СЛОБОДАН САМАРЏИЋ: Боље имати право него прилику

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Курир

Фото: Курир

Амерички политичари и аналитичари, уосталом као и они из Европске уније, навикли су да о Србији говоре као да је тера инкогнита, тј. без било каквих правних обзира. То је стари колонијални манир који се нарочито активира када насупрот имају политичаре, а често и аналитичаре, који ни сами немају правних обзира према сопственој земљи.

У најновијем примеру оваквог става имамо идејну понуду америчког професора националне безбедности, Стивена Мејера. Србија би за подручје северно од Ибра требало да преда Албанијиостатак Косова и простор који он назива прешевска долина. Аутор овакву „размену” гледа као најбоље и коначно решење за успостављање трајног мира и општег напретка.

Да је реч о доконој спекулацији љубитеља спонтаних дружења у неком вашингтонском парку, ова идеја не би била вредна помена. Овде, нажалост, имамо посла са озбиљним политичким синдромом. Њега чине најаве албанског премијера Едија Раме о уједињењу Албаније и Косова, ултимативни прагматизам америчко-европских политичара када говоре и одлучују о Србији и користољубива лакомост наших политичара од 2008. године до данас када делају на ствари Косова и Метохије. Њихов заједнички именилац је „нови почетак” као нарочито креативно решење.

Ову општу партнерску атмосферу осећа и Стивен Мејер у свом тексту у којем без зазора предлаже једно овакво креационистичко решење. Да се неким случајем став српских политичара у последњих седам година озбиљно држао међународног права, и посебно Резолуције СБ УН бр. 1244, писцу овог текста не би ни пало напамет да јавно размишља на овакав начин. Овако, његов текст делује „реалистички”, у складу са западњачком доктрином да на Косову и Метохији треба прихватити реалност. С тим што је „реалност” само оно што они виде, јер српски званичници немају своју слику исте реалности.

Не примећујући ништа историјски препознатљиво у Раминим опаким идејама, Мејер територијалне претње албанског премијера преобликује у „прилику” за Србију. Прву и четврту тачку његовог предлога можемо посматрати као једну целину. У тим тачкама он се залаже за ново државно разграничење између Србије и Албаније. Као, Србија Албанији даје тзв. прешевску долину, а Албанија Србији опрашта север Косова. Остатак Косова и није предмет трговине. Јер, трговина је заснована на освајачком „начелу” фет акомпли (свршене чињенице), где се право посматра као узалудна, а не правна, чињеница.

Али, ако су чињенице већ свршене, онда нема ни трговине. Зато је Мејеру лако да у трећој тачки свог предлога каже да „границе широм света нису светиња”. Можда и нису, али само у оквирима међународног права. А како је Запад узимао међународно право најбоље говори понашање њихових посредника приликом јединих озбиљних преговора вођених у вези статуса Косова 2006. и почетком 2007. године. Тада је шеф посредничке мисије Марти Ахтисари једнострано прекинуо преговоре речима: „Мене не занима компромис, већ само решење.”

Најзад, у својој другој тачки Мејер каже да „унија Албаније и већег дела Косова не би представљала сигурносну претњу за Србију, а могла би да јој постане и економски партнер”. Овде аутор, као поклоник радикалног политичког реализма радикално губи смисао за реалност. Не само да је мапа велике Албаније данас присутна у свакодневној политичкој симболици Албанаца, него је и реално претпоставити да би овај омиљени западни играч на Балкану задржао њихову наклоност све до потпуног испуњења својих максималних претензија. Данас за Америку међународно право нема готово никакву практичну вредност. Она свет дели на пријатеље и непријатеље, а на балканском простору она нема већих пријатеља до Албанаца.

У Србији се већ годинама поводом Косова и Метохије шири фаталистичка идеја о „коначном решењу” које нема цену. Апстрактна вредност таквог решења садржана је у дефинитивном окретању светлој будућности. Седам година владавине овакве контрареалистичке доктрине као да није довољно време за јавно преиспитивање, чак полазећи и од прагматичног мерила: шта смо добили? Ето, нисмо ништа добили, чак ни датум. Или, боље речено, добили смо јавно обавезујућу магију датума, а садашња влада плански се одрекла оног дела Косова који смо реално контролисали. Мејерова фантасмагорична пројекција има плодно тле у владајућем стању политичких и интелектуалних духова данашње Србије. Можда ни сам аутор тога није свестан, и ако је тако, наше стање је утолико горе. Проблем је начелне природе, јер Србију данас може да обрлати сваки фантаст са својим „добрим услугама”. Не мислим да је то и Стивен Мејер. Али, у данашњој Србији његов волшебни предлог о дефинитивном разграничењу без цене многи ће прихватити као сврсисходан.

Најзад, овим поводом и реч о практичној вредности права у конкретном случају. С. Мејер само једном погрешном реченицом помиње значај права. Каже да би „мудар договор Београда и Тиране био заснован на Декларацији из Хелсинкија из 1975.” Погрешка је у томе што је у случају западног „решења” за Косово овај документ драстично погажен.Тим „решењем” повређено је међународно право о неповредивости граница потврђено хелсиншким Завршним актом. У Мејеровом виђењу право је право само кад Американци то кажу. Али, и поред овог правног нихилизма, западни политичари одржавају трунку правног реализма када су на то принуђени. Да није тако, не би тражили од Србије да призна Косово као независну државу. То разумеју и наши политичари када свесно уваљују Србију у смрзнуту воду правног признања. И то годинама. А пошто ништа није готово док све не буде готово, остаје још тзв. правно обавезујући акт између Србије и Косова, који је већ начелно прихваћен у Преговарачком оквиру за приступање Србије (без чланства, додуше) у Европску унију. Али, још увек, такав акт се може и не мора потписати. Мејер свакако мисли да мора зато што Србију посматра као да је тера инкогнита.

 

Професор Факултета политичких наука, бивши министар за Косово и Метохију

Слободан Самарџић, Политика

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.