СЛОБОДАН МИЛИЋ: Његош и српски народ, као епски пријатељи Слободе, узалуд су упирали погледе у суморни западњачки дух

ИСКРА на Фејсбуку

Slobodan Milic

Већ поодавно, чак у Његошевом добу почело се радити на томе, да наш народ нема историју, да она што се назива тобоже историја и није нека историја, и најбоље је заборавити. На томе се ради пуних 200 година. Треба да заборавимо мит за који многи поштени и мисаони Европљани кажу. „Не можемо рећи да је бољи од Грчког мита али сигурно је на истом нивоу“. На то нас терају невољалcтвом у миру и, бомбама у рату. Њихово Зло препоручује нама Добро. Где то има? Само у неваљалој Европи.

Додуше, у нашем народу има послушника од Вука Бранковића до данашњих Вукова послушника, којима и те како сметају Обилић, Принцип, 27. март и 1939. Али на крају сви ти послушници као сунђер сажму се у једног Вука. Каква би била празнина у нашој историји да нема Вука!?

Данас када је Зло завладало читавим човековим бићем, и унакрст цивилизацијом, када се у међународним размерама једино постиже и нуди Зло, ми славимо 200 година, Онога, који је читавим својим бићем израстао на великом српском епосу и уложио га на указивању Зла и позивању европских народа, да се заједнички супротставе Злу, које је било вековима легло и које се било угњездило и пустило корене под прозоре европских народа.

Данас славимо Онога који је био окован тешким гвожђем и Онога из којег Он потиче, Онога славимо који беше окован петовековним синџирима Зла. Данас славимо Онога који пре 100 година пуцњевима у Сарајеву отвори пут у Слободу, српскоме народу и свим словенским народима.

Но, колико год ми славили и указивали Европи, на значај и значење наших подухвата – они су и те како и европски подухвати, нас та Европа нити жели нити хоће да нас разуме и схвати као део породице европских народа, неће да схвати и разумије Велику Русију са њеним културним и научним потенцијалом која чини пандан Европи, ако у лепоти идеала и вери у Христа можда и предњачи.

Ко јасно гледа, Зло се у Европи скрива дубље него што су многи уочили почев од Ничеа, преко Кафке до Томаса Мана. Ерупција европских Зала десила се 14. г. 1941. и 1999. а да ни филозофи ни писци нису предосетили снажне ерупције. Али Зло се чује веома дубоко, несагледиво и у европско – америчком  човеку пред којим се дуже коса на глави.

Но, вратимо се Ономе који рано спозна да постојi Онај Један, који каже: „И освета је моја и ја ћу судити“.

Само пред тим Једним је застао Горостас са Ловћена, рано увидевши да држи вагу Овога и Онога света и да једини зна, да мери тајне светове као човекову судбину. Зато је Он рано уочио грешке Европе која беше као и данас крајњи судија.

Још од најраније младости драги учитељ Сима Милутиновић, ставља га пред мукама које од памтивека муче човечанство, пред мукама на које ни Учитељ није имао одговоре: о Слободи, о Оном од којег долазе муке. О Посрнулом Анђелу или о Злу, најтежем земаљско-небеском питању, питању о Богу.

Његош на европски брежуљак износи јединствену и оригиналну Мисао о Слободи, али мисао по значењу свеопшту и идеалну, износи је пред Европом која је неће разумети, као ни што је данас не разуме, јер је у њој утуљена вечита ватра античке мисли.

Он је у најмучнијем тренутку, а и најодлучнијем, за свој народ тражио решење, идући висоравнима Ловћена трагао и ишао за висовима античке мисли и дочекивао Луче, дако му дошапну нешто о Богу. Пењући се уз висове Његош је још тада видео да је Европа заборавила да треба Љубити ближњега свога као себе самога.

То могу само народи који су слободни у добру и народи који су добри у борби за слободу. Могу једино народи који имају душу и у њој пространства божија, Бога и његов престо.

Његош је пре Достојевског ставио Слободу у средиште својих схватања и својих дела. О појави, улози и судбини човековој на земљи и горе на небу, пре  Достојевског, Његош разматра у својим величанственим спевовима.

„Тема о човеку и његовој судбини за Достојевског јесте пре свега – о слободи… да је слобода језгро свега стваралаштва Достојевског, и да је ту кључ за разумевање његова схватања света“, каже Берђајев.

До слободе се долази истином и правдом пева Његош и тврди да су Онога кључеви за све у гробу.

Већ се у Горском вијенцу, у лику игумана Стефана, огледа моћна, најдубља и божански чиста српска мисао, јер је Горски вијенац средишњи еп а уоквирују га Луча Микрокозма и Лажни цар Шћепан Мали.

Са три Његошева епа, могли смо безбожничкој Европи да дамо одговоре на она питања, која је у својој економској журби и похлепи за богатством, већ понад век одбацила. Његош се увек враћа и подсећа на човекољубље као његови велики предходници Данте, Шекспир и Гете од којих је учио у научио наук достојан учитеља.

Са голог Ловћенског крша он је и тада посматрао заједно са учитељем, видео и спознао да је Европа безбожничка и нечовекољубива. Отуда је и заискрио његов вапај за слободом.

Знам, да неки савремени европејци, на свако упоређивање Његоша са великим предходницима дочекују са поквареним смешком, који је њихов знак преувеличавања на националних врхова. Зато Његошеву клицу налазимо у митским тајанственостима српске епске поезије и у здравом народном духу који је на тајанствен начин скупљао невиђену енергију у петовековном мраку којим је био окован спрски народ. Из те енергије у виду једне луче синуо је песник епских мисли.

Да подсетим, да је Вук једанпут, бацивши пред Европом бљештаву српски поезију, успео да их заслепи и затвори уста. Од Вука чинили смо и нисмо чинили?

Ја ћу овде да поставим једно питање: да ли је Његошев Еп класично књижевно дело, и ако јесте у којим размерама? Наравно, мој песнички позив није спреман на овакво тешко питање да да исцрпан одговор. Позивам класичне ствараоце критике да се озбиљније позабаве овим питањем.

Но, по Елиотовим критеријумима или мерилима, уочљиве су назнаке које га приближавају класичном књижевном делу. Његошев Еп, као и Божанствена комедија, онемогућава стварање дела сличне или исте врсте. Ово је једна од надмоћи великог књижевног дела: непоновљивост. Даље, имамо да је Његош исцрпео један део, најбогатији део народног језика, као што је на то указао Радмило Маројевић у свом тумачењу Горског вијенца.

Да се не бих упустио у кучке хвале и кучка филозофирања, дозволите да на овом месту цитирам Елиота: „Према томе долазимо до закључка да савршено класично дело мора бити оно дело у коме ће латентно егзистирати, ако и не буде у потпуности откривен, читав гениј једног народа; и да се оно једино може јавити на језику у коме читав његов геније може бити истовремено присутан“. Даље каже: „Оно ће то представљати на најбољи могући начин и у исти мах наићи на најшири одјек: у народу коме припада наићи ће на одјек свих класа и људи свих положаја“.

Најбоља потврда свега овога су наше Народне пјесме, казиване усмено с колена на колено, као и до недавно, кад је знатна већина Срба и Црногораца Горски вијенац знала напамет.

Упустити се у пловидбу Његошевим делом, значило би пловити до краја времена. Јер Његош није филозоф, из разлога што филозофи доживе дубоку старост. Његош еј песник великих мисли као што су Пушкин, Гете, Шекспир и Данте. У прилог овога навешћу делове из писма Лудвигу Аугусту Франклу, Цетиње 12. октобра 1851. године, петнаестак дана пре смрти.

– Наше су народне пјесне историја јуначка, епопеја народна.

– Ах, дивна поезија, искра тајинствена; ја никад нијесам могао разабрати али је она искра бесмртног огња, али је бурна клапња, чедо уског поднебија нашег.

– Поета је клик смртнога нашег бријега, поета је глас вопајућег у пустињи он сања о бесмертију, довикује га и за њим се топи.  

– Човјеку је готово кад му дође, слатко плакати као пјевати.

– Ја овако нашу песну разумијем.

На крају, започети пловидбу по његовом делу, морамо из његовог времена ако хоћемо да пловимо до краја времена. А ако пловидбу започнемо из овог, нашег надасве мрачног, инквизиторског и Зла пуног времена, наш ће се чамац разбити на почетку пловидбе о „бурну брежину“.

Његош и српски народ, као епски пријатељи Слободе, узалуд су упирали погледе у суморни западњачки дух. Наши данашњи погледи су затупљени и заслепљени савременим и препреденим западњачким духом. Изгнан у овај сурови и сиви крш, изгнаник Његош није се жалио да му недостаје талента, на немаштину и како преживети у њој, него се бездушној Европи жалио на пропаст Слободе. „Голгота је свуда где један велики дух исказује своје мисли“, а Његош је дубоко био свестан своје вере и постојања Бога.

11, 12. и 13. септембар 2013.

Слободан Милић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.