим цевима, понеким Русом и Србином јури рањеног Мила по Подгорици намерна да га овери.

Два су пута да западне силе покоре Србију. Један је да се натера Вучић да то уради; други је да се отера. Рок и за једно и за друго јесу председнички избори. Идемо редом.

4.

Упркос шуми вести у којој се мало шта разазнаје, власт може имати једног од само двојице председничких кандидата. Један је Томислав Николић, други је сам Вучић.

Ако то буде Николић, у најгорем случају, Србија ће остати на досадашњем курсу. А он значи наставак евроинтеграција, додуше, са све мање елана и вере. Јасне црвене линије на Косову, другачији тон у Бриселу. Врата према Русији бар за нијансу отворенија него до сад. Кинеске инвестиције, али озбиљне. Дачић који се више не плаши Ружића.

5.

Ако то буде Вучић, неће то бити овај кога познајемо, већ један који ће пре тога морати дефинитивно да се обрачуна са Николићем. Наравно, са водом у којој ће просути Тому просуће и Русе, и сваку идеју о суверенитету земље. Ружић се више неће залетати на њега, него ће се само једном залетети на Дачића и одуваће га. Није дакле смисао да западне силе натерају Вучића на председничке изборе као свог човека, већ да га том кандидатуром учине безрезервно и коначно таквим. И зато очекујте Крлета и све оне живописне ликове који се убише ратујући са Другом Србијом јер ова не -признаје да је Вучић другосрбијанац; само их чекајте онако дрске и некреативне да крвљу са сопствених колена испишу слоган: „Вучићу, спаси Србију и кандидуј се!“

Наравно, Вучућ то зна, и на изборе му се не иде. Истовремено, не даје му се ни подршка Николићу, бар не пре последег часа, јер ће и тада странци почети да га лупају по глави. Опет, да подржи Зорану, смејали би му се, не би никог могао да убеди да није намерно изгубио.

6.

Ако сам изађе на изборе, имаће против себе ојачаног Тому, вероватно и Дачића и један део сопствене странке. Имаће против себе и Путина и Русе. И све је то ни по јада, него што ће то на изборима бити Вучић ослабљен тиме што ће му остати само западна парадигма политике. Речју, биће то још један Мило Ђукановић.

Ако изађе сам, неће имати против себе прозападне кандидате, и управо то је разлог зашто се на тартану још не појављује нико од оних који би радо ту трку истрчао у име западних амбасада. Ако се пријави Вучић, сви такви поред њега изгледаће смешно. Зато су на чекању све ове паткице и сва остала менажерија. Ако се пријави Тома, а изостане Вучић, биће то поплава прозападих кандидата – од оцвалих либерала, преко „пристојних људи“, чија је пристојност измерена француском Легијом части, до националиста, који би тако радо одиграли танго са америчком амбасадом, пуни вере у своје играчке способности, којима ће тај танго до краја игре претворити у моравац.

7.

Два су дакле начина да, кад је реч о намерама Запада, Србија буде сломљена. Први је да сами уместо њих опослимо ту ствар – да се Вучић и Николић уведу у обрачун, кроз који ће обојица остати без оне друге парадигме своје политике, руске или западне. Други је да, ако њих двојица и Дачић остану на окупу, власт буде нападнута на онај класичан начин, преко пете колоне, медија, обавештајним аферама, изазивањем нестабилности и сл.

Зато држим да је у наредених пола године од суштинске важности да Вучић, Николић и Дачић остану на окупу. Истина, то неће обезбедити да Србија не буде сломљена и стављена пред нове бруталне дилеме. Али, ако се разиђу – а то неће ићи без оштрог унутрашњег сукоба – то ће сигурно обезбедити да буде сломљена. Све остало су глупе приче типа Три карте за Холивуд, све друго су наша расположења, а она су, по правилу, увек према појединим људима и никад према процесима и контрапроцесима, који се безнадежно одвијају без нашег учешћа и разумевања.

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.