НИКОЛИНА ЂУРОВИЋ: Кисеоник од никотина

ИСКРА на Фејсбуку

Nikolina Djurovic

Самоћа је плодно тле, за расуђивање и расађивање. Најстрашније она је усуђивање. За самоћу треба снаге смоћи, делија си у самоћи. Овај наш нејак бјеше, те му она страшна бјеше. Сам самцат, у самоћи, он бјеше у мртвоћи. Сам самцат, самотан, он бјеше вазда суморан. Сам самцат, у тихоћи, он не бјеше у пуноћи. А пуно је волио пуно! Пуно живља, наде, грохота… Мање плача, пуно трача. Мање бриге, пуно разбибриге. Пуну крчму највећма је заволио. Пуно пуно! Кад притисне покров самоће он одлази по мјеру пуноће. А крчма пуна! Келнери ко шећери, баристи без савјести, нека нова, ушећерена, разбибрижна лица. Тад улази он, наш крчмарски дон, по своју дневну дозу, у reserved ложу. Тад наручи он, наш крчмарски дон, своју дневну дозу, домаћинску лозу. Тад запали он, наш крчмарски дон, своју дневну дозу, никотинску бозу. Јер она је та, дружбеница одана. Јер она је та, дневна доза живота. Јер чак и у самоћи, он с њом је у пуноћи.

Разгледа он њу, другу дражесну. Узима он њу, у своју љевицу. Мирише он њу, ружу најмириснију. Облизује он њу, медну драгану. Пали он њу, лако запаљиву. Сагоријева он њу, најексплозивнију. Mia cara Јулиета, Корона, Пантела… Тепа он њој, својој најљупкијојој. Јер Ромео је он, он зна с њом, наш крчмарски дон. Удише он њу, своју животодаватељку. Испија он њу, и од лозе милију. Храни се он њом, својом хранитељком. У крви му је она, опасна ко дрога. У мозгу му је она, дјелује ко дрога. Ал’ покреће га она, воли је ко дрогу, баш њу, од Никота Нику. Сто пута на ден уздише за њом, том страшном даватељком! Везала га она, та фатална donna! Хеј, Никита, шта учинила ми јеси? Ники, животе, без тебе живота нема, мој кисеоник ти си, мој кисеоник од никотина! Без удаха минута два, без Нике минута једна! Дај ми Нике, дај ми никотина! Дај ми Нике, само нек се дими! Дај ми Нике, па нек и издимим! Ох Боже, удишем да бих живио, дуваним да бих живио?!

Па је видио дон да шкоди му она, та женскаста дрога. Па је видио дон да страда од ње, те страсти му најмилије. Па је пошао дон у обестрашћени дом, тражио је лијека, што га нема апотека. Па је срео тамо примаријус дона. Па се жалио дону на женскасту дрогу. Рече му дон да пати са њом, хтио је дон развод са њом. Али не даде она, та женкиња бона. Хеј брате мој, то проблем је и мој, узврати ладно примус дон. За њу добро зна моја злата боје десница, она је и моја несаница. На бијелој одежди траг ми пише, волим те све више… Везала ме она, та женскаста дрога. Не могу ти помоћи, брате мој, и ја тражим лијека, нема га моја апотека. А и свикао сам се на њу, ту вјерну дружбеницу…  Чујеш чујеш примуса! Е вала, кад може примус може и он, помисли дон! Окуражен, врати се дон, најкраснијој њој.

А онда је чуо дон за Куба пушачки рај, а онда је чуо дон за cigarillos рај, табако фестивал. И одлучио је дон да одведе њу, своју Нику најмилију, за двадесетгодишњицу. Да се искупи дон за претходни јад и да подијели са њом тај, земаљски рај. Одлучио је дон да се надмеће с њом у том рају пушачком. А у рају крчма, а у крчми рума, а у крчми дима… Дима, крчма пуна дима! Ко у рају, зграбио је Ромео њу, своју Јулиету, удахнуо је дон њу, од дима драгану. Кадио се њом, том женкињом димљеном. Опила га је та, од Никота кадионица. Ипуштао је није док је попушио није, испуштао је није док пепео постала није. Испуштао је није, док крв му постала није, испуштао је није док мозак му постала није… Док живот му испила није… Јулиета, најдужи пепео у историји Хабаноса! Никотинске бозе, данас, била је превелика доза.

Најдража инсектицида постaде хомицида. Заправо, остаде инсектицида. Јер, дон одавно није био хомо. Никита га је кафкијански преображавала, мајсторски унижавала, себи саображавала. Кукавац постаде кукац! Закукала је за њим васцијела Хавана, закукала је за њим васцијела кафана. Испратила га је васцијела Хавана. Није му остала дужна њу, табако премију. Покривен је, а он с њом, платинастом Јулиетом. Испратила га је васцијела кафана. Није му остала дужна њу, вјечну поуку. Покривен је њим, епитафом гранитним. А на њему барист златом пише, тихо тише:

,,Крчмарски дон, кућа га је проклињала, кафана га је благосиљала. У пакленичкој страсти сагорио у рају. Надам му се рају, макар и у Хаду.“ Па је сисао и исисан био, па је димио и издимио, па је страствовао и страдао. Јер, страст је страдање…

Николина Ђуровић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.