СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Измишљање „бијелих трака“ у циљу нацизације Срба – није ли то ипак мало превише?

ИСКРА на Фејсбуку

Слободан Антонић (Фото: in4s.net)

У прошлом тексту указао сам на појаву да, попут „изумевања традиције“, на просторима бивше Југославије постоји и „изумевање злочина“  То је измишљање све маштовитијих „злочина Срба“ и њихово пројектовање у деведесете, с циљем да се Срби произведу у вечите злочинце, а њихове легитимне структуре – попут Републике Српске – означе као геноцидне творевине.

Један од тих изумљених злочина је и наратив о некаквим „бијелим тракама за Бошњаке у Приједору“, осмишљен негде 2012. године.

Наводно су у тој вароши, 31. маја 1992, „власти босанских Срба наредиле несрпском становништву да носи бијеле траке око руку“. Због тога, пробошњачке НВО у БиХ, од 2012. године, обележавају „међународни дан бијелих трака“, који су прихватиле поједине НВО и у неким другим земљама.

Читава представа, наравно, има за циљ да се направи паралела: „Јевреји у Трећем рајху – Бошњаци у Републици Српској“, како би се се преко наратива о „холокаусту над Бошњацима“ ојачала клевета о Српској као „геноцидној творевини“. „Циљ ове нетачне тезе је да се српски народ, који је био највећа жртва нацистичко-усташког расизма и најгорљивији борац против Трећег рајха у поробљеној Европи, огласи за насљедника такве идеологије и праксе“.

Рецимо, Гордана Катана, новинарка Ослобођења, на порталу Вијести пише: „Ово (у Приједору) је био први пут од 1939. и нацистичког прогласа – по којем су пољски Јевреји морали носити жуте траке са плавом Давидовом звијездом око рукава – да су чланови једне етничке или религијске групе на овај начин били обиљежени за истребљење“.

Тај фантазам о наводној белотракашкој сегрегацији не-Срба укључује измишљање некаквог прогласа Приједорчанима у коме се Бошњаци и Хрвати обавезују да ставе белу траку.

Тако Драган Бурсаћ на сајту Ал Џазире – питајући се „зашто Срби не обиљежавају Дан бијелих трака?“ и тврдећи да „управо они, први (…) требају тражити опрост“, а њихови представници „морају клекнути и молити за разрјешење гријеха у мјесецу рамазана“ – цитира наводну објаву прочитану на Радио Приједору, 31. маја 1992. године: „Грађани српске националности, придружите се својој војсци и полицији у потјери за овим екстремистима.

Остали грађани, муслиманске и хрватске националности, морају на своје куће и станове извјесити бијеле заставе и на руке ставити бијеле траке. У противном, сносиће тешке посљедице“.

Међутим, сачуван је аудио запис прогласа прочитаног на Радио Приједору 31. маја 1992, који као аутентичан наводе и Бошњаци. У њему се не помињу никакве „бијеле траке“, нити „тешке посљедице“. Заправо, цео Бурсаћев цитат је измишљотина.

Не постоји, штавише, ни један материјални доказ да су Бошњаци и Хрвати у Приједору морали да носе беле траке.

„Нема ни једне фотографије, аудиозаписа са локалне радио станице, или било каквог доказа да су власти Српске Републике БиХ свима који нијесу Срби наредиле да носе бијеле траке при напуштању објеката“  „Стране новинарске екипе које су посјетиле Приједор 1992. године, снимиле су ситуацију у граду и направиле извјештаје за свјетске ТВ куће и часописе, али нису забиљежиле ни визуелне ни наративне доказе о `бијелим тракама“

„Нико од Приједорчана не памти да је ико од цивила носио бијелу траку по Приједору тих тужних дана 1992. године“, каже историчар Борис Радаковић (Меморијални музеј на Мраковици).

„Бар неко би се сјећао тога, али кога год смо питали од Приједорчана који се сјећају тих дана, сви тврде исто: бијеле траке нико није носио!“

И Данијел Симић, коментатор и оснивач портала Фронтал (www.frontal.rs), каже да „многи други Приједорчани са којима сам разговарао тврде да никад чули за то нијесу. То је чиста лаж у служби неоригиналне, баналне и прозриве пропаганде“

Оно што је, међутим, истина јесте да су Приједорчани, након уличних борби између муслиманско-хрватских нападача и српских бранитеља, позвани да на куће истакну беле пешкире или чаршаве као знак да у њима нема наоружаних нападача.

„Бијеле заставе су истицали тада и Срби, бијела застава је била и на кући аутора овога текста (Б. Радаковића – С. А) и на кућама свих његових комшија без обзира на националну припадност, а све због чињенице да је управо био одбијен напад на Приједор који је почео 30. маја, и да је то требало да буде знак да у тим кућама нема непријатељских војника“

Што се тиче налаза из Хага, у пресуди Миломиру Стакићу, првом човеку српских власти Приједора током рата, помињу се само бели чаршави, никако не и некакве беле траке

У знатно ранијој хашкој пресуди Душану Тадићу међутим, тврди се да су „након (етничког) чишћења Приједора, сви преостали не-Срби морали носити бијеле траке на рукавима како би се могли разликовати“.

Али, такав налаз поткрепљен је тек са два сведочења: Нусрете Сивац, која је видела како их носи колона цивила која је некуд спровођена и Месуда Блажевића, који тврди да је сам имао белу траку зато што му је мајка рекла да је тако наређено – не зато што је он лично чуо наредбу преко радија .

Обоје сведока после рата су постали одборници Савеза СДА-СБиХ у скупштини Приједора

Будући да није могло бити доказано да је на радију емитована наредба о обавезном ношењу ознака за не-Србе, изумитељи „бијелих трака“ прешли су на резервну позицију.

Почели су да тврде како „наредба о ношењу `бијелих трака` на рукаву није емитована на радију, него су ту наредбу (усмено – С. А) издавале старјешине зграда и улица. Неким људима су то пренијели њихови рођаци и пријатељи, јер су њима рекли да су траке обавезне“

Дакле, тврдње о некаквом прогласу преко Радио Приједора показале су се као лажне, а не постоје ни неки други материјални докази о тим данима или чак недељама, када је на хиљаде људи (по попису из 1991, у Приједору је живело: 13.388 Муслимана и 1.757 Хрвата) наводно морало да носи беле траке.

Значи, хиљаде људи је недељама носило беле траке и – ни једна фотографија? То признаје и публициста Срђан Пухало који цинично каже да „тог маја 1992. године Бошњацима није било до фотографисања, а Срби су тада имали пуне логоре посла“ 

Међутим, без обзира на овај цинизам, остаје чињеница одсуства било каквих материјалних доказа, као и то што наспрам бошњачких сведока стоје бројни српски сведоци који тако нешто апсолутно поричу.

Коме веровати? Проблем је у томе што је страна која тврди постојање белих трака претходно већ по том питању ипак била ухваћена у искривљавању историјских чињеница (наводни радио проглас), док друга страна уопште не негира страдања и злочине у Приједору и околини, али у вези ове ствари одлучно пориче да се тако нешто догађало.

Да подсетим, у Приједору је током рата погинуло 3.689 Бошњака и 933 Срба. У околини су били злогласни логори Омарска, Кератерм и Трнопоље, из којих је неколико стотина мушкарца одведено и стрељано. Цивилних жртава било је и приликом напада на оближња муслиманска села и варошице Козарац, Хамбарине, Бишћане и Љубију За ратне злочине у области Приједора изречено је 12 пресуда у Хагу и 8 у БиХ.

И те чињенице се, са српске стране, не поричу. „Ратних злочина против цивилног становништва током одбране Приједора свакако је било и то нико не негира“ (Радаковић, „Тачно је да је у Приједору, током борбених дејстава у граду и околини, страдало 102 дјетета и старија малољетника“

Међутим, Срби одлучно одбацују „намјерне лажи о тобожњој сегрегацији несрпског становништва у Приједору 1992. године“, тврдећи да је „у питању потпуни фалсификат и безочна измишљотина“, с „јединим циљем да се изазове асоцијација на Трећи рајх  као део „плана фашистизације српског народа у цјелини“  а „како би се на основу статуса жртве стекло право на (целу) БиХ, и Србима одузело право и на Републику Српску, и на постојање“

Упорни заговорници белих трака, међутим, не схватају да, како добро уочава Симић, „истрајавање на лажним мотивима изазва сасвим супротан ефекат код српског становништва, које ће онда, по аутоматизму, и све остале податке које они износе посматрати као лажне“

Али, шта мари што је нешто неистинито ако је маркетиншки ефектно, и шта мари што је нешто за катарзу и помирење контрапродуктивно ако за дотичну НВО доноси грантове фондација као што су U.S. Embassy in Sarajevo, The National Endowment for Democracy (NED), Heinrich Böll Stiftung (HBS), Friedrich-Ebert-Stiftung (FES), Jugend Organisation Schüler Helfen Leben (SHL) итд.

Кажу да живимо у времену постистине. Али изумевање „бијелих трака“ у функцији нацизације Срба – није ли то ипак мало превише?

in4s.net

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.