СТЕФАН КАРГАНОВИЋ: У Београду се за Кравицу суди Србији

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: intermagazin.rs

Суђење за масакр у Земљорадничкој задрузи у селу Кравица, у близини Сребренице и Братунца у Босни и Херцеговини, које је, после бројних одлагања, пре неколико дана отпочело пред Специјалним судом за ратне злочине у Београду знаковито је из неколико политички важних и у јавности готово непримећених разлога.

Пре свега, знаковито је да се такво суђење одржава у Београду и да предмет процеса није напад на Кравицу извршен на Божић у јануару 1993. године. Тада је извршен покољ житеља и девастација њихове имовине од стране субјеката који су правосудним органима у Београду савршено познати. Ни после више од двадесет година, за тај злочин још нико није одговарао. Нити има дилеме да су српски Суд и Тужилаштво за ратне злочине опскрбљени потребним правним средствима да за овај покољ предузму све неопходне кораке да би се утврдила кривична одговорност. У материји ратних злочина њихова јурисдикција се протеже на целокупну територију бивше СФРЈ, што укључује и дешавања на локалитету Кравица. Ипак, из разлога који су морално неразумљиви али политички кристално јасни тужилаштво је изабрало да покрене оптужницу, али за различит злочин који се догодио у месту Кравица, у јулу 1995. године, а који је – за разлику од оног претходног – у протеклом периоду био предмет неколико каквих таквих суђења и пресуда, у Хагу и у Сарајеву.

Порука таквог избора је јасна. Да би се зацементирала лажна прича о околностима и карактеру догађаја из јула 1995, у које је без убедљивих правних разлога инцидент у Кравици смештен, потребна је још једна пресуда. Та недостајућа пресуда мора бити изречена у Београду.

Друга знаковитост судског процеса који је управо у Београду покренут је упадљива синхронизација са намераваним подношењем, од стране Сарајева, захтева Међународном суду правде у Хагу за ревизију пресуде коју је тај суд донео 2007. године, где је Србија ослобођена одговорности за „геноцид“ у Сребреници. Припремне радње за суђење осмочланој групи Срба за убијање заробљених Муслимана у Кравици 1995. године почеле су хапшењем седморице оптужених пре две године, у марту 2015. Процес је био обележен бескрајним одлагањима све до недавно, до истицања рока Сарајеву да поднесе захтев МСП-у да ревидира раније изрекнуту суштински ослобађајућу пресуде Србији и, уместо тога, Србију прогласи кривом за „сребренички геноцид.“ Тек однедавно, како се приближавао рок, ритам кравичког предмета кравичког предмета у Београду приметно је убрзан. Без обзира колико за очигледне чињенице српска јавност била слепа, а власт са својим судским органима додворљива, координација између ова два процеса и политичка логика која иза тога стоји – савршено су очигледни.

Трећа знаковита чињеница у вези са београдским процесом за Кравицу је перфидност којом је скројена оптужница. На то је мало ко обратио пажњу. Тужилаштво је имало избор између три члана Кривичног закона као потенцијално утемељење за подизање оптужнице за преступе који се импутирају окривљенима: члан 141 – геноцид, члан 142 – ратни злочин против цивилног становништва, и члан 144 – ратни злочин против ратних заробљеника. Тужилаштво је избегло да оптужницу утемељи на кривичном делу геноцида или злочина против ратних заробљеника (мада су жртве погубљења у Кравици у јулу 1995. то несумњиво биле), па се из наизглед нејасних разлога определило за члан 142, где су инкриминисани ратни злочини, али против цивилног становништва.

Зашто је овакав специфичан избор модалитета кривичне одговорности у овом предмету изразито перфидан? Зато што је у свим досадашњим пресудама, у Хагу и пред Судом за ратне злочине БиХ у Сарајеву, без изузетка, убијање 13. јула 1995. заробљених припадника колоне Армије БиХ смештених у просторијама Земљорадничке задруге у Кравици било третирано искључиво као дело геноцида. Са становишта судова који су те пресуде донели, то је потпуно логична квалификација. Њихов задатак није био да испитују околности и утврђују чињенице него да квазиправно образложе службену верзију догађаја на подручју Сребренице и да све компоненте тих догађаја обухвате правном квалификацијом геноцида. Наведени судови су тај задатак савесно обавили. Питање које се сада поставља гласи: из којих разлога је српско Тужилаштво поступило другачије? Није усвојило за импутиране злочине ни квалификацију „геноцида“, темељећи се на члану 141, па чак ни „противзаконито убијање ратних заробљеника“, по основу члана 144, иако би то чињенички било најприкладнија опција.

Одговор на ово питање је да Тужилаштво и вишијевска власт у чије име делује не поступају ни професионално ни емотивно него практично, и не кољу вола ради киле меса. Инкриминација за „геноцид“ у сребреничком предмету, усред Београда, исувише је рискантна зато што би могла да пробуди чак и неке делове летаргичне српске јавности. Политичка штета би вишекратно премашила корист. С друге стране, инкриминација за злочин против ратних заробљеника – што би било реална опција да се поступало професионално и без политичке рачунице – такође је одбачена зато што, по логици режисера сребреничке подвале, тежину злочина умањује импликацијом да су погубљене жртве у неком смислу ипак борбена лица. Пошто је сребреничка енклава формално била „демилитаризована,“ по дефиницији борбених лица тамо није могло ни да буде.

Зато преостала опција – члан 142, злочин против цивилног становништва – иако у строгом смислу не сасвим у складу са чињеницама, по свим релевантним политичким параметрима за српско тужилаштво представља идеалан избор. На такав начин избегнут је „прст у око“ српској јавности што би представљала квалификација геноцид, али ефекат који се постиже готово да је истоветан зато што је масовни злочин против цивилног становништва заправо „лакше кривично дело“ (lesser included offense, на англосаксонској правној терминологији) које је обухваћено (subsumed) у кривичном делу геноцид. Сличну тактику 2004. године користила је и Комисија за Сребреницу Драгана Чавића, у свом Извештају. Тамо изричито не пише да је српска страна извршила геноцид, погубивши 8.000 особа. Међутим, тамо стоји да број „несталих лица“ износи око 7.800, а околности њиховог нестанка приказују се текстуалним навођењем бројних пасуса из пресуде Хашког трибунала генералу Крстићу, где је констатовано да је у Сребреници извршен „геноцид“ и да је страдало „7.000 до 8.000 људи“. Импликација у оба случаја је јасна, али истовремено политички рискантан и контрапродуктиван начин изражавања брижљиво се избегава.

Додатна предност оваквог, перфидног избора модалитета одговорности је утисак који се производи, да су противзаконито усмрћена лица била припадници цивилног становништва. То значи да су, као цивили, презумптивно сви невини, услед чега није ни умесно поставити питање да ли је икога међу њима постигла казна за претходно извршене ратне злочине против стварних цивила (на пример, у покољу баш у селу Кравица, у јануару 1993.). Зато је, само наизглед парадоксално, одбачен члан 141, прескочен члан 144, а изабран члан 142. Чак и када формално није тако означена, накнадном пропагандном обрадом, прихваћена кривица за масовну смрт цивила по потреби се лако уклапа у геноцидни сценарио.

Суђење у Београду за догађаје у Кравици у јулу 1995. је интегрални део пузајуће стратегије да прво српска држава преко својих правосудних органа, а после тога и већи део деморалисаног друштва, изнуђеним правним актима признају па затим и поунутрашње кривицу за лажни „геноцид“ у Сребреници. Ниједна озбиљна држава, која поштује себе, такву злоупотребу и деградирање својих правосудних установа, нити понижавање својих грађана и сународника, не би дозволила.

intermagazin.rs

1 коментар

  1. Deda Djole каже:

    Имам примедбу на наслов чланка :
    У наслову пише да се суди Србији.
    То није тачно. Не суди се државама и народима. Суди се кривцима.
    Као што је 1946 год у Нирнбергу суђено вођама Трећег Рајха.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.