ТРИФКОВИЋ: Србија између вјечите кандидатуре и суштинских промјена на свјетској политичкој сцени

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

  • Стабилизација америчке економије је само привремена, привидна и вештачка. Водећи светски економски аналитичари предвиђају да САД тек следи још већа економска криза наредне године
  • То је још један проблем који Европу усмерава на Русију као земљу која је преузела одговорност за решавање проблема на Блиском Истоку, иако ничим није утицала на њихово изазивање или ескалацију
  • Да ли ће се и када Србија преусмерити на стратешку политичку сарадњу са Русијом, Евроазијском унијом и БРИКС-ом, зависи пре свега од унутрашњих прилика које су ограничене дугогодишњим пројектовањем политичке сцене Србије од стране Запада
Да ли Запад има решење за економску кризу?

Светска економска криза која траје у континуитету од 2008. године све више прераста у крах западне економије, условљен многобројним факторима.  Иако ток кризе има неједнаку динамику и интензитет те у том смислу и мање или веће амплитуде, за сада се и даље не назире завршетак кризе. Због тога је неопходно посматрати је кроз процес  редефинисања међународних односа који се одвија паралелно, а условљен је  померањем центра економске и политичке моћи са запада на исток. Стабилизација америчке економије је само привремена, привидна и вештачка. Водећи светски економски аналитичари предвиђају да САД тек следи још већа економска криза наредне године. У прогнози америчке аналитичке куће  „Phoenix Capital Research“ (1) која се бави  инвестиционим проценама наводи се следеће: „Већину „опоравка“ од претходних пет година чинили су позамљени долари. Сада када је амерички долар доспео ван вишегодишњег домета, може се очекивати све више „ризичних средстава“ (пројеката или улагања финансираних позајмљеним доларима) која ће пући.“  Постојећи економски ситем заснован је на нереалном исцрпљивању ресурса и средстава где водеће институције подређују интересе других држава интересима светског односно америчког капитала.  Светска економска криза је највише погодила европски континент, и многе државе чланице ЕУ суочене су са презадуженошћу. Основни проблем нерешивости економске кризе појединих земаља чланица (као што су рецимо Грчка, Шпанија, Португалија)  је разорена привреда тих земаља. Други проблем су политичке елите које спроводе наметнути диктат глобалних финансијских институција, уверавајући своје грађане да је то најбоље решење, иако сви други параметри указују на супротно. Досадашње мере штедње довеле су до још веће рецесије и увећања дугова.  Лоша економска ситуација ЕУ, довела је до продубљивања политичких разлика између земаља чланица што се могло видети на примеру дијалога Немачке и Грчке. Економија земаља Југоисточне Европе је сада у далеко лошијем стању него што је то била у периоду после распада СССР-а, док земље које се и даље налазе у процесу евроинтеграција (попут Србије) тим процесом настављају да урушавају сопствену економију.  Показало се да „слободно тржиште“ и није тако слободно, а да економска политика ЕУ не утиче подједнако на развој економија њених чланица. Сада је ситуација додатно компликована мигрантском кризом која ће имати дугорочне последице на ЕУ, односно европске земље невезано за њихову будућу удруженост, припадност ЕУ или некој другој заједници или раздруженост(2).

Редистрибуција економске и политичке моћи

У процесу редистрибуције економске и политичке моћи, појављује се алтернатива постојећем, делимично урушеном економском систему и институцијама у виду новонасталих институција БРИКС-а и Евроазијске уније. Земље водећих светске економије у развоју, Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужноафричка Република, основале су нову развојну банку са почетним капиталом од педесет милијарди долара за финансирање инфраструктурних и одрживих развојних пројеката БРИКС-а и других земаља у развоју (3). БРИКС такође планира увођење резервне валуте, чиме ће функционисати независно од долара. Оснивање ове банке је од историјског значаја и имаће велики утицај на даље светске финансијске токове и развој међународних односа. Постојеће међународне институције као што су ММФ и Светска банка немају могућности да одговоре новим економским изазовима, али ће и даље имати значајну улогу. Амерички нобеловац  Џозеф Штиглиц је поводом формирања Развојне банке БРИКС изјавио да је то темељна промена у економској и политичкој моћу у свету. Председник Бразила Дилма Русеф објаснила је циљеве новоосноване банке речима: „Незадовољне брзином реформи управљачког система ММФ-а након глобалне кризе 2008. и погубним последицама ћудљиве монетарне политике САД по многе земље у развоју, чланице БРИКС-а су да свету понуде нови ослонац за „снажан, одрживи и уравнотежени раст (4).

Још једна значајна организација коју је потребно поменути у светлу „темељних промена“ је Евроазијска економска унија (ЕЕУ) (5). Она је настала на бази Царинске уније из 2010. године основане од стране Русије, Белорусије и Казахстана, а придружиле су јој се Јерменија и Киргистан, док је Таџикистан кандидат за чланство.  Од маја ове године ЕЕУ је успоставила зону слободне трговине са Вијетнамом, а поред Вијетнама у току су преговори са Кином, Египтом, Индијом, Сиријом, Ираном, Тунисом,  Пакистаном, Турском, Израелом, Монголијом и Европском унијом.

За Европску унију постоји могућност да се преусмери од  досадашње чврсте сарадње са САД и превазиђеним финансијским институцијма, на сарадњу са новонасталим институцијама/организацијама.  Од такве одлуке ће у великој мери зависити даља судбина Европе, јер је то истовремено једина опција да у датим околностим  поправи своју позицију и започне решавање многобројних нагомиланих проблема.  САД политичким механизмима спречавају развој сарадње ЕУ и европских земаља пре свега са Русијом, због сопствених економских и политичких интереса. Увођење санкција Русији од стране САД и ЕУ имало је незнатне последице на Русију која се преусмерила на сарадњу са Кином, Турском, Индијом и др. земљама које имају далеко веће ресурсе за сарадњу од ЕУ. Поред тога, ЕУ је под притиском САД обуставила стратешке енергетске пројекте са Русијом, који су могли да утичу на заустављање негативних економских тенденција Уније. Највећу штету због тога сносе европске земље, које су досадашњим слепим слеђењем америчке политике довеле себе у крајње неизвесну позицију.  Поред тога што економске проблеме не могу да решавају кроз сарадњу са САД, европске земље неће тим путем моћи да решавају ни мигрантску кризу изазвану неодговорном политиком НАТО, односно Америке и ЕУ. То је још један проблем који Европу усмерава на Русију као земљу која је преузела одговорност за решавање проблема на Блиском Истоку, иако ничим није утицала на њихово изазивање или ескалацију.  Стабилизовање ситуације на Блиском Истоку директно је повезано са решавањем мигрантске кризе. Ипак могућност преусмеравања Европе/европских земаља на други колосек пре свега зависи од политичких елита које до сада нису показале никакву одговорност према сопственим грађанима. С друге стране грађани ЕУ немају никакав утицај на избор бриселских бирократа и комесара који воде отуђену политику.

Србија као земља кандидат за чланство у ЕУ 

Позиција Србије у садашњим околностима светске економске кризе, мигрантске кризе и кризе ЕУ са једне стране одређена је досадашњим петнаестогодишњим евроинтеграцијама које су утицале на осиромашење земље, повећање незапослености, урушавање привреде и претерано задуживање за јавну потрошњу, а са друге стране испуњавањем захтева/уцена Вашингтона и Брисела.  Иако се власти у Србији одупиру испуњавању оних захтева за које унапред нису преузели обавезе, питање је колико су заиста у стању да се одупру било каквим притискцима од стране ЕУ и САД.  Пројекат Јужни ток је био од стратешке важности за Србију, али и поред те чињенице руководство Србије није било спремно да се залаже за његову реализацију, већ се крило иза позиција ЕУ. Ова чињеница је постала више него јасна одбијањем српске стране да потпише договоре о изградњи Јужног тока приликом посете председника РФ прошле године(6). Убрзо после тога изградња гасовода је отказана, након чега су кренуле осуде и притужбе на рачун Русије, иако је ЕУ урадила све што је било потребно да спречи реализацију пројекта. Такви критички гласови на рачун РФ, могли су се чути и у Србији.  За разлику од земаља ЕУ, Србија има повлашћен положај у сарадњи са РФ, с обзиром да је једина земља ван простора бившег СССР-а која има потписан Споразум о слободној трговини са РФ. Нажалост тај договор се не користи у довољној мери због тога што је српска привреда уништена, а држава не улаже у њен опоравак и развој.  Додатна извозна шанса за Србију се појавила након увођења санкција Русији од стране ЕУ, односно контрамера Русије и увођења санкција ЕУ. Међутим ЕУ је поставила захтев пред Србију да не користи могућности проширења извоза на руско тржиште и заузимања некадашњих позиција ЕУ, што су српске власти прећутно прихватиле(7) (8). Ни то није било довољно, већ су Вашингтон и Брисел почели да врше притисак на Србију да уведе санкције Русији и као кандидат за чланство у ЕУ усклади своју спољну политику са ЕУ(9). Такав захтев који је у супротности са већинским опредељењем грађана Србије, српске власти тешко могу да испуне без озбиљних последица. С друге стране Србија нема могућност да буде конкурентна на европском тржишту због изостанак улагања у привреду, нити српски производи могу да конкуришу европским производима на домаћем тржишту из истих разлога.

Осим негативних економских и политичких  утицаја европских интеграција на Србију, инсистирање ЕУ на смањењу односно прекиду сарадње Србије и Русије представља још већу опасност.

Србија и сарадња са Русијом

Сарадња Србије и Русије и поред свих отежавајућих фактора иде узлазном линијом, а перспективе сарадње Србије како са Русијом, тако и са новооснованим организацијама/институцијама су широке. За сада се она базира више на економској и енергетској него на политичкој сарадњи из многобројних разлога. Пре свега због подређеног положаја Србије у односу на Вашингтон и Брисел, иако за то не постоје никакви аргументовани разлози. Због тога ова два центра моћи играју велику улогу у развоју српско-руских односа, исто као што бирократија САД и ЕУ представља озбиљну сметњу развоју сарадње између Европе и Русије. И поред нереализације пројекта Јужни ток Србија и Русија су повезане кроз сарадњу у енергетском сектору преко руских комапнија које успешно послују на нашем тржишту. Оне су купиле предузећа која су некада пословала у губитку,уложиле у њих и направиле успешне компаније које данас остварују добре приходе. У српској јавности се мало о томе дискутује, иако имамо многобројне другачије примере  да су стране компаније купиле српска предузећа, извукла из њих добит и оставиле милионске дугове на рачун грађана Србије као што је случај са Сартидом нпр. Парадоксално је да се у Србији чују критике на рад баш оних предузећа која успешно послују и остварују приходе као што су НИС или Лукоил (10). У оба случаја фирме су до приватизације односно промене власника пословале у минусу. Параметри који могу да служе за анализу рада приватизованих компанија тумаче се делимично или на погрешан начин. Потребно је анализирати пословање компанија пре продаје, узроке лошег пословања односно управљања компанијом, затим одредбе договора као и касније испуњавање уговорних обавеза, преузета дуговања компаније и уложена средства и на крају садашње резултате рада, остварене приходе, као и друштвено ангажовање односно социјалне програме тих компанија. У  другом случају неаргументоване критике на рачун рада појединих компанија (углавном руских) могу да се тумаче у оквиру анти-руске пропаганде. Осим што добрим пословањем руске компаније пуне четвртину српског буџета, оне улажу и у хуманитарне акције, обнову српских манастира и цркава и подржавају разноразне пројекте који су усмерени на развој српске културе, промоцију спорта и сл. Као признање за досадашње залагање у Србији, руководство Лукоила Србија је више пута награђивано. Бивши директор Александар Панфилов је добио орден „Бели анђео“ због помоћи Српској православној цркви(11) , а садашњи директор Лукоила Андреј Куку је добио „Орден пријатељства“ од РФ за заслуге у јачању мира, пријатељства, сарадње и узајамног разумевања међу народима(12).  То су све додатни разлози због којих Србија треба да преусмери и интензивира своју сарадњу са Русијом, односно руским компанијама. Да ли ће се и када Србија преусмерити на стратешку политичку сарадњу са Русијом, Евроазијском унијом и БРИКС-ом, зависи пре свега од унутрашњих прилика које су ограничене дугогодишњим пројектовањем политичке сцене Србије од стране Запада. Међутим суштинске промене које се дешавају на светској политичкој сцени неће оставити ни Србију по страни, без обзира на руковођене политичке елите. У оквиру нових перспектива сарадње са институцијама Евроазијске уније и БРИКС-а, Србија би могла да искористи своје потенцијале и развије домаћу привреду, што би значајно променило њене позиције у региону. Тиме би Србија могла да потврди своју централну позицију на Балкану.  Са друге стране у процесу редистрибуције светске моћи и редефинисања међународних односа, Србија може да пронађе место као значајан фактор у развоју односа између Русије и нових политичких елита у Европи, које се залажу за сарадњу Европе и Русије.

Драгана Трифковић, Принцип

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.