САВО ШТРБАЦ: Дан сећања

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Премијер Србије Александар Вучић објавио је 26. јуна да су владе Србије и Републике Српске након заједничке седнице донеле одлуку да заједнички обележавају 5. август као Дан сећања на страдале и прогнане Србе. Истог дана, Весна Пусић, потпредседница хрватске владе, поручила је како прослава годишњице „Олује” није слављење страдања људи, него дана кад је „злочиначка Милошевићева политика, која је почела рат, 5. августа 1995. у Хрватској дефинитивно поражена и окончана”.

Не зачуђује брза и необично оштра реакција Весне Пусић пошто истог дана Хрватска слави два државна празника: Дан победе и домовинске захвалности и Дан хрватских бранитеља.

Након обjављивања вести о Дану сећања, „Веритасу” су се почели обраћати Крајишници с питањем да ли ћемо и ми ове године мењати досадашњу праксу, по којој су претходних деветнаест година 4. августа, када је започела „Олуја”, широм света служени парастоси жртвама. Наиме, у први мах смо, ваљда због близине та два датума, помислили да се најављени Дан сећања односи само на жртве и прогнанике из „Олује”, али кад се мало боље погледа Вучићева изјава, онда се може закључити да ће се Срби тога дана сећати свих својих жртава и прогнаника, како из ратова деведесетих тако и оних претходних.

Иако у овом тренутку не знам каквим ће све манифестацијама владе Србије и Српске обележити тај дан, тешко ми је и замислити да ће у његово обележавање утрошити енергије, времена и новца макар приближно колико ће Хрватска. А када се у истом дану обележава исти догађај у различитим државама с различитим предзнаком, онда је, по логици ствари, теже изборити се за ширу медијску пажњу, због које се, најчешће, барем у новије време, и обележавају овакви датуми.

Дакле, ја сам схватио да ће Срби и даље обележавати поједине догађаје из ближе и даље прошлости, па тако и Крајишници годишњицу „Олује”, у дане на које су то и до сада чинили, а да ће актуелна власт две (преостале) српске државе на Дан сећања исказати јединство у обележавању многих трагичних догађаја у заједничкој, ближој и даљој историји, што је до сада најчешће било препуштено невладиним организацијама, док се учешће власти углавном сводило на присуствовање њених представника парастосима.

А поводом изјаве Пусићеве да је злочиначка Милошевићева политика почела рат у Хрватској, подсећам на оно што је Фрањо Туђман изјавио 24. маја 1992: „Рата у Хрватској не би било – да га Хрватска није желела.”

„Пети август 1995. дан је када је Хрватска, која је четири године била пресечена и окупирана Милошевићевом војском и милицијама, поново ујединила своју територију. То је омогућило завршетак рата и то је оно што Хрватска слави и што би сви требало да поштују”, додатно је појаснила министарка Пусић.

Све да је тако, како разлучити шта је вредније: „окупирана” територија од 10.400 квадратних километара са више од 220.000 домицилних људи или та иста „уједињена” територија без свих тих људи, па макар били и Срби. Одговор на ово питање је уједно и одговор на питање треба ли „Олују” славити, жалити или тиховати.

*Информационо-документациони центар „Веритас”

Политика

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.