АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: Сеобе Албанаца, документирана истина

ИСКРА на Фејсбуку

 

Kaplan BurovicSvi su se narodi sveta, u jednom stupnju svog razvoja, selili iz jedne oblasti u drugu, pa i iz jednog kontinenta u drugi, pogotovo tamo gde ih ni okean niti more nisu sprečavali da to učine, kao što je slučaj sa evropskim kontinentom, koji je opšte uzev bio otvoren prema Aziji i njenim narodima. Američki kontinenat, preko okeana, gde danas većinu stanovništva čine belci, kolonizirani tamo iz Evrope, a i crnci, kolonizirani iz Afrike, nepobitan je dokaz permanente seobe naroda i preko okeana.

Indija je poznata kao Kolevka naroda. Tu se izgleda pojavio prvi čovek, jer su klimatski uslovi bili povoljniji za to negoli u bilo kojoj drugoj oblasti sveta. A pošto su se tu ljudi izgleda i množili enormno i za današnje shvatanje tog fenomena, kamoli za ondašnje, preko svega – pošto su se u ta daleka preistorijska vremena ljudi bavili pretežno stočarstvom i ekstenzivnom poljoprivredom, tim množenjem im je postalo nemoguće da dalje opstanu na toj teritoriji, pa su zato – s vremena na vreme – preduzimali selenja u druge oblasti, ne samo unutar Indije, već i van nje, sigurno u svim pravcima, posebno u pravcu koji im je sunce pokazalo svojim zalaskom. Tako imamo tzv. Veliku seobu naroda, okarakterisanu kao Indoevropska seoba, koja se desila na kraju evropskog neolita, kraj trećeg milenijuma pre naše ere, kada su došli iz Azije, sigurno iz Indije, tzv. Pelazgi. Moguće je da je i pre te seobe bila koja druga, ranija seoba, ali današnja arheološka iskopavanja nam još nisu dala nikakav dokaz o tome, dok je pomenuta Velika seoba jasno dokumentirana i – tako – nesumnjiva.

Posle Velike seobe imamo u Evropit zv. Egejsku seobu, koja se desila na kraju bronzanog doba, vekovi XIII-VIII pre naše ere, a koja je poznata i kao Dorska seoba ili Seoba morskih naroda. Ona je imala tri talasa. U prvom i drugom talasu, XIII-XI vek pre nove ere, stigli su na Balkan pradedovi današnjih Grka, dok su u trećem talasu, VIII vek pre naše ere, stigli na Balkan narodi opštepoznati imenom Iliri.

Zatim su sledile i ostale seobe naroda, kao što su konkretno seoba Kelta, pa seoba tzv. Varvara (Goti, Vizigoti, Ostrogoti, Gali, Sarmati, Alani, Markomani, Huni, Avari), pa seoba Slovena, zatim seoba Turaka. Svi su ovi narodi došli iz Azije u Evropu i Balkan, ko preko Kavkaza ili Urala, a ko preko Male Azije, Bosfora i Dardanela.

Kao pomenuti narodi, tako i Albanci, iselili su se iz svoje pra-postojbine – Indije – i došli u Evropu i Balkan, o čemu nam nepobitno govori njihov indoevropski jezik, isti sa jezikom svih drugih Evropljana, doseljenih iz Indije. I pored toga, Albanci en bloc pretendiraju da se oni nisu selili, već da su autohtoni1). Čast izuzecima, koji su u poslednje vreme počeli da priznaju da nisu autohtoni, već došljaci, kao i svi drugi narodi Evrope i Balkana.

Savremeni strani naučnici, pošto su albanološke nauke pošle napred, a pošto su se suočili i sa činjenicama o nedostatku autohtonije kod Albanaca, unanimno su složni sa time da su i Albanci došljaci na Balkan i u Evropi, odnosno da su se i oni, kao i svi drugi narodi, selili. Samo što svi nisu jednog mišljenja o itineraru koji su sledili ovi Albanci pri svojoj seobi, što u ostalom i ne bi bilo tako važno, kad se to ne bi povezalo i sa njihovim poreklom.

U vezi itinerara ima više verzija, konkretno:

 

  1. Neki naučnici kažu da su Albanci stigli u Evropu i na Balkan zajedno sa Varvarima, u ranom srednjem veku, što znači – sa Istoka i posle nove ere, preko Centralne Evrope.
  2. Drugi kažu da su stigli na Balkan sa Zapada, pre nove ere.
  3. Treći kažu da su stigli na Balkan iz Južne Italije (Sicilije), godine 1043. nove ere.
  4. Četvri kažu da su stigli sa Istoka, ali ne iz Centralne Evrope, već preko Male Azije, i ne u ranom srednjem veku, već u kasnom srednjem veku.
  5. Peti kažu da su stigli sa Istoka i iz Centralne Evrope, ali ne sa Varvarima, već nešto kasnije, u VII veku, kad se Balkan počeo smirivati od plačkanja i pustošenja Varvara.

 

Da vidimo  sada pojedinačno svaku verziju:

Ad. 1. Kako smo već naglasili u jednoj drugoj studiji2), austrijski akademik, prof. dr Norbert Jokl (1877-1942), jedan je od najvećih iliromana, ali i jedan od najvećih albanologa svog vremena. Kad se ubedi da Albanci nisu sledbenici Ilira, priznade i da nisu autohtoni, odnosno da su stigli na Balkan iz Centralne Evrope, ali u rimsko doba, negde oko IV ili V veka nove ere, kad se razaralo Rimsko carstvo od Varvara. Ovo znači da su Albanci došli zajedno sa Vavarima, pa da su i oni uzeli učešće u tom varvarskom razaranju evropske civilizacije i kulture, od čega se naježio ne samo Jeronim iz Stridona Dalmacije, već se ježi koža i dan-danas svim konstruktivnim građanima sveta. Apelativ  v a r v a r  je od njih ušao u jeziku svih naroda sveta za oznaku bezdušnog divljaka, koji samo pljačka, razara i pali.

Rumunski akademik, prof. dr V.Pârvan, poznat kao istoričar, kaže da su Albanci stigli na Balkan između III i VI veka naše ere, isto tako iz Centralne Evrope i Rumunije. Drugi rumunski akademik prof. dr Sextil Puşkariu, poznat kao fililog, podržava u tome akademika Pârvani sa jezičnim argumentima. A ovo znači da se i oni slažu sa pomenutim Akademikom Jokl, da su ovi Albanci saradnici Varvara u zločinačkom pustošenju i razaranju Balkama. Isto se tako izrazio i francuski diplomata Pukvil.

Drugi, a među njima i mi, mišljenja smo da su Albanci došli na Balkan preko Centralne Evrope, ali ne u to vreme, sa Varvarima, već nešto kasnije – 679. godine, i – preko svega – ne iz Kavkaske Albanije. Za ovo se oslanjamo na mnoge činjenice, od kojih spominjemo:

  1. a) Da su Albanci došli sa Varvarima, kao što su se Varvari udalili sa Balkana, udalili bi se i oni sa njima. Nakon svog dolaska na Balkan, Albanci se više nisu udalili.
  2. b) Kao što su Varvari pljačkali i pustošili Balkan, pa tako pali u oči savremenih hroničara i istoričara, koji su zabeležili njihova imena i zlodela, i Albanci bi činili to, pa bi – sledstveno – bili i zabeleženi u istim tim hronikama, gde su zabeleženi ostali varvarski narodi. Albance ne nalazimo zabeležene u tim hronikama ni pod ovim imenom, niti pod nekim drugim.

Napominjemo da ih je u XV veku, čim su se i Albanci počeli baviti pljačkanjem i pustošenjem, zabeležio imenom Arvanitasi grčki hroničar i istoričar, svima dobro poznati Laonik Halkokondilos, čije ime nećete naći u albanskoj ENCIKLOPEDIJI, jer se tamo, ljudima koji su o njima konstatirali kakvu gorku istinu, ne spominju imena.

  1. c) Abanski jezik je indoevropski i SATEM, dok jezik varvarskih naroda nije bio indoevropski. Pa i oni Varvari koji su govorili indoevropskim jezikom, imali su ga karakteristikom KENTUM, izuzev Sarmata.

č) Veliki broj rumunskih reči u albanskom jeziku svedoči nam da su Albanci, u vreme varvarskih pljačkanja i pustošenja Balkana, živeli u simbiozi sa Rumunima – tamo, na severu Dunava, u današnjoj Rumuniji, na padine Karpata i Beskida.

  1. d) Varvarski narodi su imali i fizičke karakteristike, antropološke, koje ne srećemo kod Albanaca.

Ali, ako Albanci ne pripadaju grupi tzv. varvarskih naroda, ne isključuje se mogućnost da se koji pripadnik, pa i koja porodica varvarska, priključila na koji način Albancima i asimilirana je od njih, albanizirana.

 

Ad. 2. Oni, koji pretendiraju da su Albanci stigli sa Zapada, i to pre nove ere, vezuju ove Albance sa keltskim plemenom Albanoi, koji – kako smo to naglasili i dokazali u jednoj drugoj studiji3) – stvarno su stigli u Albaniju iz Italije, a tamo – sa Zapada, iz Škotske, pa i pre nove ere. Veliki pobornik ovoga bio je poznati engleski pesnik lord Georg Gordon Bajron (Byron, 1788-1824), ali je autor te hipoteze katolički klerikalac Marino Barletio, iz XVveka. On, oslanjajući se na rimskog istoričara Torg Pompea, koji – pišući o Albancima Kavkaza – kaže za njih da su isti sa Albanima Italije, prihvaća to i za Albance današnje Albanije. T.Pomej nam govori o seobama Herkula sa planine Alban, u blizini Rima, i o njihovim ostacima na teritoriji Italije. U vezi sa ovim Pompej prirodno pretendira da su oni, Albanci Kavkaza, poreklom iz Italije, dok M.Barlezio to pretendira i za današnje Albance Albanije4). U vezi sa ovime albanski akademik prof. Aleks Buda (1911-1993) izrazio se ironično: « …një variant modern, të cilit nuk i mungon nota komike – dyndja e shqiptarëve nga – Skocia ! » (= « jedna moderna varijanta, kojoj ne nedostaje komična nota – seoba Albanaca iz – Škotske ! »5)

Akademik Buda ima pravo, ali ne sa tih pozicija, sa kojih negira dolazak Albanoa sa Zapada i keltsko poreklo tog plemena. On pretendira da su Albanoi ilirsko pleme i da su tu, u Albaniji, stigli sa Ilirima, iz Centralne Evrope, što sigurno nije istina. U vezi sa ovim vidite potankosti u mojoj pomenutoj studiji.

Polazeći od onoga što sam rekao u toj studiji, naglašavam da Albanci nisu Albanoi, niti su Albanoi Iliri. Albanci-Šćipetari su asimilirali keltsko pleme Albanoa, a ne Albanoi Albance-Šćipetare. Kao što su slovenski Bugari asimilirali turano-mongolske Bugare, pa su za svoje etničko ime uzeli njihov naziv, tako su i Albanci, pošto su asimilirali Albanoe, uzeli njihov naziv za svoje etničko ime. Do tada Albanci su se drukčije nazivali. To se njihovo ime izgubilo i do danas nije otkriveno. Moguće je da su i pre tog nepoznatog imena imali i koje drugo ime. Duž njihove seobe i vekova, kao sasvim mali narod, uz to i bez pisma, ne samo oni, već i mnogi drugi narodi, izgubili su svoje pređašnje ime i zamenili nekim novim, ako se nisu i asimilirali, pa nestali i sami. Posle nekoliko vekova, upravo u XVIII veku nove ere, Albanci će napustiti i to ime – Arban. Danas se oni nazivaju SHQIPETARI.

 

Ad. 3. U vezi verzije da su Albanci došli na Balkan iz Sicilije (Italija) pisali su mnogi, ne samo obične članke, koje sam našao i na internetu, već i u njihovim knjigama. Među njima mislim da je najvažniji dr Jovan I. Deretić. Sem u jednom članku preko interneta, on je objavio i čitavu knjigu o Srbima, kojom pretendira da su ovi došli na Balkan zajedno sa Pelazgima, dok za Albance pretendira da su došli iz Italije 1043. godine6). Srdačno ga podržava Makedonac dr Riste Ivanovski, ali samo za jedan deo Albanaca, pretežno za one juga Albanije. Evo kako se konkretno izražava ovaj:

 

Albancite (Arnautite) kako muslimani od Kavkaz vo 9 vek bile izbrkani od mongolskite evrejski Hazeri = hazer (Azerbejdžan h = azer bej džan). Tie bile kolonizirani vo Južna Italija i Sicilija. Ottamu vo 11 vek tie bile kolonizirani vo Epir itn.7)

 

Evo što kaže i dr Deretić: „Narod, koji mi, Srbi, nazivamo Arbanasima…poreklom je sa Kavkaza. U antičkom vremenu bila je poznata jedna zemlja na Kavkazu imenom Albanija…U osmom veku Arapi (misli na Arabljane,- KB) zaposeli su zemlje oko Kaspiskog mora i iza Kavkaza. Tamošnje domorodačko stanovništvo preveli su u islam i vodili sa sobom kao pomoćne čete u borbi protiv hrišćana…Arapi su oteli od Romeja veći deo Sicilije…gde su doveli jedan deo stanovništva iz kavkaske Albanije…Vizantinci su uspeli da preotmu od Arapa jedan deo ostrva i tu su zatekli islamizirane Albance. U većini slučajeva vratili su ih ponovo u hrišćanstvo.

Vizantija je 1042. godine napala Srbiju…Tadašnji mladi car Srbije, Vojislav, satro je u dve bitke vizantijsku vojsku. Ovaj težak poraz u ratu sa Srbijom izazvao je nerede u Carigradu. Vizantijski vojni zapovednik na Siciliji, po imenu Ðorđe, zvani Manijak, odlučio se na pobunu, sa željom da uzme vlast u Carigradu. Ukrcao je svoju vojsku na lađe i jedan deo Albanaca, koje je uzeo sa sobom kao pomoćne čete. Oni su sa sobom vodili i svoje žene i decu. Sa tom šarenom vojskom iskrcao se u Draču marta meseca 1043. godine…Manijak je doveo sa sobom samo jedan mali deo Albanaca, većina njih je ostala na Siciliji i u južnoj Italiji. Svi su vremenom pokršteni i italijanizirani, tako da se kod njih danas zadržalo samo sećanje na njihovo poreklo…

Posle iskrcavanja u Draču, Manijak je krenuo sa svojom vojskom u pravcu Carigrada. Vizantijska vojska je…presrela Manijaka kod Dojranskog jezera i tu je došlo do velike bitke, u kojoj je Manijak poginuo. Posle njegove pogibije preostala vojska se predala. Vizantijci su primili Manijakove vizantijske vojnike, ali ne i strance, Albance. Ovi nisu mogli da se vrate natrag, niti su imali kud da idu…Molili su Srbe da im dozvole da se nasele negde u planinama gde bi mogli da žive od stočarstva…Srbi su im dozvolili da se nasele u brdovitom predelu oko Rabana…

Glavni svedok dovođenja Albanaca u Srbiju, od strane Ðorđa Manijaka, bio je savremenik tih događaja, vizantijski viši državni činovnik i istoričar Mihailo Ataliota. On je opisao događaje u Vizantiji od 1034. do 1078. godine. U njegovom delu Albanci se uzgredno pominju od 9 do 20 stranice.“8)

Ima u ovome istine i neistine. Arabljani su zaista u VIII veku zaposeli Kavkaz i tamošnju Albaniju, o kojoj smo pisali kad smo govorili za Albanoe9). Oni su zaposeli i Siciliju, pa su napali i obale Balkana, i u njihovoj vojsci moguće je bilo i Albanaca iz Kavkaske Albanije, ali nije istina da je te Albance prebacio na Balkan Ðorđe Manijak, ma da je istina da se taj Ðorđe pobunio protiv Vizantije i, u nameri da sedne na carigradski presto, krenuo je iz Drača sa vojskom, u kojoj je imao i vojnika sa Sicilije, pa i Albanaca, ali ne sa Sicilije, već iz Mata, Srednja Albanija.

Albanci iz Mata i Albani sa Kavkaza nisu isti ljudi, nisu isti narod. Za opširnije o ovome vidite moju pomenutu studiju Ko su Albanoi ?. A da imamo posla sa dva različita naroda, izvolite činjenice:

  1. a) Jezik Albana Kavkaza je keltski i KENTUM. Jezik Albanaca-Šćipetara Mata nije keltski, niti kentun, već SATEM.
  2. b) Jezik Albana Kavkaza nema ni litvanskih pozajmica, niti rumunskih. Jezik Albanaca-Šćipetara Mata ima i litvanskih i rumunskih pozajmica, što nam svedoči o jednom sasvim drugom itineraru seobe ovih Albanaca, Šćipetara.
  3. c) Albani Kavkaza su bili pomorci, pa (ako je istina da su ih Arabljani nastanili u VIII veku nove ere na Siciliji i u Južnoj Italiji!), oni su i tamo mogli da se priviknu pomorstvu. Albanci-Šćipetari Mata su se afirmirali kao ljudi koji ne samo da nemaju pojma o moru, već da nemaju ni pomorsku, pa ni ribarsku terminologiju. Trebaće da dođu na Balkan Turci, koji su ih naučili pomorskom zanatu, pa i da upotrebljavaju u svojoj kuhinji ribu.

Argumenta ponderantum, non numerantum!

Istina je i to da je na Siciliji i u Južnoj Italiji, Kalabriji, bilo Albanaca, ali oni nisu tamo od vremena arabljanske invazije, već od vremena Skenderbega. Pa i danas ih ima. Ja ih lično poznajem. Sreo sam se sa njima i govorio na albanskom jeziku. Oni pamte svoje poreklo iz Moreje (Peloponeza, Grčka, kojoj i pevaju!) i iz Albanije. Mnogi su od njih i albanizirani Srbi. Njihov najveći književnik (i jedan od najvećih književnika stare albanske književnosti!) Jeronim de Rada (1814-1883) glavno svoje delo imenovao je MILOSAO – čisto srpsko ime – MILOSAV

Prema tome, ova verzija o itineraru Albanaca iz Indije prema obalama Jadrana, mislimo da je neosnovana.

Za opširnije vidite moju studiju Dokumentirano poreklo Albanaca, objavljeno sprva na sajtu GLAS DIJASPORE, Nemačka, 10.IV.2010.

 

Ad. 4. Hipotezu da su Albanci stigli na Balkan sa Istoka, ali ne iz Centralne Evrope, već preko Male Azije, i ne u ranom srednjem veku, već u kasnom srednjem veku, srećemo je kod mnogih i, posebno, kod Makedonca dr Rista Ivanovskog, koji je u svojoj knjizi o Albancima više puta ponavlja. Naime, on kaže da  je Rusija, posle Krimskog rata, proterala od kavkasko-crnomorskih prostorija u Aziju Tatare, Čerkeze, Ermene i Kurde, poznati kao arnauti (mercenari). Turske vlasti su ih kolonizirale na Kosovu negde 1840. godine, da bi tamo pojačale muslimanski elemenat i osigurale granicu prema Srbiji, koja se u to vreme spremala za konačni obračun sa turskim okupatorom njenih pokrajina, u prvom redu Kosova. Kažu da su ovi arnauti doneli na Balkan belo keče, koje su od njih primili Albanci.10)

Ovo je gola istina, ali nije istina da od njih potiču današnji Albanci, kako to pretendira Riste Ivanovski, pa niti njihovo pleme Gege. Ove su došljake iz Azije, za vrlo kratko vreme, asinilirali Albanci, a preko muslimanske vere i srođavanja sa njima. Dan-danas mnogi od njih pamte svoje nealbansko poreklo, ali – pošto su svoj jezik zaboravili, a i pošto se među Albancima drukčije ne može živeti, već samo kao Albanac – oni se ne smeju čuti živi. Pa ni sami Turci. Među njima se samo književnik Kasem Trebešina usudio da kaže da nije Albanac, već Turčin, za što ispašta zajedno sa mnom.

 

Ad. 5.  Mi, koji kažemo da su Albanci-Šćipetari stigli sa Istoka i iz Centralne Evrope, ali ne sa Varvarima, već nešto kasnije, krajem VII veka, kad se Balkan počeo smirivati od plačkanja i pustošenja Varvara, oslanjamo se na činjenice, koje nam dokazuju njihov itinerar iz Indije do Mata. Navodno :

  1. a) Albanski jezik, koji je indoevropski i SATEM, što znači da ovi Albanci ne pripadaju ni pomenutim varvarskim narodima, ni keltskom plemenu Albanoi, niti Albanima sa Kavkaza, pa ni preseljenim arnautima iz Azije na Kosovo.
  2. b) Albanske pozajmice iz litvanskog i rumunskog jezika su očigledan dokaz da su ovi Albanci, na putu iz Indije za Balkan, prošli preko današnje Litvanije (obale Baltičkog mora) i planina Karpati i Beskidi (današnja Rumunija), pa i preko Trakije (današnja Bugarska). O poslednjem nam svedoče tračke pozajmice, kao i sloveno-bugarske, ako ne i mongolsko-bugarske.

Upravo zato su mnogi naučnici pomakli vreme ulaza Albanaca na Balkan za nekoliko vekova nazad. Tako austrijski akademik, prof. dr Gustav Vajgand (Weigand, 1860-1930), odličan poznavalac Albanaca, kaže da su Albanci došli na Balkan u XI veku, upravo kada su se i pojavili u istoriji. To nam kaže i nemački albanolog akademik, prof. dr Herman Hirt.11)

Bugarska akademičarka prof. dr V.Tpkova-Zaimova pretendira da su Albanci stigli na teritoriji današnje Albanije posle XII veka. Ovako kaže i grčka akademičarka prof. dr Hera Vranusis.

Oslanjajući se na Jokli-a, Pârvana, Pušcari-a, posebno na Vajganda, pa i kao njihov učenik, predsednik Akademije nauka Albanije, prof. Aleks Buda, najzad priznade seobu svojih Albanaca, ali stidlivo i neodlučno, priznajući ovako da nisu autohtoni, ali ne naglašavajući vreme kad se desila ta seoba. Konkretno on kaže:

“Duke mbështetur autoktoninë relative të etnosit  ilir (nënkupton shqiptarët,- KR), arkeologët shqiptarë nuk mohojnë kurrësesi në mënyrë dogmatike realitetin e emigracioneve, të natyrëshme në kushtet e një shoqërie fisesh baritore » (=  “podržavajući relativnu autohtoniju ilirskog etnosa (podrazumeva Albance,- KB), albanski arheolozi nikako ne poriču na dogmatski način realitet emigriranja, prirodan u uslovima jednog društva stočarskih plemena”).12)

 

Njegov kolega, akademik, prof. dr Ećrem Čabej, bi nešto smeliji: sem seobe Albanaca i  njihov dolazak iz Centralne Evrope, on najzad priznade i X vek nove ere kao vreme te njihove seobe, njihovog dolaska u Mat.13)

Polazeći od navedenog, posebno od litvanskih pozajmica, mišljenja smo da su se Albanci stavili u pokret iz Indije negde u III-II veku pre nove ere, moguće zajedno sa Slovenima, upravo sa Litvancima, kao zaseban, a moguće i kao pravi bratski narod sa Litvancima.

Kako se zna, u ta vremena seobe su se vršile pešice. Malo ko je imao konja, još manje kola, koja su obično vukli volovi. I nijedan od ovih naroda nije imao određeni itinerar, ponajmanje određeno mesto za gde su se selili. Seobe su vršene slepo, a u potražnji pasišta za stoku i nove obradive zemlje. I dok su pasišta nalazila lako, novu obradivu zemlju su morali krčiti, što je zahtevalo vremena. I samo kad su šume opustošene od koza, a zemlja iscrpljena od primitivnog iskorišćavanja, bez đubrenja, oni su napuštali i to mesto i nastavili svoju seobu dalje.

Na ovaj načim, od Indije do Baltičkog mora oni su moguće putovali jedan vek, ako ne i više.

A da su iz Indije prvo stigli na obale Baltičkog mora, svedoče nam pozajmice iz litvanskog jezika, o kojima nam govore poznati svetski naučnici, kao što su Majer i Jokl, a što je priznao i albanski najveći lingvista svih vremena i svetski poznati akademik, prof. dr Ećrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980).

Činjenica je da Litvanci nisu nikada bili na obale Jadranskog mora, ponajmanje kod Albanaca. Onda albanske pozajmice iz litvanskog jezika mogle su doći samo ako su Albanci nekada bili kod Litvanaca, pa i živeli u blizini, ako ne i u simbiozi sa njima, kao i sa mnogim drugim narodima. A gde su to mogli živeti zajedno sa Litvancima, ako ne na obale Baltičkog mora?! Akademik Çabej pretendira da su upravo njegovi Albanci krstili tako to more, da je to albanska reč14), autohtona – kako to oni imaju običaj da kažu. Ponavlja to na svoj način i Makedonac Riste Ivanovski.15)

Posle tri-četiri veka zajedničkog života sa Litvancima na obale Baltičkog mora, Albanci su se opet stavili u pokret, moguće opet od Slovena i, sa Slovenima, pošli prema Centralnoj Evropi. Tako, preko Transilvanije, oni stižu na padine Karpata i Beskida, u današnjoj Rumuniji, moguće u IV veku naše ere. Akademik Čabej kaže da se tu, u VI veku, i formirao albanski jezik, sa čime smo se mi složili, pošto ovo nije samo njegovo mišljenje, već i poznatih svetskih naučnika, a ima i snažnu naučnu podlogu, obrazloženje. Tu, na padine Karpata i Beskida, Albanci su živeli u simbiozi sa Rumunima. Ta je simbioza bila tako snažna da su se za dlaku spasili od rumunizacije, i pored fermentacije njihovog jezika. Da nisu krajem VII veka stigli tu turano-mongolski Bugari, koji ih povedoše sa sobom i preneše preko Dunava u Trakiji, u toku narednog veka Albanci su se hteli rumunizirati, kao što su se rumunizirali, odnosno litvanizirali, oni koji su ostali tamo. Treba znati da se nijedan narod nije selio celokupan. Uvek je na staro mesto ostao jedan deo njih, koji se zatim, duž vekova, asimilirao od većine stanovništva tog kraja.

Pre prelaza Dunava, Albanci su izgleda pomagali svojim trupama bugarskog khana Asparuha u njegovim borbama protiv Vizantinaca. Kako se zna, Asparuh je prehodno potukao Vizantince na levoj obali Dunava, negde 675, pa se zatim prebacio sa svojim narodom preko Dunava.

Prelaz Dunava od strane ovih Bugara zabeležen je od vizantijskih hroničara. Prelaz Albanaca nije zabeležen, jer su oni bili jedan sasvim mali narod, pa su ih moguće ovi hroničari uzeli za bugarsko pleme. Da su Albanci prešli Dunav nezapaženi, priznaje i pomenuti naučnik S. Pušcariu16), i to pre mene, pa i Henrik Barić, koji kaže da su Albanci stigli i u Albaniju neprimećeno. Posle mene to je priznao i Englez Noel Malcolm, naglašavajući da je reč o jednom “malom stočarskom narodu”17). I pored toga, albanski kritizer mojih albanoloških teza, Skender Škupi, nije ustao protiv Parvana (ni protiv Barića!), ponajmanje protiv Malcolm-a, već je čekao da to ponovim ja, da bi se osuo na mene i satanizirao me njegovim uličarskim psovkama, dostojne samo za jednog albanskog akademika, i to enverovskog kova.18)

Da su Albanci iz Rumunije prešli Dunav i ušli na Balkan (nezapaženo!), ali u X veku, kako kaže E.Čabej, a ne u VII veku, kako kažem ja i mnogi drugi svetski naučnivi, činjenica je neosporna. Ipak, kako naglasismo, Skender Škupi ne ustaje protiv njega (Bože sačuvaj i da ga psuje!): on to čini samo protiv mene, jer je ovo njihovo plemenito delo skopčano ne samo sa naučnim problemima, već i sa aktuelnim političkim.

U Trakiji su Albanci, kao obično, zauzeli gorske predele, jer su tamo bila pasišta za njihove koze. Na taj način oni se nisu pomešali ni sa Slovenima, niti sa Bugarima, koji su se smestili u nizini, mešajući se ovako sa Slovenima, Andima, koje su našli tu.

U simbiozi sa njima Buragi Asparuha će se ubrzo asimilirati od Slovena, poprimiće njihov jezik i običaje, zadržavajući svoje ime, koje će nametnuti Slovenima. Tako će se ovi Sloveni, u narednim vekovima nazvati Bugari, pa ih kao takve i dan-danas poznajemo.

Krajem VIII i u IX veku slovenski Bugari, predvođeni od njihovog khana Borisa i cara Simeona, sa obala Crnog mora izbili su na obale Jadranskog mora. U njihovoj vojsci mora da je bilo i Albanaca.

Pošto su zauzeli Makedoniju, delove Grčke, Epir, Prevalitaniju (teritorija današnje Severne Albanije) i delove današnje Crne Gore, pa i Srbije, Bugari su tamo, za svojom vojskom preselili i deo svog naroda, činjenice ove poznate iz istorije i sasvim neosporne. Sa njima su sigurno preselili i Albance, koji su im služili ne samo kao vojnici, već i kao komora: mlečni proizvodi i meso stada ovih Albanaca bili su potrebni ne samo vojsci za ishranu, dok su štavlene kože bile potrebne kao ratni materijal. Ovako su opet ovi Albanci prešli nezapaženi iz jednog dela Balkana u drugi. Hroničari vremena su ih opet uzeli za koje bugarsko pleme.

Bugarski okupatori Prevalitanije smestili su Albance u oblast Mata, koja je bila za njih pogodna svojim brdovitim i planinskim terenom, pa i šumama, za odgoj njihovih koza. Smestili su se tu i sami Bugari, pojedine porodice.

Tu su Albanci našli ostatke keltskog plemena Albanoi (koji su toj oblasti dali ime Albanon), Slovene (Srbo-Crnogorce i Makedonce), kao i Vlase. Pošto su Albanci bili u odnosu na njih većina (u ovoj oblasti, a ne u čitavoj Prevalitaniji, kako mi to namešta pomenuti kritizer i falsifikator S.Škupi !), a i pošto su u kulturnom pogledu bili mnogo nazad od njih, pa i konservativno nastrojeni (ksenofobi), oni ne samo što se nisu asimilirali od meštana, već naprotiv – asimilirali su meštane, pa su se tako (i svojim poznatim enormnim množenjem !), za kratko vreme namnožili, udvostručili, utrostručili pa i umnogostručili. Tako, u XI veku njih više ne zaprema ta oblast, pa počinju da izlaze iz nje i da se šire u dračkom polju i polju Tirane, u početku. A kasnije – na sve četiri strane današnje Albanije.

Živeći u simbiozi sa keltskim plemenom Albanoi, sa njima se desilo nešto slično kao sa slovenskim Bugarima: asimilirali su to pleme, ali su zadržali za zebe ime njihovog mesta ARBANON, kako se u međuvremenu nazvalo preko jedne srpske metateze. Ime tog mesta oni uzimaju i za svoje etničko ime. Upravo kako su to učinili i slovenski Bugari, pa i mnogi drugi narodi sveta, stvar ova poznata iz istorije.

Posle ove prvobitne seobe, ovi su Albanci imali i neke druge seobe, manje, ali značajnije. Pre svega imali su seobu preko reka Drim (u današnjoj Severnoj Albaniji, današnjoj Srbiji i Crnoj Gori), zatim preko reke Škumbini (u današnjoj Južnoj Albaniji, današnjoj Makedoniji i današnjoj Grčkoj), pa preko mora, u Italiji i na sve strane sveta, o čemu smo već pisali u jednoj posebnoj studiji.19)

Mišljenja smo da je ovo naučna istina o seobi, odnosno o seobama ovih Albanaca, a u vezi sa time i istina o njihovom poreklu.

 

Zatvor u Burelju,

Albanija, dana 14.II.1972.*)

 

________________

1) BUROVIĆ, Kaplan: Albanci nisu autohtoni,- studija, imate je na ovom sajtu.

2) BUROVIĆ, Kaplan: Kad su došli Albanci u Albanon?– studija, imate je u ovom sajtu.

3) BUROVIĆ, Kaplan: Ko su Albanoi ?– studija, imate je u ovom sajtu.

4) BARLETI, Marin: HISTORIA E JETËS DHE E VEPRAVET TË SKËNDERBEUT,- Tirana 1967, str. 96.

5) BUDA, Aleks: Ilirët e jugut si problem i historiografisë,- raport, održan na Prvoj Skupštini ilirskih studija u Tirani 1972, objavljen u izdanju KUVENDI I I STUDINEVE ILIRE, tom I, Tirana 1974, str. 60-61.

6) DERETIĆ, dr Jovan I.: SERBI – NAROD I RASA,- Banja Luka 1998, drugo izdanje.

7) IVANOVSKI, dr Riste: MAKEDONIJA,- Bitolj 2005, str. 406.

8) DERETIĆ, dr Jovan I.: Arbanasi, njihovo poreklo i dolazak u Srbiju,- S-I novine ISTINA God. I, Br. 43, Beč, 18.XII.2005. U fusnoti kaže da se oslanja na ATTALIOTA, Michael: HISTORIA, CORPUSORUM HISTORIAE BYZANTINAE,- Impensis ed. Njeberi, Bonnae.

9) BUROVIĆ, Kaplan: Ko su Albanoi ?,- studija,imate je na ovom sajtu.

10) IVANOVSKI, dr Riste: MAKEDONSKATA KOMNENOVA ALBANIJA,- Bitolj 2004, str. 13 i 93.

11) HIRT, Hermann: Die Sprachliche Stellung des Illyrischen,- u FESTSCHRIFT FÜR H.KIEPERT, 1898, str. 179 i 181 n., kao i u DIEINDOGERMANEN I, 1905, str. 141.

12) BUDA, Aleks: Ilirët e jugut…,- cit. stud., str. 53.

13) ÇABEJ, Eqrem: Disa mendime mbi marrëdhëniet gjuhësore rumuno-shqiptare,- časopis STUDIME FILOLOGJIKE Br. 1, Tirana 1975, str. 52.

14) ÇABEJ, Eqrem: STUDIME ETIMOLOGJIKE NË FUSHË TË SHQIPES,- Tirana 1976, str. 144.

15) IVANOVSKI, dr Riste: MAKEDONSKATA KOMNENOVA ALBANIJA,- cit.delo, str. 144.

16) PUŠCARIU, Sextil: Zur Rekonstruktion des Urrumãnischen,- Z.f.rom. Phil. XXVI, 1910, str. 61 nn.

17) MALCOLM, Nöel: KOSOVA,- drugo izdanje, Tirana-Priština 2001, str. 30.

18) SHKUPI, Skender: Qëndrim i pështirë i një pseudoshkencëtari,- list ALBANIA, Tirana 25. maj 1999.

19) BUROVIĆ, Kaplan : Ekspanzija Albanaca,- studija, imate je na ovom sajtu.

*) Objavljeno sprva na albanski jezik u Akademikovoj knjizi MIKROLOGJIRA,- Ženeva 2000, str. 42-44. Prevedeno na albanski, makedonski, engleski i slovenački.

Slovensko izdanje se sabotira od pre 5-6 godina.

Na engleskom jeziku je uključeno u izdanju WHO ARE ALBANIANS?,- Ženeva 2008, str. 154-167.- REDAKTOR.

 

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.