ТАКО СЕ ЧУВА ОБРАЗ: Часни официр ЈНА пред хрватским судом

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Недавно је један регионални хрватски медиј објавио вест да је капетан бојног брода Павле Пантић (77) – упркос могућности да споразумом с хрватским тужилаштвом постигне договор којим би добио казну испод пет година затвора и могућност да је служи у Републици Србији – одбио признати кривицу за ратни злочин. Иако се ради о Србину и држављанину Србије и припаднику ЈНА и ЈА, нисам приметио да је било који српски медиј пренио ову информацију.

Ко је Павле Пантић?

Павлу Пантићу се, са још 31 припадником ЈНА, пред Жупанијским судом у Сплиту судило први пут 1994. према оптужници која им на терет ставља смрт пет и рањавање 20 цивила и причињавање штете на цивилним, стамбеним и привредним објектима у вредности од 32 милиона немачких марака. Сви су осуђени на казне затвора од седам до 15 година затвора, а Пантић је у одсуству добио осам година затвора. Врховни суд је пресуду Пантићу укинуо и вратио случај на поновљено суђење, до којег још није дошло.

Пантића је у децембру 2015. ухапсила црногорска полиција на граничном прелазу приликом повратка из Београда у Сутоморе, где је живео последње 23 године.

Након спроведеног екстрадиционог поступка 20. априла 2016. Црна Гора га је изручила Хрватској. По брзини којом је изручен, изгледа да се баш није ни опирао екстрадицији.

Пантићев адвокат по службеној дужности Мислав Милас објашњава да је његов брањеник резолутно одбио понуду тужилаштва од четири године затвора јер се сматра невиним. Његово уверење како ће доказати своју невиност, по речима адвоката, посебно се учврстило након што је проучио сву документацију из судског списа која му је достављена у затвор на сплитским Билицама.

Пантић се терети да је као припадник „окупаторско српско-црногорске војске тзв. ЈНА”, на дужности заменика команданта ратне луке Лора, у периоду од септембра 1991. до јануара 1992. наређивао отварање ватре по Сплиту.

Није спорно да су у то време Пантић и остали саоптуженици били припадници ЈНА и стационирани у Сплиту и да је Хрватска још била у саставу СФРЈ, тада једине међународно признате државе, која је имала своју легалну војску ЈНА. Према томе, та војска у то време никако није могла бити „окупаторска” јер се на том подручју налазила још од 1945. и била је одраз националног састава тадашње СФРЈ.

Свака војска (осим у време војног пуча) извршава налоге политичке власти своје државе, па је и ЈНА у то време за евентуално повлачење чекала политичку одлуку, по којој се касније и повукла из Сплита и целе Хрватске.

Да се новоизабраној хрватској власти није журило да „на крви” створи своју државу и да нису први нападали касарне, у којима је углавном и била стационирана војска, познаваоци тадашњих прилика тврде да ЈНА не би никада прва нападала.

Верујем да старији житељи СФРЈ и даље памте мучну сцену дављења једног младог војника у транспортеру од помахнитале масе. Овај догађај се збио 6. маја 1991, дан након Туђмановог позива „пучанству” да се нападну војни објекти у Сплиту. Дављени војник се звао Светланчо Наков и преживео је дављење за разлику од свог земљака војног полицајца Сашка Гешовског (19), који је тог истог дана убијен из ватреног оружја на чуварском месту испред команде Војнопоморске области у Сплиту. Међутим, јавност није упозната са убиством капетана фрегате ЈНА Данила Зјачића (44), команданта морнаричке позадинске базе у Лори, који је 16. септембра снајпером упуцан на десантном чамцу у близини луке.

За смрт младог редова Сашка из Кавадараца и официра Данила, родом из Раштевића код Бенковца, још нико није процесуиран.

Након што је ЈНА напустила Лору, иста је врло брзо претворена у један од најмонструознијих логора, кроз који је прошло више од 1.000 заточеника, од којих је најмање 70 ликвидирано. Овај логор под називом „коначиште за заробљенике” био је у функцији све до 1997. Хрватско правосуђе је до сада отворило три судска кривична поступка против затворских чувара у Лори, од којих је један поступак, након дугогодишњег фарсичног суђења деломично и окончан, док је други у фази оптужења, а трећи у истражној фази.

Одлука официра Пантића да не призна кривицу за „дарежљивост” хрватског тужилаштва за свако је поштовање, тим више када се узме у обзир његова поодмакла животна доб и нарушено здравље. Из искуства знам да овакве понуде одбијају оптуженици који се сматрају невинима и који су спремни да, бранећи своју невиност, бране и своју и част војске којој су припадали.

intermagazin.rs, Политика

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.