ТАДИЈА ЧАЛУКОВИЋ: Зашто умрети за филм?

Када ће (српска) кинематографија поново бити утицајна у свету? Да ли је филм постао индустрија више него уметност још када је Грегори Пек, сада већ давне 1968. Саши Петровићу рекао да је Америци политика важнија од филма? Шта кинематографија данас значи људима као појам? И хоће ли се престати снимати филмови? Може ли светска филмска заједница да изнедри новог Бергмана, Фелинија и Куросаву? И када ће будући и савремени редитељи почети да читају бар упола као Кјубрик?

Био сам у Прагу недељу дана након смрти Милоша Формана и тада сам имао прилике да разговарам са једним старим студентом Прашке школе филма такозване ФАМУ. Дотични је говорио изузетно похвално о најзначајнијој академској филмској тврђави у Европи, али је такође навео да готово више нема професора који би били пандан Елмару Клосу и Отакару Ваври. Док сам пратио оно што ми је говорио, климао сам главом као евет-ефендија из Андрићевог стваралаштва.

Но, фундаментално питање које треба поставити сваком младом филмском аутору, па га самим тим често постављам и себи, јесте:,,Да ли си спреман да умреш за филм и зашто?”. Наравно, алудирам на књигу ,,Умрети за филм?” чешког филмског критичара Вацвала Јунека. По ,,тежини“ одговора на то питање, најлакше би се могао измерити степен страсти и љубави према седмој уметности. И не само према седмој, већ и уметности уопште, јер бити редитељ значи бити алхемичар свих уметности. Ономе ко није спреман да умре за филм, дакле, фигуративно речено, не треба дозволити да прави филм. Ту се крије проблем свих бесмислених холивудских филмова, јер тамо аутори живе од филма, а не за филм.

Покушаћу, међутим, да дам одговоре на питања која сам поставио на почетку текста. Српска кинематографија ће постати релевантна у свету, мислим, оног тренутка када млади филмски редитељи схвате да је оригинални одабир теме – у ствари ДНК филма. Сви остали фактори: музика, глумци, монтажа означавају карактер филма. Али, ваљало би имати у виду идеју да филм није довољно само направити, него га треба и васпитати и заштитити од кинематографске конфекције, у којој је већина остварења иста.

Често се могу чути тугованке како држава мало улаже у културу и филм, али истина је увек на средини. Јер, колико сте ви уложили у властиту културу и када су вам последњи пут исцепали биоскопску карту? Од тих исцепаних карата зависи култура и уметност. Размишљајте о томе…