РУДАН: Клинтон је направио Хирошиму на Балкану, дјеца умиру од рака, људи су стерилни

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: in4s.net

Прочитала сам књигу „Хирошима“ Џона Херсија. Књига има стотињак страница, кошта 49 куна. Прича је једноставна онолико колико то може бити само ремек-дјело. Преписат ћу што пише на полеђини књижице. „Књигу ХИРОШИМА, репортажно ремек-дјело легенде новинарства Џона Херсија објављуемо поводом седамдесете годишњице првог америчког издања. Репортажа је у интегралном облику објављена у Њу Јоркеру 31. коловоза 1946., што је јединствен случај у повијести часописа. Херсијев разоран извјештај о масовном уништењу одјекнуо је читавим планетом. Само је Алберт Анштајн купио тисућу примјерака Њу Јоркера како би причу о потресној истини могао подијелити пријатељима. ХИРОШИМА је у пријеводу на хрватски језик први пут била објављена 1952. године у издању Друштва новинара Хрватске, а ново издање у пријеводу Људевита Стантића представљају вам Сандорф и Хрватско новинарско друштво.“

Мичем се од књиге. Свакога дана слушамо о катастрофи свјетских размјера што ју је изазвао избор Трампа за предсједника САД-а. Нема бића, од холивудских глумица и глумичица, порно-звијезда и звјездичица, књижевника, „аналитичара“ свјетских и домаћих, који нису згрожени указањем Хитлера из Свјетског Сокака. Мени драг хрватски колумнист пише како је Трамп „наш нови вођа за вријеме које долази, вријеме у којему доброта, самилост, великодушност, отвореност и пристојност неће више значити ништа.“ Дирнула ме ова реченица. Мора да је добар осјећај вјеровати да нас је долазак Трампа извукао из времена „самилости, великодушности, отворености и пристојности.“

Позната југославенска глумица која тренутно живи у Америци у дирљивом је тексту описала ужас који хара њеном душом, а посљедица је указања „наранчастог чудовишта“ на америчкој политичкој сцени. Њу, кад слети у град у којем живи, са огромног плаката више неће широким осмијехом поздравити Обама него Зло које она не може и неће погледати. Проћи ће покрај огромне фотке „Чудовишта“ ко покрај турског гроба.

Глумица дјелује пристојно. Никад ми не би пало на памет да би могла тако простачким рјечником назвати предсједника сад већ своје земље. Од мене би се могло очекивати да њеног омиљеног предсједника који је управо напустио Кућу назовем „ушатим црњом“ огорчена што је побио и обескућио милијуне људи, али, опће је познато да ја нисам пристојна и да је за мене злочинац који је починио монстрозна злодјела веће чудовиште од оног које ће то м о ж д а учинити, ма колико оно било „наранчасто“.

У рат против „Наранчастог“ ускочио је и некад наш дечкић, а данас познати амерички писац. Па каже: „Да бисмо писали у Америци морамо бити спремни изгубити све, морамо признати да заправо никада нисмо имали оно што смо мислили да имамо, морамо напустити наду и прихватити борбу, морамо се борити на улицама и у својим реченицама…“

Аналитичар до аналитичарке. Сви су одреда, и свјетски и наши, преко ноћи занемарили чињеницу да већ десетљећима живимо у демократском фашизму. Што Трамп јест а Меркел није? Што Трумп јест а Буш није био, што Трамп јест, а ЕУропске америчке слуге нису? Тезе свих аналитича који пљују по Трампу не држим тезама глупана него тезама манипулатора. Трамп је лака мета јер је против њега „цивилизирани свијет“ који брише руке прије јела и послије сваког испражњења тијела. За њега су само глупани које чак не узнемирује ни његов наранчасти тен.

Прича је ипак много једноставнија него што изгледа. Знамо колико је Америка јака земља, свакоме је јасно да се Америци не може „догодити Трамп“ ако то она не дозволи. Кад кажем „Америка“ наравно да мислим на ону неколицину људи који владају њоме и свијетом. Да Трамп њима не одговара њега било не би. Или би му на старту рекли да одустане, или би га, ако би био неразумно тврдоглав, устријелили. Не би им било први пут. Дакле, Трамп је избор Американаца који владају Америком, они су се одлучили за Голог Амера, нека он говори оно што они мисле, нека се на њега пале глумице, пјевачичице, „аналитичари“, „велика пера“ и „Два чела“ која су одбила наступ на његовој инаугурацији. Ха, ха. Откад то свјетски глумци, пјевачи и свирачи имају право одлучивати о било чему? Њихови уговори су тако чврсти да не одлучују ни о фризури свог међуножја.

Враћам се „Хирошими.“ У Њу Јоркеру је Џон Херси 1946. године објавио есеј о америчком Злочину. Бомба на Хирошиму бачена је точно у осам сати и петнаест минута ујутро, 6. коловоза 1945. године по јапанском времену. Кужите колико је времена требало да Херси скужи што је Злочин?

Постављам питање нашим глумицама, пјевачичицама, филозофима, колумнистима, великом америчком писцу који је некад био наш дјечак, у колико је точно сати и минута, кога дана и које године бачена прва бомба са осиромашеним ураном на Београд? У колико сати и колико минута и којих дана су кренуле идуће? Сигурна сам од од тисућу „наших“ мрзитеља Трампа ни један, ни једна, не знају одговор на ово питање. А ЈУГОСЛАВИЈА јест ХИРОШИМА, а Хирошимом је није учинио Трамп него Клинтон који је у перцепцији јунака моје приче Јебач а не Злочинац. Морам разјаснити, ЈУГОСЛАВИЈА није само Београд, ЈУГОСЛАВИЈА су и Сплит и Сарајево и Приштина и Опатија и Загреб и Мошћеничка Драга и Јадранско море и…

Трампа волим јер је Америка. Чиста. Есенцијална. Без фиге у џепу. Он је оно што Америка већ неколико десетљећа јест, сподоба, овај пут, неогрнута демократским фашизмом. Не бих писала овај бесмислени текст да нисам прочитала ХИРОШИМУ. Једноставно, срце ми пуца док око себе гледам како масовно од рака умиру дјечица, младе мајке, дечки су стерилни, бебе се рађају са три рака, Клинтон, тај насмијешени дечко, уништио је животе свих нас на овим просторима за идућих 1200 година, а никоме на памет не пада да напише књижицу ЈУГОСЛАВИЈА.

А Хемон, Хемон је тако талентиран дечко… „Да бисмо писали у Америци и да бисмо писали о Америци морамо бити спремни изгубити све…“ Хемоне, зашто си спреман изгубити све да би писао о Америци а не пишеш о ЈУГОСЛАВИЈИ у којој су све изгубили и ти и твоја дјеца и твоји унуци и твоји праунуци и твоји прапраунуци и твоји прапрапраунуци…

O, sancta siplicitas!

in4s.net, Ведрана Рудан

Тагови: ,

2 коментара

  1. Дан каже:

    Одлично Ведрана Рудан, тако си једноставно своја, нажалост у свијету отуђених и поред очију слијепих људи!

  2. Dragan Cvijan каже:

    Clanak je Vedrana u orginalu svoje vrednosti. Podsetila me na baraku br. 20 u Lajbnicu kod Graca 1957. Sa cebetom pod miskom priblizavajuci se ulazu iznutra se cuje rika. „To pjevaju decki Kumrovca I Karlovca“ rece mi kolega, tada drug. Ne verovah sluhu svome. Da Vedrana, posleratna generacija Jugoslavije za koju polozise zivote roditelji nas hiljada odraslih po sirotinjskim domovima od Triglava do Djevdjelije. Mig „jebaca“ bese dovoljan Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani I Pristini sa Skopljem da zazmure I zacepe usi; dok za 78 dana I noci sredi, koga? Ovim autoru clanka Vedrani samo se pridruzujem sa postovanjem. Govorimo isto sa razlikom u vremenu rodjenja I pamcenja.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.