СВАКА РАНА СВОГА РОДА БОЛИ: Антоније Ђурић – српски Солжењицин

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: in4s.net

Очи му засузе, глас затрепери, срце појача ритам али не посустаје ни на крају осме деценије живота, да разбуђује освешћује, отрже од заборава, људе, догађаје, битке, јунаке, жртве, џелате, мученике… Свако негативно дешавање, а имамо их на претек, Антоније Ђурић, одболује. Од Книна до Призрена, од Чачка до Цетиња, свака рана свога рода боли.

„Не дам и сузу да ми откину од памћења и гурну у заборав. Ни бол ни јаук ни врисак, ни уздах, ни кап проливене крви, ни писамце крвљу писано. Ни пуцања у чело иза поноћи. Ни копање свога гроба. Ни убијање људи мацолом у чело. Ни оно сурово вешање породиље из чије се утробе помаља дете. Не дам да у заборав оде ни оно мокрење у кандило. Ни оне отргнуте листиће из „Светог писма“, опогањене, ни гажење лика Богородице, ни револверски метак у чело Пантократора. Ништа не сме да се заборави…“

А шта би све отишло у мутну маглу колективне амнезије којој смо иначе склони и без наредби и директива, да се 1929. године у Сјеници није родио Антоније Ђурић, српски Солжењицин, писац вишеструки заточеник Брозових казамата.

Објавио је Солунци говореКрај Мораве долина надеЗа част отаџбине, Жене солунци говореПо заповести СрбијеРавногорци говореЦрвена куга (3 тома), Јуриш у поробљену отаџбинуТоплички устанак… на хиљаде текстова, репортажа, фељтона, исповести…

Из његовог пера загрмели су Солунци, проговориле Солунке, оживљени Цер, Колубара, Кајмакчалан и Солунски фронт. Упалио је вечну свећу хиљадама страдалих од црвене куге – комунистичког терора.

Седамдесетих година прошлог века фељтон Солунци говоре у дневном листу Експрес политика изазива неслућено интересовање. Први пут после Другог светског рата и завођења комунизма јавност сазнаје о најузвишенијем тренутку националне историје, о херојима у опанцима и њиховим мудрим војводама, ћушнутим на маргину заборављања. Са сцене Народног позоришта Солунци говоре и осветљавају једну страшну и узвишену епопеју. Точак историје се помера, српско памћење под тоталитаристичким ембаргом полако отвара замандаљене странице историје…

„Пао је, каже, комунизам али се комунисти сјајно држе“. Међу многим, заборављеним и незнаним страдалницима из подрума тајни црвених џелата извукао је Видосаву Тркуљац, којој се као и Дражи не зна гроба ни мрамора. Видосаву су комунисти довели, припремљену да сведочи против Драже. Они који су је видели описују је као високу и витку жену четрдесетих година, продорног гласа. Говорили су да је избеглица из Херцеговине.

На њено сведочење рачунали су државни тужилац Милош Минић и Дражин бранилац Драгић Јоксимовић, бележи Антоније у трећем тому „Црвене куге“.

Истражни судија Јосиф Маловић наређује стражарима да уводу сведока Видосаву Тркуљац. Ушла је чврстим кораком смело као неко ко носи правду у рукама.

Када је угледала Дражу на оптуженичкој клупи узвикнула је „господине ђенерале!“.

„На то је Маловић вриснуо:

– Не тако! Не ословљава се он тако. Кажите оптужени.

Видосава је на ове речи смело узвратила :

– Оптужен од вас и од комунистичке партије, али није оптужен од мене и од српског народа.

Видосава ништа више није могла да каже јер су дворану испунили претећи узвици прерушених ознаша:

– Смрт сведоку! Смрт сведоку.

За Видосаву је суђење било завршено. Изнели су је из суднице и више је никада нико није видео.“

И сам аутор ових потресних сцена, хронике смрти, патње и страдања, српског народа под комунистима, осетио је „правдољубивост“ Брозовог комунизма.

„Србија нема чему да се нада, за њу нема милости“, обећао је Броз у свом првом обраћању после Другог светског рата. И одржао је реч.

„И ово што се данас догађа последица је умоболне Брозове владавине и српских комуниста. Броз би био нико и ништа без српских комуниста. Енвер Хоџа је враћајући се из Београда са орденом народног хероја Југославије, својим грађанима обећао да ће Космет бити саставни део велике Албаније“,подсећа чича, несаломиви борац за српство и истину. И то у време када је то био огроман ризик.

„Косово није равница, ни долина, ни брежуљак, ни гора, ни житно поље крај Лаба и Ситнице. Косово је душа Србинова, крв његова, рана незацељена. Његова клетва и молитва, његово памћење и колевка у којој је, са сваком капи млека, док је био дете примио свету причест из мајчиних груди.

Косово је небески врх одакле нас мотре бистре очи честитога Кнеза који данас плаче и пита се: чиме то тргујемо. О, моји Срби!?“

Није данашња структура дала Космет. Дао га је између осталих, поп Влада Зечевић. Брозов комесар и пуковник, први Брозов министар унутрашњих послова Србије. Он је забранио Србма да се врате на своја огњишта. Оним мученицима, избеглим у време окупације да не би били поклани. Причао ми је свештеник да се срео са Владом Зечевићем непосредно пред његову смрт и да му је бивши министар полиције и бивши свештеник, рекао:

– Прото ја сам издао Бога.

Издали су Бога сви они који су се одрекли својих очева“.

Робијао је, Антоније, седам година у Сремској Митровици и то са таквим величинама какви су били др Стеван Мољевић, (преминуо у затвору), др Ђуро Ђуровић, др Војин Андрић, др Коста Кумануди, адвокат Драгић Јоксимовић, такође умро на робији, професор Сава Банковић и књижевник Борислав Пекић.

Бавећи се својим патриотским послушањем Антоније Ђурић је имао ту срећу да упозна велики број ратника из Првог светског рата. Да се са њима дружи, разговара сачува за потомство њихова драгоцена сведочанства.

„Познавао сам јунаке, прекаљене ратнике. Наши очеви и дедови су били морално чисти. Србија је била земља моралног здравља, моралне истине…, земља коју је волео и ценио свет, а непријатељи је поштовали.

Када су из Беча генералу Поћореку поручили да изврши самоубиство због слома офанзиве и пораза на Церу и Колубари одговорио је да ће то учинити ако и један аустријски генерал победи српску војску“, прича Антоније Ђурић, мој пријатељ и колега, човек који никада у животу није правио компромис са истином.

Једне давне вечери, док смо седели код „Орла“ у близини Политике, Антоније је причао о прикупљеног грађи за „Црвену кугу“ и у тренутку је поменуо Воју Мишића, сина прослављеног војводе Живојина као припадника партизанског покрета који је сведочио против свог оца и Драже Михајловића, за разлику од старијег Александра, официра Равногорског покрета, стрељаног од Немаца и поред понуде за помиловање.

– У вама је пола немачке крви. Ваша мајка Елза је Немица, рекао је Александру официр Гестапоа.

– Та половина моје крви је истекла на Колубари, пркосно је узвратио Александар Мишић, стајући одлучно пред стрељачки вод. Последња жеља му је била да отпертла чизму. Сазувши се њоме је гађао немачке војнике и тако на симболичан начин и у задњим секундама живота није престао да пружа отпор.

„Воја је био нешто друго. Комуниста који је обрукао оца“, рече уздишући Антоније.

„Немој образа Ти, то да објавиш због Живојина, завапи Милета, војвода и професионални Србин из Подгорице, чији смисао живота, безмало три деценије је опонашање ђенерала Драже Михајловића.

„То је истина и она је само једна. Војвода Живојин Мишић је јунак и бесмртник, његов најмлађи син је комуниста и отпадник“, био је неумољив Антоније.

Смрт Јосипа Броза Антонија затиче на радном месту новинара Експрес политике.

Уредно са осталим запосленим и ожалошћеним колегама силази у свечану салу на комеморацији поводом Брозове смрти.

Антоније као члан ожалошћене породице заузима централно место у првом реду. Тик уз директора и остало руководство.

Конференсије позива да се минутом ћутања ода почаст Јосипу Брозу. Чују се уздаси, шкрипа столица, понеки јецај, рањених другова и другарица.

Антоније Ђурић, новинар Експрес политике незаинтересовано остаје да седи. Настаје комешање, повлачење за рукав.

„Устани Антоније“, шапатом наређује директор.

„Ја том зликовцу ни мртав нећу устати“, пролама мраморну тишину Антонијев глас. Одседео је минут ћутања и изашао из сале да не би слушао хвалоспеве о Титу.

Једног Васкрса Господњег у препуни политикин лифт улази директор Александар Бакочевић и поздрава колеге:

„Другови и другарице здраво!“, продорним гласом се обраћа Бакоња како су га шапатом звали запослени.

„Ваистину здраво“, одговори лежерно Антоније.

Поводом стогодишњице Првог сватског рата, као омаж овом изузетном и часном српском перу „Принцип Прес“ спрема вредан подухват, изабрана дела Антонија Ђурића у шест књига под називом „СРПСКА ЕПОПЕЈА 1914-1918“.

in4s.net, Мишо Вујовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.