ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: ЦРТИЦА О БАКИРУ И ИНЕРЦИЈИ

ИСКРА на Фејсбуку

(Жељко Цвијановић) Фото: intermagazin.rs

1.

Историја се не понавља, никад. Оно што се понавља јесу империјални протоколи разарања наше земље, односно једна посебна врста инерције која своје утемељење налази у психологији Империје. Дакле, зашто би Империја било шта мењала у наступу Бакира Изетбеговића, кад је све то већ дало резултат у годинама кад је Бакирову улогу играо његов рахметли бабо Алија.

Дакле, посета трочланог Председништва Босне и Херцеговине била је потпуно усаглашена са Београдом, који се после тога потрудио да јој да свечанију димензију посетом гостију споменику незнаног јунака на Авали и састанком са председницом парламента. Наравно, да теме и закључци нису били усаглашени, свакако би изостао тај свечани моментат, можда чак и постројавање почасног вода.

Дакле, Бакир није показао несагласност ставова, већ је у последњем тренутку изашао из већ постигнутог договора, исто као његов отац пре више од 25 година из Лисабонског споразума, који је требало да спречи рат у Босни, исто као мало пре тога из Београдске иницијативе Слободана Милошевића и Адила Зулфикарпашића, која је такође требало да заустави крвопролиће.

2.

Оба пута Алију су наговорили Американци да му мир смањује шансе да има државу, а рат, нараво, повећава. Остало је историја: то је разлог зашто се у Хагу суди за „удружени злочиначки подухват“, а не за „злочин против мира“, као у Нирнбергу. Наравно, са исте адресе четврт века касије из договора са Београдом извучен је и Бакир, и за то не може бити другог разлога сем да су му обећали друго полувреме против Реппублике Српске.

Елем, није Бакир никакав партибрејкер, бесловесна појава без речи и части, која не може да запамти ни шта се договорила пре пола сата. Бакир није урадио ништа што већ није написано у Исламској декларацији његовог оца, где се на посебном месту говори о оправданости политичке претворности, кад је запрацво неопходна, и скидању маске пријатељства онда кад се то мора или кад се може.

Иако је Бакир насупрот себе оставио и Александра Вучића, и Драгана Човића, и Младена Иванића, само је привид како је остао на својој страни без игде икога. Не, Бакир је, као и његов бабо, на страни јачег, на страни где ће се, како су му обећали његови шаптачи, под притиском споља ускоро наћи – тим редом – Човић, Иванић, па Вучић. (Додику се, наравно, не тражи место; њему је намењено да плати цех операције у којој ће Мостар, Бањалука и Београд поћи за Сарајевом.)

3.

Империја наставља по свом аутоматизму, показујући како у њој још није израстао ауторитет који би могао да доведе у питање важеће протоколе и циљеве; у њој још није дошло ни до оног нивоа ауторефлексије на коме се могу правити озбиљне процене сопствених грешака и снаге.

И зато нам најновија историја изгледа као бескрајно понављање истог. Идеја за Балкан Атлантског савета – која је очигледно озбиљно размотрена у Стејт департменту пре него што је лансирана у јавност – само је понављање идеје Рамбујеа, која је подразумевала дизање руку од Косова у Београду и размештање америчке војске по Србији и Балкану, којим би се – како нам је касније објаснио часни Вили Вимер – исправила грешка генерала Ајзенхауера с краја Другог светског рата.

4.

Бакир Изетбеговић, Дејмон Вилсон, Хојт Брајан Ји… отуда нас поучавају о историји као вечном враћању истог, о кретању на чијем крају Срби под претњама и уценама увек попусте. Владимир Путин, Едвард Сноуден, Си Ђинпинг откривају нам историју – која се догађа у знатно ширим оквирима од претходне – као кривудаво кретању, коме смер даје непрестана борба за слободу. Ако смо то мислили, сувише смо мали да бисмо измирили та два историјска кретања, а и зашто бисмо их мирили.

Империјална инерција, којом су захтеви од Србије само обновљени и освежени, мотор је инерције која постоји и у самој Србији, где најутицајнији слојеви одавно не верују да може другачије и боље. Зато у нашем јавном простору још није дошло до препознавања глобалних политичких трендова. (Неким чудом, то се највише догађа код оних који су волели да кажу како Србија 90-тих није видела пад Берлинског зида…) Ништа више није исто.

5.

Размишљајући о својој позицији последњих година, мало смо, чини се, тражили одговоре о снази нашег непријатеља, задовољавајући се закључком да је, колико год да је ослабио, и даље јачи од нас, одакле о њему нисмо смели ни да мислимо као о непријатељу. Готово да ништа не знамо о томе да ли смо ми ојачали или ослабили; о чему размишља наша омладина; на шта помисле кад чују Косово? Колико су јаки наши пријатељи и докле су тачно спремни да нас прате? Ко су, коначно, наши пријатељи, а ко наши непријатељи? Ко смо ми?

Империјална инерција име је нове претње Србији; наша инерција биће име пораза који се раније већ догађао. Није носилац те инерције само добар део власти, који верује да је сваки отпор само повећавање броја жртава, њен део је готово цела опозиција, која ће, упорно интернационализујући питање српске демократије и слободе медије, радије отворити ново поглавље колонизације Србије, само да више не гледа „ове“.

Насупрот инерцији, јесте свест о томе да нас пристајање на вечно понављање истог води истом циљу и да нас не доводи до ниша у којима ћемо наћи своје спасење. Као што их на том путу није било онда, тако их нама ни сад. Настојање да се свест о неопходности изласка из те инерције прошири по Србији много је изнад страначких борби и вере да би наш непријатељ био милосрднији под овом или оном влашћу. Изглобљавање Србије из дугог хода инерције, чак и за добар део њених малобројнијих елита које воле своју земљу и народ, и стварање притиска на политичке актере да је излазак из те инерције и излазак из оне културне магле по којој бауљамо деценијама заправо се чини као данас једини смислени национални послови.

intermagazin.rs, (Стандард)

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.