НИКОЛА М. РОСИЋ: Зашто ће срушити споменик Милици Ракић?

ИСКРА на Фејсбуку

Nikola Rosic

Србија је у двадесетом веку победила у четири рата, изгубила четири државе и остала без четвртине становништва. Ни из једног пораза нисмо изашли паметнији, ни из једне победе снажнији.

Двадесети век смо започели јуначки и славно, завршили срамно.

Двадесет и први век смо започели у диму туђе револуције, отплаћивали смо туђе коцкарске дугове, разчергавали своју дедовину, на тендеру распродали очевину, а крај овог века вероватно не би имао ко да дочека, јер би уместо колевки правили сандуке за децу коју би слали у туђе ратове. Оно што остане код куће, ваљда би нам разграбили регионални партнери.

Ипак, ни сваки пораз није пораз, ако и сами не признамо исти. И свака лаж није лаж док је ми нашим језиком не претворимо у истину. И свака бол, није обична бол док је не прославимо као лек. И сваки заборав није заборав, ако га се сетимо на губилишту.

У данашње дане, дане ректалних порива, и можданог одлива, кажу нам да ће нас мање болети срам ако га прославимо као победу, и да је Русија негде далеко, далеко иза свих светова, и да сунце не излази из Витлејема него из Вашингтона, и да правда није у Јерусалиму него у Стразбуру, и да небо није горе, него доле, а оно доле је горе. Најгоре.

Јуче смо још једном закопали јунаке са Кошара. Голобраде стаменике и Југовиће.

Још једном смо сахранили Милицу Ракић и Марка Симића.

Још једном смо заборавили срушена породилишта, разнета тела, растргнуте синове, разбраћене сестре, развенчане удовице, распарчане породице.

Цена коју смо јуче платили, мала је коликo је велика безочност и славодобитност оних који су за Брисел продали Призрен. И мала је и премала цена плаћена пре 16 година када и даље има Срба који ће за Белу кућу продати истину о оној Жутој.

Колико ли је само Ирод дао сребрњака да разцрквимо цркве, и распарчамо авлије, и изгазимо дедино ордење, и заборавимо децу из срушених породилишта, и оставимо праг, и затваримо небо, и отворимо гроб?

Ако је њима небитно докле ми је авлија, мени је битно! Ако је њима неважно у каквој земљи ће ми живети синови, мени је важно! Ако је њима непотребно да славе Славу, мени је потребно! Ако су они морали, ја не морам! Ако они хоће, ја нећу! Ако су им они дужни за нешто, ја нисам!

И зашто нам кажу да смо мали да би могли сами, кад нас воде у Европу где су сви једнаки? И шта ће нам НАТО да нас брани кад немамо непријатеље? И где је тај Вашингтон, ако је Москва тако далеко? И колико цене тај плави пасош са жутим звездицама кад га купујемо оним што нема цену? И како то да у тој Европи није битно где су границе, али је битно да су албански цариници на Копаонику а не на Проклетију? И како то да Енглези имају право на Вестминстерску опатију, Французи на Нотр Дам, а Срби немају право на Дечане? И зашто ће НАТО бранити албанске мансастире од албанаца?

Шта ће нам Бог кад имамо ММФ?

И шта ће нам мозак кад немамо главу?

Срушили су Генералштаб, али су нам зато изградили народне кухиње. Војска нам ионако није потребна, а народ ипак треба да једе. Срушили су нам породилишта, а и шта ће нам кад српкиње данас немају времена да рађају. Гађали су нас бомбама, али оним од нерђајучег челика, да нас дуже опомињу да нисмо смели а будемо своји када су сви били њихови. Ми смо се обогатили, само је уранијум остао осиромашен.

Србија је, у том колоплету истине и лажи, кажу нам, добро испословала. Милошевски, шта год то значило данас. А у земљи у којој су сви слепи, сваки једнооки гусар је пророк.

У новинама сам данас прочитао да је један американац, Џон Седлер, продао своје презиме на аукцији, јер му је био потребан новац. Мој чукунчукундеда је убио турског агу кад му је понудио ново презиме. Тако сам ја данас унук ратног злочинца, а Џон Седлер довитљиви трговац.

И зато Срби, не зачудите се ако нам сутра на Ташмајданском парку сруше споменик малој Милици Ракић, и подигну споменик Џону Седлеру, као симболу наше довитљивости у трговању са Западом. Јер то је тако модерно, и тако српски.

Тагови: ,

3 коментара

  1. мила каже:

    Свака част за оштар и прецизан текст.Одавно нешто боље не прочитах,само сумњам да ће ово доћи до оних на које се односи,на жалост…а и ако дође утјешиће се они некако,рећи ће да смо високи у својој понизности и слично…да смо цивилизованији од наших сирових сусједа пред чијим политичарима шене и слично…

  2. Miroslav каже:

    Tačno prijatelju, svaka ti je na mjestu, al’svaka. Al’šta vrijedi kad izgleda ovom ludilu se jednostavno ne može stati u kraj. Svaka čast tebi, meni i nekolicini poput nas, jer mi smo kao u onoj poslovici „jedna lasta“, a jedna lasta ne čini proljeće . . .
    Pozdrav i još jednom hvala ti za ovaj tekst, beton je, i to armirani . . .

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.