СИНИША СТЕФАНОВИЋ: Прилог дебати о пореским олакшицама издањима штампаним српском ћирилицом

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: РТРС

Фото: РТРС

Наша јавност има прилику да посматра и коментарима учествује у несвакидашњој јавној размирици уредника значајних домаћих листова.

Наиме уредници дневних новина „Политика“ (Љ. Смајловић) и

В. Аранђеловић, Спасавање редова на ћирилици, Политика Online, 12.06.2015. http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Spasavanje-redova-na-cirilici.sr.html

  1. Basara, Ćirilični PDV, Danas Online, 12/06/2015 http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/cirilicni_pdv.881.html?news_id=303219

Д. Жарковић, Ћирилична професија, Blic Online, 15.6.2015. http://ћириловање.срб/vesti-iz-medija/Cirilicna-profesija.html

Д. Петровић, Порез на латиницу, Новости Online, 17. 06. 2015. http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:553423-Dragoljub-Petrovic-Porez-na-latinicu

  1. Petrović, Ćirilični vazduplohov, Danas Online, 17. 06. 2015. http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/cirilicni_vazduplohov.890.html?news_id=303405

Ј. Каваја, На ћирилици без спина, Политика Online, 18.06.2015. http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Na-cirilici-bez-spina.sr.html

  1. Basara, Ćirilični PDV 2, Danas Online, 18. 06. 2015. http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/cirilicni_pdv_2.881.html?news_id=303411
  2. Basara, Slovo ubija, Danas Online, 18.06.2015. http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/slovo_ubija.881.html?news_id=303464

Р. Дмитровић, Спасавајмо латиницу, Новости Online, 19. 06 2015. http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0.393.html:553866-Spasavajmo-latinicu

В. Аранђеловић, Ћирилица може нестати до 2050. године, Политика Online, 19.06.2015. http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Cirilica-moze-nestati-do-2050-godine.sr.html

Љ. Смајловић, И догодине на ћирилици, Политика Online, 21.06.2015.http://www.politika.rs/rubrike/kolumna-nedelje/I-dogodine-na-cirilici.sr.html

Драгана Матовић, Ћирилици најтеже од Вука Караџића, Новости Online, 21. 06. 2015. 16:42 http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:553962-Cirilici-najteze-od-Vuka-Karadzica

  1. Basara, Prijateljica naroda, Danas Online, 21.06.2015. http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/prijateljica_naroda.881.html?news_id=303647
  2. Petrović, Smajli za Ljilju, Danas Online, 24. 06. 2015. http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/smajli_za_ljilju_.890.html?news_id=303768
  3. Basara, Bućkalo, Danas Online, 25. 06. 2015. http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/buckalo.881.html?news_id=303843
  4. Basara, Ljiljina nedelja, Danas Online, 26. 06. 2015. http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/ljiljina_nedelja.881.html?news_id=303911
  5. Basara, Srpstvo i prdarstvo, Danas Online, 26. 06. 2015. http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/srpstvo_i_prdarstvo.881.html?news_id=303954

Љ. Смајловић, Платићу за ову колумну, Политика Online, 28. 06. 2015. http://www.politika.rs/rubrike/kolumna-nedelje/Platicu-za-ovu-kolumnu.sr.html

 

„Вечерње новости“ (Р. Дмитровић), које је подржао уредник недељника „Печат“ (М. Вучелић) и секретар Удружења новинара Србије (Н. Брајовић), изложили су предлог да издања штампана ћирличким писмом буду ослобођена плаћања пореза на додату вредност. Предлог је упућен у контексту иницијативе посланика Саше Мирковића, којег је подржао Одбор за културу и информисање Скупштине Републике Србије, о умањењу пореских обавеза у вредности од 50% тренутних, за дневна, периодична и монографска издања.

Образлажући јавности иницијативу предлагачи су навели неколико вредносних судова и финаснијских аргумента. Први је, свакако, да рад на очувању националне редакције ћириличког писма у средствима јавног информисања треба да буде, већ тога ради, награђен и подстакнут (М. Вучелић, „Ми се залажемо за нешто што би требало да се подразумева … То је борба за национални идентитет и за опстанак ћирилице“). Други аргумент је чињеница да ћириличка издања, у првом реду дневна, одбијају да се приклоне сензационалистичком (таблоидном) новинарству држећи тиме, на властиту новчану погибао, ниво новинарске професије на достојној разини. Трећи аргумент је потпуно финансијске природе: припрема ћириличког текста је скупља, а сам текст на хартији узима 20% више простора у односу на штокавсколатинички.

Осетивши се увређеним, жестоку реакцију на ту иницијативу пружио је уредник недељника „Vreme“ (Д. Жарковић) рекавши да је „Тешко је одлучити се да ли је овакво образложење више глупо или смешно. Професионалност новинара мери се оним што је написано и објављено, а не врстом писма.“ што је поткрепио инсинуацијама о квалитету не толико давно објављиваних текстова („ … бљувотина и написа из не тако давних дана када су професију довели до најнижих грана ….“) у ћириличкој штампи. Приметивши да данашњи уредници и у међувремену ангажовани новинари нити на који начин не могу бити одговорни за рад претходних ми бисмо се, ипак, задржали на наставку те реченице: „… доказујући тако да памет и поштење не иду подруку с врстом писма.“

Због чега је, тачно, ова изјава значајнија од, рецимо, серије мишљења објављених у редовним колумнама дневника „Danas”?

Није тешко одбрањива оцена да су мишљења г. Д. Петровића о проблему, изнешена у сталној колумни, лишена било каквог покушаја да се макар о чему размишља. Упаковано у хумор карактеристичан за кампове у Заострогу, Макарској и иним тада (осамдесетих) туристички неразвијеним јадранским крајевима написано се своди на следеће: када дебело заноћа, гитара се пети пут раштимује а брља испије, све су исте.

Такођер, неспорно је да мишљење амбасадора на располагању, Његове Ескеленције С. Басаре представља само његову књижевноуметничку слободу у смислу пробира градивног ткива, погледа на најдубље личне мотиве и постављања према макар чему. И према национализму, дакако. Пажљив читалац „Часа анатомије“ добро зна да Д. Киш о национализму не износи политички, он се тога с добрим разлозима клонио, већ лични, трагичним интимним искуством грађен став који јесте био основ за „Гробницу за Бориса Давидовича“. А она казује о трагедији индивидуалног злочинства, подижући га кроз седам засебних прича до опште идеје о рефлексивности трагедије злочина, приказујући је као свевремену и свеопшту, развијајући фабулу управо онима који су мислили да граде нови свет са идејом и са циљем да, између осталих, не буде никакве засебности, тиме ни национализма.

Оно што између Киша и Басаре јесте битна разлика налази се у чињеници да је Киш у сваком тренутку знао шта, на основу чега и зашто пише указујући опусом да за свој усуд можда има задовољавајући опис али нема ваљан одговор. „Бас“ пише искључиво на основу властитих предрасуда, из прве, тврде вере да не може бити у криву о чему год да је реч. Тим се књижевноуметничким поступком, таква су времена, хвалише: већ поглед на екран где се находи наслов уводника Д. Жарковића у недељнику „Vreme“ њему је довољан да напише још један у низу (плаћених) коментара понудивши, старе размирице на страну, савез против Љ. Смајловић доприносећи да иницијативу, коју би требало да образлаже, она мора да брани. Тако наш Ерцов упркос старој закрвици пружа руку Црногорцу да би, ваљда након мирење понад’ мешано месо и мешано пијење, у џентлменској симфонији, жгаравичаво пљували Босанку. Расправе ту нема нити је може бити: белодана ирационалност, метамофорзом штамања у листу с претензијом да буде српски Ha’aretz, постаје врлином.

Три фртаља испијена боца, пуна пиксла, прљав речник и похабана тастатура никога још нису учиниле Буковским, па неће ни Басару.

Када се ова јетка размирица, којој невољно сведочимо, сведе на заједнички мотивациони фактор покаже се, у свој ружноћи, гола ненавист. Она је довела до тога да се могућа дебата о конкретном проблему преобрази у свађу којој је дат повод, а национално писмо у златну јабуку. Тројански рат јунака данашњег српског новинарства стога не треба посматрати позивајући се на Т. Маретића, М. Ђурића, па ни на Б. Штулића, већ на Магнуса и Бункера (Алан Форд, приче Броја Један, пожељно у преводу Н. Бриксија).

Где г. Жарковић греши? Није овде реч о томе ко је када и у чију корист којим писмом (његова ствар и њему на душу), нити шта је полазећи с не знам које идеолошке – сталне или тренутно пробитачне – основе писао, већ којим писмом данас објављује, тј. штампа. Нема стога никакве потребе да гусла о „памети и поштењу“, био г. Жарковић за то квалификован или не.

Узмимо, на пример, особу која се у спору показала неутралном, уредника једног од дневника који се штампа штокавском латиницом, Д. Вучићевића. Он, истина, нема ништа против предоженог привилегованог положаја, али није сигуран „колико би Устав то дозволио, односно да ту одлуку не би видео као дискриминацију, нарочито према листовима националних мањина.“ Убеђен је, међутим, би решење паметније од ослобођења пореза према критеријуму писма било омогућавање повећаног профита правом на рекламирање акцизне робе за све подједнако, или – неизречено – као компензација онима који би и даље плаћали тих пет одсто. Ко о чему, он о шолди’н.

До одговора на његове дилеме није тешко доћи већ због преамбуле и чл. 10 важећег Устава Републике Србије, који Србију дефинишу као националну државу српског народа и мањина, у којој је службени језик српски, а писмо ћирилица. Преамбула и конкретан члан су, природно, у непосредној вези. Српски језик и ћириличко писмо су, дакле, дефинисане као вредност. То је сасвим у складу са општим правилима и појединачним уставима држава-чланица Европске Уније којој би ова држава, ако је судити према изјавама премијера, чланова његове владе те иних ова држава требало да тежи и поради чега, благодарећи апсолутној већини у Скупшини, из петних жила упиње.

Штавише, важећи Правопис српског језика (Матица српска, 2010., 2013.), позивајући се на наведени члан Устава, дефинише да је „Ћирилица …, по важности, прво и основно српско писмо … Она у српској традицији има и неоспорну симболичку функцију и зато је оправдана њена фаворизација у службеној, јавној, просветној и културној делатности.“ Културно, политичко и „скоро једноиповековно српско-хрватско језичко заједништво“, образлаже се у том интересантном документу, донело је богато српско наслеђе „писано односно штампано латиницом (наравно, делом и старије од тог периода)“ што уз „савремене потребе културе и науке и комуникације (с доминацијом латиничких култура)“ изискује потребу да „сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба.“ С тим у вези, такође је дефинисано, такав „… истина редак, суживот двају писама, за нас с једино прихватљивим редоследом савладавања и приоритетом употребе – ћирилица па латиница, верујемо, не може бити штетан по српску културу све дотле док ћирилица не би заиста била егзистенцијално угрожена“.

Формална равноправност двају писама по распаду СФРЈ постоји само у новоствореном црногорском правопису којим су за два знака проширене и азбука и абецеда. У Србији такве равноправности у дефиницијама нема, напротив: постоје језик и писмо већине – српски и модерна српска ћирлица – те језици и писма мањина, од којих је једно, штокавска латиница, из културно-историјских разлога привилеговано у односу на друга. Назовимо то позитивном дискриминацијом мотивисаном особеношћу српске културне историје. Али, видевши да у новопримљеној чланици ЕУ, Хрватској, упркос свој заједничкој историји и свему заједничком у култури, укључујући рад Вука Карађића као правописну основу, о сличном феномену говора нема нити га може бити питамо се да ли је потребно да Србија иде осим света, па и ЕУ? И због чега тачно?

Уколико је штокавска латиница прво писмо Бошњака-Муслимана, односно једино Хрвата, према њиховој слободној вољи и према правописима на снази, она само у тим случајевима и с обзиром на прокламовану начелну грађанску равноправност и члан 79. Устава који мањинама на комуналном нивоу гарантује низ привилегија као заштитиних мера у погледу образовања, језика и писма, треба да ужива статус једнак српској ћирилици. Дакле: штокавсколатиничка штампа на тим језицима, попут мађарске, албанске латиничке или бугарске ћириличке, требало би да буде у истом статусу као српска ћириличка докле год се то односи на мањине. У случају када се том редакцијом латинице штампа српски језик – Правопис МС и Нормативна граматика МС га описују и одређују – не може се применити исти поступак, јер ни критеријум није исти. Нема дискриминације, јер могуће оштећени, Југословени који пишу српски латиницом, нису национална мањина.

Постоје, наиме, јавно доступни бројчани подаци који потврђују да српска ћирилица у Србији јесте угрожена. Тиме је у потпуности задовољен Уставу прилагођен критеријум Правописа МС у прилог одустајању од компромисног решења. У складу с тим се, јер је релевантно, ваља управљати.

Ове су чињенице независне од гуслања „памети и поштења“ као мерила: свако писмо – зависно о језику којег материјализује – као такво подједнако служи сваком написаном садржају, били то „Јосиф и његова браћа“, изјава какве гологузе певаљке, мисао за векове који долазе или будалаштина за дневну политичку употребу. Хартија трпи све.

Извесно је, јер је пребројано, да је данашњи статус штокавске латинице у Србији плод бољшевичког револуционарног насиља, почев од октобра 1944. године. У том је процесу „Новосадски договор“ из 1954. године од ванредног значаја и погубног утицаја, али ипак само етапа. Старији од бољшевичког револуционарног терора и диктатуре јесу предрасуде, у данашње време опште (и дотиране) за „прогресивне снаге“ и „поштену интелигенцију“, о цивилизованом и прогресивном Западу наспрам Истоку. Право на изједначавање грандмодерс енд фрогс јесте, у крајњој идеолошкој, тиме самооправдавајућој линији, људско, али то још увек не значи да све то заједно није друго до обична псеудоинтелектуална свињарија и то се не може изменити па нека је, ако треба, хиљаду и први пут изрекне многопревођени књижевник.

Да закључимо. Љ. Смајловић и Р. Дмитровић имају позитиван и чврст основ, премда га очигледно нису у потпуности свесни. Д. Жарковић избегава питање о оправданости њиховог захтева самог, већ читаву ствар покушава да руши ударајући на оправданост аргументације, која га је увредила. Проблем о којем би требало да се споре, писмо којим се у Србији штампа, има историју и бројчане индикаторе да га прикажу: дебату, дакле, треба окренути ка почетном проблему и његовој суштини.
Аутор је историчар, докуметарист у Заводу за проучавање културног развитка. Ставови изнешени у овом прилогу не представљају нужно мишљења чланова на пројекту ангажованих колега или Завода.

Синиша Стефановић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.