ЗАХАР ПРИЛЕПИН: Руси у енглеском огледалу

Британски мислилац и писац Џонатан Џонс у новини Гардијан позива на тотални културни бојкот Русије: нико овамо да не долази, да не пева, да не плеше, ни у пиштаљку да дуне – све док се Руси не дозову памети. Текст је изазвао много галаме, разматрају га са необичним жаром, мада се ту, у ствари, нема шта разматрати – ситуација није од јуче, него траје много година.

У недавном роману Џулијана Барнса „Пре него што ме је срела“ постоји оваква сцена. Јунакиња је сквасила чарапе и опсовала: „Мајку ти!“

Њен муж, зачуђен таквом лексиком, пита:

„А шта би радила ако би се овде искрцали Руси?“

(Наравно, па шта би се друго могло и питати у таквој ситуацији? У таквим околностима увек се сетиш Руса.)

Чудно, али јунакиња уопште није изненађена, и она са своје стране пита: „Да ли је то претња или обећање?“ Муж одговара: „Не, друго хоћу да кажем. Опсовала си кад си сквасила своје чарапе, па сам помислио: шта би тек рекла ако би сломила ногу или ако би се искрцали Руси, или нешто слично“.

Крај цитата.

Можете замислити: Енглез и Енглескиња говоре о руском искрцавању као о некаквој страшној, али у суштини могућој и предвидивој ствари.

Па неће ваљда причати о сађењу руских бреза?

Између осталог, Руси се још никада нису „искрцавали“ на територији Велике Британије. Дотле су Енглези, напротив, бомбардовали Соловјецки манастир (на несрећне монахе бачено је неколико тона бомби), у Кримском рату војевали су на страни Османске империје, током Грађанског рата спровели су директну агресију и баш се „искрцали“, заједно са Французима, у Мурманску и Архангелску, отворивши против Москве Северни фронт.

Без обзира на све то, знаменити писац Џулијан Барнс описује разговор о „руском искрцавању“ (да ли је он уопште икада видео Руса изблиза?) – као нешто просто и уобичајено, на граници баналности.

Да ли вам је сад јасно какав је њихов однос према нама?

Сећам се, велики енглески певач Стинг имао је песму на сличну тему: о томе да Руси неће ратовати – зато што они такође воле своју децу. Прелепа песма, али звучи тако као да је посвећена вуку или медведу: како би било вуковима и медведима кад би дошли зечеви, антилопе и кошуте и смазали им децу. Ма исти случај, закључује Стинг.

У ствари, његовом песмом могла су се само деца збуњивати, у целој Великој Британији она баш никога није успокојила.

Као да се од тог времена у принципу ништа није променило. Међутим, после свих ратних сукоба са поменутом Великом Британијом, који су се одвијали, још једном напомињем, на руској земљи, када су енглески војници директно интервенисали овде, у нашим крајевима – да ли је некоме познат случај да неки руски писац описује сцену бар издалека сличну овој коју сам горе навео? Као: „ускоро ће се искрцати Енглези – о чему ћеш тада певуцкати, драга?“

А она одговара:

„Енглези? Какав ужас! Нема ничега страшнијег од Енглеза!“

Или можда код нас постоји песма на ту тему – а не сећате се? Са речима, отприлике: „Енглески момци неће нас убијати зато што они воле свој јутарњи пудинг, спремљен топлим мајчинским рукама“. Нема такве песме? А зашто? Зар ти Енглези умало нису убили главног руског писца, Лава Толстоја? А без тог официра историја Русије сигурно би била друкчија.

Растојање од тога како Русе представљају у америчком филму (шубара, вотка под седиштем космичког брода, „дођавола, заборавих да искључим нуклеарни реактор“, „сва моја родбина нестала је у Гулагу, али сам ја на удици КГБ-а, и могу само да маштам о слободи: шта ти мислиш, хоћу ли успети да допливам до Енглеске из Архангелска, у зимском периоду?“ – до тога како нас узгред представљају понајбољи савремени енглески списатељи – то растојање у ствари је минимално.

Жалосно – али је тако.

Можда је непотребно што Руси хоће да изгледају као Европљани, а нико им свеједно не верује. Енглези могу знати двојицу, тројицу или петорицу Руса сличних европејцима, или чак читаву позоришну групу, потпуно европску, можда и бољу од европске, али ће потајно свеједно бити уверени да се иза леђа тих европских Руса, у њиховом хладу, иза ограде са бодљикавом жицом кроз коју је пуштена ужасна руска струја, крије огромна гомила правих, а не лажних Руса, с ножевима у зубима.

Мада, зашто у зубима? Руси ће зубима прегристи бодљикаву жицу, а ножеве могу преносити у сопственом телу.

По свој прилици, ми немамо никаквих шанси да постанемо бољи у очима Европе. Нема другог излаза осим да одговоримо адекватно њиховим представама.

Руси треба да буду онолико лоши каквим их сматрају.

Драги Џулијане! Као писац писцу, желим да вам поручим: ако ваша земља не прекине са својим санкцијама, Руси ће се код вас обавезно искрцати, поломиће ваша скровишта и прегазити ваше травњаке.

И попиће сво пиво у вашим пабовима.

Руси не воле ни своју децу, у то се не уздајте. А како се односе према туђој, не можете ни да замислите.

Упамтите то. И Стингу пренесите.

 

(Из зборника „Огледало руско“, приређивач и преводилац Желидраг Никчевић)

Тагови: Захар Прилепин, Русија