ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Додик је јуче био у Вучићевој данашњој позицији; Вучић ће сутра бити у данашњој Додиковој

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: intermagazin.rs

Фото: intermagazin.rs

1.

Додатно убрзање на Централном Балкану доводи до тога да посматрачима све чешће испод радара остају важни догађаји и њихова тумачења. Попут састанка Управног одбора Већа за провођење мира у Босни, тела које чине дипломате и представници међународних организација у Сарајеву. Од дипломата – где је руски представник Иванцов бранио српско право на референдум, док су западни били без резерве против – очекивало се дуго натезање и настојање да се дође до заједничког саопштења о референдуму које би, наравно, било резултат консензуса. Уосталом, кад хоћеш консензус, шаљеш дипломате.

Али није га било. Састанак је трајао кратко, руски амбасадор га је напустио, објављујући да нема договора, док је остатак Већа, који су чинили западне дипломате, изашао са оштрим саопштењем, осуђујући Србе и подржавајући Сарајево. Ако упростимо ствари, у Већу су доминирале две силе – САД и Русија. И то су биле две супротстављене политичке воље око српског референдума, ношене двема најмоћнијим силама на Балкану. Изостанак, чини се, чак и озбиљног покушаја за договор може да упућује на две ствари. Прво, да су њихови ставови били толико удаљени да је обострана процена била да не вреди губити време на приближавању, него се брзо прешло на прегласавање Руса и његов излазак са седнице. И, друго, да ниједна страна није имала интерес за приближавање ставова.

2.

Шта год да је од то двоје по среди, није добро. Јер, ако је једна велика сила за сукоб, а друга њој супротстављена у темељном ставу није, неке шансе да се сукоб избегне, још постоје. Ако су обе ван расположења за компромис, ту је сукоб известан. Да ли сам у праву, видеће се брже него што мислимо чим ставови Београда, с једне, и Сарајева и Загреба, с друге стране, почну још још више да се удаљавају. Хапшење хрватског шпијуна, као први офанзиван потез Србије у тим сукобу, сведочи о томе. У сваком случају, конфликт је тренутно вероватнији од договора, и приче у јавности о фингираном сукобу Срба и Хрвата привилегија су лакомислених будала.

Друга школа мишљења – која каже да би кризу угасило српско играње искључиво по западним нотама – није само будаласта него је и опасна. Према том ставу, Србија не би смела да буде оружје Русије, која би се радо потукла са НАТО преко срских посредника у дубини западне територије, него би, не угрожавајући америчку хегемонију на Балкану, своје место морала да потражи у некој врсти треће Југославије, која би опет, као и претходна, била под контролом НАТО. У тај пројекат „балканске стабилности“ Србија би у старту требало да инвестира своје одрицање од Русије, а онда би већ наши западни пријатељи имали сасвим одрешене руке да одлуче хоћемо ли Срби у то треће козарачко коло ући са Војводином или без ње, са Српском или бањалучким калифатом, са економијом или нетакнутим ораницама у миразу. Не сумњам да ће тај заводљиви план наћи своје присталице, посебно међу онима који се сећају да су под Титом наше краве јеле само детелину са четири листа и онима који су нас после Дејтона уверавали да је само важно сменити Милошевића и донети Србији демократију, па ће албански покрет на Косову издувати као балон.

Осим што је одвратан колико и удаја за силоватеља, тај став не стоји и због једне мале чињенице. Јер није проблем Срба – једнако и у Београду и у Бањалуци – то што не могу да се одрекну руске подршке, већ они не могу да се те подршке одрекну зато што већ четврт века имају проблем са западним силама, које стабилност Балкана граде на политичкој, територијалној и свакој другој дезинтеграцији српског фактора.

3.

Како та ствар укупно изгледа, можда је најбоље сагледати у новом односу Вучића и Додика, који се гради поводом референдума у Српској. Разматрајући ствар по површини, Додик је, расписујући га, погрешио. Наиме, њему је јасно да САД подижу Бошњаке и Хрвате, дестабилизујући Централни Балкан и усмеравајући оштрицу против Срба. Сарајево и Загреб нису у прилици да у том сукобу калкулишу сопствене ризике и добитке – ризике ће, верује та врста марионетске памети, преузети Амери, а добитак је већ у томе ако Срба више не буде – него се, по историјској навици, повинују вољи западног патрона. У таквој ситуацији, кад Срби не претендују на делове територије Хрватске и Федерације БиХ, већ да задрже оно што политички и територијално већ имају, а и због много других разлога, доминантан српски интерес је мир. Хрватски и бошњачки, наравно, није.

Е сад, ако ти је интерес мир, онда не дајеш никакве поводе за рат. Српски референдум то јесте, не као нека објективна политичка категорија – утолико пре што Срби имају и конституционално и политичко право и на тај референдум и на свој празник – али јесте у доживљају њихових непријатеља и њихових патрона. Наравно, ако буде рата, неће га бити због референдума, он неће послужити ни као повод. Али биће један у низу фактора који ће служити даљем продубљивању сукоба. Уз важну напомену да обратно не важи: одлагање референдума не би донело смиривање, него би се тражили нови разлози и поводи. Исто онако као што ни његово одржавање неће донети корист Србима.

4.

Тако ствар изгледа на површини. Амери на Централном Балкану играју тврдо и унеколико предвидиво, као свет који је последњи пут том територијом прошао као кроз сир. Подржавају своје старе савезнике, истовремено нудећи Србима магловите концесије под условом да постану део тог света, где није на првом месту ни улазак у НАТО, па ни даљи територијални уступци, већ само одрицање од Руса. Само та мала ствар. Било би глупо на то не пристати – чује се од неких аналитичара, па чак и у неким коридорима власти. Али и Додик и Вучић са Американцима могу да раде шта хоће и колико морају. Једино што не смеју то је одрицање од Руса, пријатељске силе која нам, истинабог, не може гарантовати спасење, али ће учинити више од било кога другог да нам у томе помогне.

До сада су Вашингтон и Лондон Вучићу и Додику непрестано скраћивали маневарски простор, док им га је, са друге стране, Москва непрестано ширила, тако да се баланс њих двојице у једном моменту свео на испуњавање политичких захтева Запада и одржавање веза са Москвом. По питању референдума у Српској, међутим, Москва је заиграла неочекивано тврдо, чак би се могло рећи тврђе и од самог Додика. И, са те стране гледано, референдум је морао да иде.

5.

Одакле тако тврд руски став према референдуму, утолико пре што, осим извесне мобилизације становништва, Српска не добија много њиме, Русија још мање? Можда су стварно у праву они који нас убеђују како Руси хоће да се посредством Срба потуку са НАТО у дубини западне територије? Можда, али – од Грузије, преко Украјине, до Сирије – Русија није изазвала ниједну кризу у којој је учествовала, него је свеки пут реаговала на њу. Зашто би Балкан био прва? Можда знају оно чега ми још нисмо сасвим свесни: да је сукоб неизбежан и да времена за губљење нема? Можда је њихов наступ потреба да се Срби за што креће време прекале, престану да лутају у геополитичким спекулацијама и сањају како ће узети руску помоћ, а онда с њом отићи на Запад, где би нас С-300 сасвим добро бранио од руских авиона. Шта год да је, једно је сигурно: и Руси су заиграли тврдо.

6.

Уосталом, биланс Додиковог референдума биће следећи: он западног политичара после овог више неће видети. А зашто би га и видео, питаће се они чија памет свет дели на хероје, издајнике и ништа између, кад му већ годинама не доносе ништа добро? Зато што, ако живиш на Балкану а ниси за столом, ако ниси у западном политичком процесу, онда си њихова мета. Трећа позиција у политци не постоји осим ако ниси Владмир Путин, па после западних санкција организујеш сопствени политички процес. Из руске позиције гледано, Додик се референдумом коначно прекалио: спалио је све своје мостове према Западу.

Зато за је Додика позиција Вучића и Николића – који су по питању референдума јавно остали уздржани – свакако много боља него да су га безрезервно подржали. Њихова уздржаност, посебно Вучићева, оставља их у западном политичком процесу, одакле ће Српској бити од помоћи. Наравно, и Вучић је у том процесу претрпео штету – из офанзивне позиције, у којој му се отворило да даноноћно засипа Брисел питањима зашто толеришу агресивно усташтво у Хрватској, мораће бар неко време да одговара на питања зашто није зауставио Додика, што се јасно видело у данима кад је са Запада сва одговорност за референдум у једном моменту била лепљена за њега.

7.

И Додик је, са своје стране, од користи Вучићу и Николићу: ако успе да се задржи на власти пре расплета, то је нека гаранција да неће Српска спалити своје мостове са Западом да би их потом Србија спаљивала на супротној страни. Додик је бацио сидро за све нас, и зато је важно да преживи, као што је важно да се Вучић одупре притисцима да га руши, утолико пре што ће ти притисци сад бити јачи од оних за Косово.

Речју, основ за разумевање између Вучића и Додика није само питање оданости Српској, већ једна врста посебне идентификациије. Наиме, Додик би морао да разуме Вучића и његову данашњу позицију будући да је и сам био у његовој кожи, заобилазећи и испоручујући захтеве Западу, док је стрпљиво градио односе са пробуђеном Москвом из позиције западног клијента. Са друге стране, и Вучић би морао да има разумевање за Додика јер неће проћи много, а и сам ће као Додик бити искључен из западног политичког процеса, после чега ће се наћи на мети и кад ће морати још суптилније него данас да ослушкује сигнале који долазе из Москве.

Иако није време да се прави пресек ситуације око референдума, распоред српских адута не изгледа рђаво: и Додик, који је референдум расписао, и Вучић, који га није зауставио, остали су лојални првој линији српске међународне подршке – Русији. Истовремено, Вучић је остао присутан у западном политичком процесу, и то учешће још ће неко време Србима моћи да купује време за избегавање или бар одлагање сукоба. Колико је то важно, најбоље говори чињеница да је Србија данас за сукоб – пре свега захваљујући покретању наменске индустрије и најавом о испоруци руског оружја – спремнија него пре две године. Једнако томе, чињеница је и то да још увек није спремна и да ће за две године бити спремнија но данас. И то су чињенице, а све друго је списак лепих жеља, очај, бес и курчење.

Стандард.рс, intermagazin.rs

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.