ПОГЛЕД НА БЛИСКИ ИСТОК: Зашто Русија чува Асада?

ИСКРА на Фејсбуку

Asad i Putin

Блиски исток плаћао је високу цену сукоба светских велесила у временима Хладног рата. Није боље пролазио ни у ери детанта, а данас је жртва конфликата који се воде под симболом борбе против тероризма. Руски авиони и хеликоптери однедавно су на небу изнад Сирије, а ова блиско-источна земља већ четири године је поприште комплексног сукоба.

У протеклих неколико недеља, Кремљ је појачао своје присуство у Сирији слањем авиона, хеликоптера и софистициране технике и пре свега система ваздушне одбране. Говорећи на Генералној скупштини УН, Владимир Путин је позвао на „широку међународну коалицију“ против Исламске државе (ИС). Ујутро 30. септембра, руски парламент је одобрио председнику Путину да распореди снаге у иностранству. Руски званичници кажу да се хиљаде руских грађана (углавном са северног Кавказа) боре на страни Исламске државе, односно да као такви представљају озбиљну претњу националној безбедности.

Циљеви Запада (читај Америке и њених савезника) и Русије наводно се поклапају – то је елиминација Исламске државе. Међутим, већ скоро четири године Русија стоји са стране и посматра како се у Сирији одвија сасвим другачија игра. Главни циљ Америке је промена режима у Сирији, а Исламска држава је само једно од средстава које је инструментализовано за де фацто обарање Башара Ал Асада.

Турска такође наводно ратује против Исламске државе, а у суштини користи прилику да се обрачуна са „својим“ Курдима – док са Курдима у Ираку лепо живи и омогућава им извоз нафте преко своје територије. Истовремено и Турској је важније да оде Асад, него што јој смета Исламска држава. Израел већ по традицији не воли Асада и годинама држи под окупацијом Голанску висораван – део сиријске територије. Поседовање напредног америчког оружја Турској и Израелу омогућава да ако стварно затреба могу да „одувају“ Исламску државу са лица земље за неколико дана – када би опасност од ње била на границама тих земаља. Овако напредовање Исламске државе у Сирији некако гледају са дозом цинизма и сеирења.

Увидевши да је „ђаво однео шалу“, односно да Исламска држава напредује услед неангажовања западних снага, Русија је преузела иницијативу. Од Запада подржану „умерену опозицију“ Асаду чине екстремне исламистичке групе које су произашле из Ал Каиде. Финансирају их режими из Катара и Саудијске Арабије, центара екстремистичког ислама и вахабизма. Постоје индиције да су директно повезани са Исламском државом и да оружје и опрема којим их снабдева ЦИА (у циљу свргавања Ал Асада) одмах бива прослеђено борцима Исламске државе.

Међутим, руски почетни ваздушни удари у Сирији – њихова прва интервенција на Блиском истоку у последњих неколико деценија – скоро је подједнако третирала (бомбардовала) побуњенике (које је створио Запад), као и положаје исламске државе. За владу Руске федерације, важан циљ је „подупирање“ дугогодишњег савезника Башара ал Асада, који контролише око 20% територије. Више од половине Сирије је пустиња коју нико не контролише, али се то ретко помиње у западним медијима после четири године крвавог рата.

Зашто је Кремљ тако одлучан у подршци Асаду? Историјске и пријатељске везе између Русије и Сирије сежу скоро пет деценија у прошлост. Током хладног рата, независна Сирија била је најпоузданији савезник источног блока. Као младић, Хафез Ал Асад (отац Башара Ал Асада) учио је да лети на борбеним авионима у Совјетском Савезу. Убрзо након преузимања власти у пучу 1970. године, старији Асад је посетио Москву, тражећи оружје и подршку. Узајамно корисно партнерство је почело тада и никада се није завршило. Сиријска влада је дозволила Совјетском Савезу да изгради војну базу у луци Тартус, која је сада једина преостала поморска база Русије на Блиском истоку и Медитерану.

Културне везе између двеју држава такође су биле подигнуте на висок ниво, изван очигледних стратешких и комерцијалних интереса. Генерације Сиријаца су студирале у Совјетском Савезу, а створене су многобројне мешовите породице. Дошавши на власт после изненадне смрти оца, Башар Ал Асад је проширио постојеће уговоре, претварајући Русију у највећег снабдевача Сирије у сваком погледу – војног и технолошког. Сирија је такође и даље важна руска војно-обавештајна база и „епицентар“ руске активности и утицаја на Блиском истоку.

Ипак, на Западу сматрају да подршка Русије председнику Асаду има мање везе са самом Сиријом, већ је само демонстрација моћи. Кремљ је посматрао „Арапско пролеће“ као хорор, гледајући на устанке против ауторитарних лидера као на америчку заверу. У почетку председник Путин није гајио никакве посебне личне симпатије за Асада, али је сиријски лидер постао симбол отпора „обојеним револуцијама“ и покушаја „променама режима“.

Пошто је до сада подржавао Асада, омогућавање да падне са власти значило би да је Путин попустио под притиском Американаца. То је нешто што он не може и не жели да уради. Последњи „гамбит“ у Сирији је такође помогао Путину да скрене пажњу са грађанског рата у Украјини и врати Русију у друштво светских сила. Састанак Обаме и Путина на Генералној скупштини УН био је први у последње две године, а формално је означио крај „међународне изолације“. Наравно да је у време западне изолације, Путин био више него радо виђен гост у Кини, Индији, Бразилу, Индонезији. Порука Путина је јасна домаћој (руској) публици, не-западном и западном свету. Русија је била, јесте и биће велика светска сила, неопходна за решавање глобалних проблема – волео то Запад или не.

Избегличка криза која је погодила Европу, а која је директна последица рата у Сирији, дошла је Путину као дар са неба. У складу са својим стилом, Путин је изабрао да „покаже зубе“ на Блиском Истоку. Притиснута кризом, пре свега економском због анти-руских санкција уведених због Украјине, као и новонасталим догађајима са избеглицама, Европа је ублажила свој став према председнику Асаду, те је Америка остала усамљена. Ранији став да останак Асада представља препреку за било какву сарадњу између Русије, њене коалиције (Иран, Ирак и Сирија) и Америке, ипак је омекшао. Са најмодернијим системима против-ваздушне одбране (С-300 је већ на терену), Кремљ може да наметне зоне забране летова за НАТО снаге, раније „ексклузивно право“ Америке. До сада руски званичници истичу да копнене операције нису предмет дискусије.

Подршка међу руским становништвом за интервенцију у Сирији и даље је ниска. Ипак, шта време носи нико не зна. Једно је јасно да је Асад је „купио“ Путина када је преко свог амбасадора пренео поруку руском лидеру: „Ја нисам Јанукович, остајем у својој земљи до краја“. Руски инструктори већ увелико обучавају сиријске снаге како би потиснули исламисте из Палмире и ослободили остатке митског града, што би била велика победа руско-сиријске колације, а уједно означило преокрет у рату са такозваном Исламском државом. Ослобађање Палмире неће само ојачати позицију Асада, већ ће постати и велики симбол новог приступа Москве на Блиском Истоку.

Коришћени Извори:
Глобал Ресеарцх Институте,
Тхе Гуардиан,
Руссиа Тодаy

Др Милош Здравковић и Срдјан Д. Стојановић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.