ПРОФ. ДР ЉУБИВОЈЕ СТОЈАНОВИЋ: Чувајмо веру од фанатизма

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Права вера треба да буде стање сталног напредовања у љубави, истини и слободи. Никако не сме да буде сведена на опредељење – за или против. Појединци који се представљају као верници, нажалост, не могу да отклоне унутрашње препреке порекла и припадности. То и није лако, захтева много напора и искрености, највише према себи, како бисмо могли бити искрени и једни према другима.

Ако је „наш“ онда „заслужује“ свако добро, ако није онда немамо према њему никакве „обавезе“. Али, ту се не зауставља промашај, продужава се даљом недобронамерношћу до жеље за елиминацијом неистомишљеника. Искрено верујући човек на ово никако не сме да пристане, али нажалост, то се често превиђа.

Јеванђеље нам пружа добре примере за тако нешто, и то кроз случај двојице апостола, Јакова и Јована, који су у стању религијског гнева предложили Христу да спали Самарјанско село, чији су им становници ускратили гостопримство. Религијски национализам је одредница која одсликава жалосно стање двојице апостола. Христос их је јасно опоменуо указујући им на дух вере као стање непоколебљивог богољубља и човекољубља, а не као стање сукоба и непријатељства.

Стање вере и верника у наше време јасно илуструје да није мали број оних који не могу да превазиђу религијски фанатизам и ослободе се сличног национализма. Није ништа мањи број оних који не могу да се ослободе потребе поређења са другима у жељи да себе истакну као узоре које треба следовати. То доводи до чудних мера у делу вере и свођења свега на кривице и казне, заслуге и награде. Суровост преовладава у свим односима, уз неумесно изговарање да се све чини у Христово име. Сви постајемо робови греха, обесмишљавају се подвиг вере, пост и молитва – суровошћу непраштања.

Као да заборављамо ону јеванђелску сцену кад пред Христа оновремени „ревнитељи“ закона доводе жену блудницу очекујући да нареди њено каменовање. Шта се догодило зна сваки верник, али остаје питање чему и даље та суровост као неспасоносни процес у мислима и поступцима верника. Тад је Христос једном за свагда рекао: Ко од вас нема греха нека први баци камен! Сви су се разбежали суочивши се са својом савешћу. Нажалост, многи савремени самопроглашени „верообновитељи“ под теретом сопствених страхова и у стању умишљене правде бацили би исти камен.

Не догађа се то „тамо негде“, далеко од нас у високим друштвеним или религијским структурама. Дешава се у нама и међу нама, само што то треба знати препознати. Увек кад презирем било кога до те мере да умишљам да ми тај неко загорчава живот, ја сам, заправо, у великом проблему.

Питање је докле ћу стићи у свом безумљу и безнађу ако се не зауставим. Све то постаје опасније онда кад се у то умеша моја и нечија религијска, национална или идеолошка припадност. Тада у стању пасивног читања и посматрања догађаја које преносе медији из свега извлачим само оно што ми одговара.

То нас доводи до страха који неминовно прераста у мржњу. Пример за то је реакција на слику где један млади острашћени џихадиста позива на освету говорећи језиком који разумемо. То никако не сме да нас толико обезуми да све комшије и познанике посматрамо кроз њега и поистовећујемо са њим.

Први корак треба да буде то да се ми лично не поистоветимо са њим у стању освете, што је могуће само онда кад уместо страха у први план ставимо потребу за дубљим и смисленијим повезивањем са онима са којима делимо простор. Ако почнемо поделе и сукобе ми помажемо заговорнику лоших идеја да на темељу страха придобије наше комшије за своје злонамерје.

Треба заиста бити много храбар да не подлегнемо страху од претњи других до те мере да све у животу сведемо на одбрану и напад. Што је вера јача код сваког појединца, то је успех реалнији, и ту није битно колико је различитих вера у оптицају. Битно је да свако у својој вери буде искрен и истрајан.

Хришћанска одговорност у свему овоме је превелика, што значи да бити хришћанин увек значи давати себе до краја, не очекујући никад, и ни од кога, похвале и узвраћање. То није лако, због тога неки одустају предајући се безнађу и бесмислу. Највећа је храброст којом друге чувамо од себе, јер само тако је наша вера смислена и успешна. Задатак верника је да подстиче одговорни оптимизам у себи и око себе, што је могуће само љубављу никако претњама и забранама.

Али, ако Бога од себе сакријемо у бројке и слова па тако не видимо ни њега ни другог ни себе, онда постајемо жртве бесмисла. Постајемо окупатори туђе слободе, казнена експедиција која све застрашује, заборављамо да је Христос победио свет. Како? Силом своје љубави, а не насиљем. Победио је речима молитве за прогонитеље: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“

То што ово не разумеју они који нису хришћани није највећи проблем, најтеже је ако сами хришћани то не разумеју или не прихватају на прави начин. Без прихватања овог става није могуће ни разумевање позива да будемо „со земљи“ и „светлост свету“.

Новости

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.