ПИСМО ИЗ НЕМАЧКЕ: Да ли је трава зеленија на Голији, у Немачкој или у Панами…

Фото: З. Шапоњић

Код нас који смо одрастали у најгоре време у Србији – озлоглашених деведесетих година прошлог века, када су се девизе продавале на улицама, цигарете на комад, а бензин на литар, постојала је доза неке зависти према људима који су имали храбрости, способности и на крају срећу, да обезбеде себи живот у Немачкој. И ми смо желели да возимо најновије аутомобиле, носимо скупу гардеробу (за наш плитак џеп) и плаћамо рачуне у кафићу без бојазни хоћемо ли због тога сутрадан морати себи да ускратимо неку основну потрепштину. У нашим душама жељним свега, Немачка је била сан. И тако је остало и деценијама касније.

Људима у Србији, који цео месец преживљавају са платом од 250 евра, могућност рада па макар и “на црно” је циљ, али кад се загребе по сјајној и глаткој површини и заради, која је за Србију мисаона именица, ситуација није баш идеална. Девет евра на сат, колико добијају наши најбољи физикалци, свакако није мало, али када се одузму трошкови рентирања стана, у којима је најчешће превелики број људи у жељи да се уштеди који евро, потом издаци за храну и често и за пиво и цигарете, које су многима једини издувни вентил, не остане баш много да се пошаље породицама, које жељно ишчекују пакете или уплату преко неке од фирми за трансфер новца (уз наплату приличног процента у односу на суму коју шаљете). Да не помињемо да готово сви раде без здравственог осигурања.

Ипак, кад се саберу сви ризици и одвојеност од породице, истина је да на крају месеца остане много више него запосленима у Србији. Зато су свакога дана аутобуси за Минхен, Штутгарт, Берлин… препуни Срба који су кренули трбухом за крухом. И то је потпуно разумњиво и на крају ништа изненађујуће.

Ипак, мене је изненадило нешто друго, а што сам приметила током неколико посета земљи која је “амерички сан” сиромашним земљама у Европи. Све већи број Немаца жели да напусти земљу у којој су рођени. Поред свих погодности, здравственог и социјалног осигурања, они се у својој домовини не осећају сигурно. Једни тврде да им се не допада што је толики број миграната на улицама, јер мисле да су они “спавачи”, који ће по наредби дићи и себе и друге у ваздух, јер им тако вера или нека сила налажу. Другима се пак смучио систем који им намеће да морају само да раде и буду машине за прављења пара. Не воле политику коју води Ангела Меркел и кажу да неће више да буду део система кога је брига за људе и зато желе да оду у земље где новац није толико важан.

Мој, сада већ могу рећи пријатељ, чистокрвни Немац генерацијама уназад, кога сам упознала необичним сплетом околности, продаје кућу вредну 700.000 евра, која се налази у малом месту на Шварцвалду и жели да оде у Панаму. Али не у град Панаму, јер сматра да су сви градови исти – препуни лоших људи и корупције – већ у област Финца Баyано. Ненасељену и дивљу природу где је највећа благодет лепо време и добри људи, а једини приход долази од узгајања агрокултура. Жели да направи своју кућу и живи искључиво од свог рада. Немац који је од рођења навикао на ушушкан живот и који никад није осетио егзистенцијалну муку, жели да живи у прашуми, сече банане и иде бос. Храну ће да производи сам, а паукова и животиња које су настањене у овој области се не боји, јер каже да жели живот без материјалних вредности. А притом није луд, а није ни једини. Много његових пријатеља је на истом путу.
И то није само пуста прича. Плац у Финца Баyану је већ резервисан, за кућу на Шварцвалду је узета капара. Чека само да заврши папирологију и на његов живот у Немачкој је стављена тачка.

Како је могуће да ми по сваку цену желимо сигурност Немачке, а ушушкани Немци желе да преживљавају? Брига их за паре, кола, куће, хоће да живе мирно. Шта се то променило и да ли је истина да је трава увек зеленија у туђем дворишту? Да ли смо ми материјалисти или су они само размажени јер не знају за праву муку. Јер мир за којим они трагају могу да пронађу и на Голији, на пример, али тамо нико не жели да живи…

koreni.rs
?>