НЕНАД УЗЕЛАЦ: Зашто не могу да пружим руку Ивану Пернару

ИСКРА на Фејсбуку

Nenad Uzelac slika

Тема помирења међу народима бивше Југославије још једном је покренута након посете посланика хрватског Сабора, Ивана Пернара Народној скупштини Републике Србије 16. новембра 2016. године. Ова иницијатива, подржана од стране неколицине домаћих политичара и јавних личности, изазвала је мноштво супростављених реакција у домаћој, али и јавности у читавом региону.  Домаћу јавност питање је посебно уздрмало након неспретних изјава Ивана Пернара, у којима је изнео мноштво супротстављених ставова о југословенском грађанском рату, а затим и о Другом светском рату и одговорности сукобљених страна у њима.

Пернарова иницијатива за помирење је племенита и  пожељна, нарочито јер долази од младог човека и политичара, али свака иницијатива за помирењем на простору бивше државе мора бити заснована на пресипитивању свих страна у сукобу, објективној анализи целокупног контекста сваког појединачног случаја и спремности да се преиспита оно најтеже – одговорност своје стране. Површне анализе и поједностављене оцене о кривици једне стране у југословенском грађанском рату је обележје готово свих иницијатива за помирење последњих 20 година, и сем клице нових подела оне нису донеле ништа добро. Стога, уверени да их морамо избегавати, настојаћемо да укажемо да ова иницијатива, на жалост, у себи садржи наведена обележја.

Идеја помирења долази изласком из националних оквира, али изаћи из истих подразумева враћање себи, преиспитивање себе и реално сагледавање сопствене улоге у догађајима око којих се преиспитујемо. На тим основама, сви морамо, првобитно враћајући се у своје унутрашње, изаћи изван националног и другоме пружити руку, ако то помирење желимо. Пернар пружа руку Србима, али она неће бити прихваћена док се не науче следеће лекције: Вуковар, Јасеновац, Олуја. Тек када се сагледа шира слика дешавања у наведеним случајевима и постави питање одговорности сваке стране у сукобу, могу се створити темељи за истинско помирење и приближавање народа на простору бивше државе.

ВУКОВАР

Иван Пернар саопштава да је у Вуковару убијен велики број Хрвата. То је неспорна чињеница коју признаје и српска јавност. Међутим, са првобитних двеста убијених, Пернар је почео да говори о пет стотина убијених. Лицитирање бројкама је увек мучна ствар, али она је нужна зарад спознавања истине. Одакле Пернару број од пет стотина убијених?
У ноћи између 20. и 21. новембра на Овчари је стрељано тачно двеста заробљеника и то је чињеница коју потврђују хрватске власти, српска јавност, а и призната је као таква и доказана у Хагу на суђењима везаним за Вуковар. Чак је на Овчару изведено 207 особа од чега је директно са Овчаре пуштено још 7 међу којима су Вилин Карловиц, Емил Чакалић и још пет особа од којих су неке и сведочиле у Хагу. Проблем овог злочина јесте кога је организовао и зашто. Који је разлог да српска војска или ЈНА без икаквог разлога стреља двеста хрватских заробљеника? Поставља се једно занимљиво питање: да ли се на територији Републике Српске Крајине, после злочина на Овчари, било где десио сличан злочин или злочин таквих размера као што је овај? Није, а то само значи да овај злочин има потпис службе, и да није последица пуке жеље српске војске за убијањем Хрвата. Да није, потврђује и чињеница да је од 207 изведених на Овчару на истој, пре стрељања, пуштено седам. Откуда то да српски војник, ако је жељан да убије Хрвата, бира тачну бројку људи коју ће стрељати?

Неоспорно је доказано на суђењима у Хагу у вези са Вуковаром да је захтев за превожењем заробљеника аутобусима у Србију, ради касније размене, тражио шеф контра-обавештајне службе Александар Васиљевић.  Поставља се кључно питање случаја Овчара: процес „вуковарској тројци“ у Хагу није утврдио најважнију ствар: ко је наредио да се заробљеници предају цивилним властима? – јер командант Гардијске бригаде, Миле Мркшић, није могао дати ту наредбу. Када се истражи одговор на ово питање, доћи ће се до јасног одговора на питања: ко, зашто и како је организовао овај злочин. И када се открије ово питање, може се десити да ће Иван Пернар морати и некога са хрватске стране да оптужи за помагање да се организује овај злочин (зашто је хрватској страни одговарао?), као што то ради према Србима за Олују.

Међутим, око Вуковара се поставља друго питање: зашто Пернар игнорише, и не призна, чињеницу да су од маја 1991. до 18. новембра исте године хрватске војне и паравојне снаге у Вуковару убиле између 130 и 1000 Срба по различитим изворима?  Фердинанд Јукић, шеф Туђманове обавештајне службе у Вуковару, наводи бројку од око 130 убијених Срба пре било каквих сукоба. Да ли Пернар зна да су хрватски званичници у Вуковару од Загреба тражили да се Томислав Мерчеп врати из Вуковара у Загреб због терора и стања сукоба које је стварао својим црним тројкама које су ноћу отимале Србе, а ујутру их бацале у Дунав да „путују“ ка Београду? Дунав је, нажалост, највећи сведок српског страдања у Вуковару.

У контексту те чињенице, Марин Видић Били, повереник хрватске Владе за Вуковар, 18. августа 1991. пише писмо председнику републике, премијеру, министру одбране и министру унутрашњих послова као извештај о „политичко-сигурносној ситуацији“ у Вуковару. „Именовањем Мерчеп Томислава за секретара општинског Секретаријата у Вуковару дошло је до узурпације власти и концентрације функција у једној особи и то председника ХДЗ и фактички заповедања ЗНГ, полицијом, цивилним органима власти, окружен људима сумњивих моралних и стручних квалитета, бившим криминалцима, преузели су апсолутно надзор над свиме у општини Вуковар, не презајући од насилних и репресивних мера над грађанима општине Вуковар бесправним упадањем у приватне станове, упућивањем усмено и писмено у напуштене станове особа које су тражиле смештај, пљачкањем станова, одузимање приватних возила, насилним привођењем на саслушање, па чак и егзекуције. Таквим понашањем створио је у граду општу психозу страха међу хрватским и српским становништвом што је резултирало масовним бегом из града…и створило општу конфузију. Превршивши меру дошло је спонтано до смењивања Мерчеп Томислава.“ Даље у писму Марин Билић тражи помоћ од Загреба, јер они који су наследили Мерчепа, а именовани су директно од Владе у Загребу, наставили су терор у Вуковару над Србима. Да поменемо и да су пре било каквих сукоба новопостављене власти у Вуковару престале исплаћивати пензије Србима и почеле их отпуштати са посла.

Погледајмо и сведочење Мирка Николашвића, председника ХДЗ у Борову селу, хашким истражитељима, који сведочи о састанку од 15. марта у Борову селу на којем је договорен план етничког чишћења Срба из Вуковара:“…сећам се да је Мерчеп дискутовао о томе да се мора рашчистити са Србима који не прихватају нову хрватску државу. Отворено је рекао да ће ти Срби бити протерани милом или силом…План је подразумевао бесправно упадање у српске куће и станове, одузимање аутомобила, насилно привођење Срба на саслушање и ликвидације. Психозу страха у српским редовима Мерчеп и његови људи постизали су и срачунатим ширењем гласина о постојању спискова за ликвидацију, рафалима по српским кућама и кафићима. Посебно ефикасан начин притиска бил су телефонске претње смрћу Србима уколико благовремено не напусте Вуковар. Дешавало се да „добронамерни“ анонимни глас упозори суседа Србина да је на списку за ликвидацију…“
Око 13 700 Срба је побегло из Вуковара до августа 1991. године због терора којег су стварале хрватске власти у Вуковару, а за осталих 10 000-12 000 живот у Вуковару је постао пакао.

Ко је прва жртва у Вуковару?

Србин, Стеван Инић (1928) из села Бршадин који је убијен 1. маја 1991. од стране свога комшије Хрвата Ђуре Геленчира, припадник партијске милиције ХДЗ-а. Његово убиство имало је такав одјек који је водио директно у хаос у Вуковару и даљим убиствима Срба. Присетимо се и речи првог Туђмановог министра полиције, Јосипа Бољковца, да су Главаш, Шушак и Вукојевић у априлу 1991. противтенковским оружјем гађали српско Борово село како би испровоцирали рат са Србима. Већ у априлу су дизани у ваздух и први српски објекти као што је 15. априла дигнута у ваздух српска кафана „Крајишник“. Поменимо и убиство Јована Јаковљевића (51), предратног пословође трговине „Спорт“, која је била део трговачке фирме „Велепромет“. Јуна 29. 1991. дошли су испред његове куће људи у црним оделима, тражили да изађе из куће и рафалима га убили на прагу куће. Већина убистава Срба у Вуковару имала је овакав принцип, или једноставно нестајање и бацање у Дунав.

Погледајмо и сведочења неких странаца: Арнолд Шерман (Arnold Scherman), амерички новинар јеврејског порекла, наводи у својој књизи „Perfidy on the Balkans – The rape of Yugoslavia“, да је у Вуковару и око њега по разним фабрикама и складиштима било држано око 5000 Срба, а да их је до 1000 убијено до уласка ЈНА у град. Енглеска новинарка Нора Белоф (Nora Bellof) у својој књизи „Yugoslavia – an aviodable war“, сведочи да је при уласку ЈНА у Вуковар патолог Зоран Станковић пронашао око 700 мртвих Срба по улицама и кућама. Италијанска новинарка, Милена Габанели, ушла је у Вуковар са ЈНА и снимала прилоге о томе шта се дешавало. По њеном сведочењу, лично је виђала убијену српску децу по подрумима српских кућа. Поред ових сведочења, не може се не поменути улога Весне Босанац, начелнице вуковарске болнице, која је и у западним медијима прозвана „вуковарским вампиром“, јер је од заробљених Срба узимала крв како би је давала рањеним хрватским војницима. На пример, командант ЗНГ у Вуковару, Ивица Арбанас, у свом извештају од 4. новембра 1991. сведочи о томе.

На крају ове „кратке“ анализе догађања у Вуковару мора се одговорити и на питање да ли је ЈНА нападом на Вуковар починила акт агресије. Агресија по међународном праву значи напад војске једне међународно признате државе на другу међународно признату државу. У тренутку напада на Вуковар и уласка у Вуковар, Хрватска није била међународно призната држава као независна и у том смислу ЈНА је имала потпуно легално и легитимно право да брани суверенитет и територијални интегритет СФР Југославије. Није могла ЈНА да нападне своју државу – Југославију. Друго, који је повод да ЈНА крене на Вуковар? Пре референдума о независности у Хрватској, Туђман је послао неколико аутобуса паравојних ХДЗ јединица које су упале у Борово село и насумично почеле пуцати по српском становништву како би заузели село и прва жртва тог сукоба био је старац Војислав Илић. Када су видели да су мештани пружили јак отпор, паравојне хрватске снаге упале су у болницу где су као таоце узели жене и децу и користили их као живи штит на прозорима болнице, да би онда позвали у помоћ ЈНА, која ће око 15 часова ући у село и помоћи хрватским паравојним јединицама заштитом и евакуацијом. Исте те паравојне хрватске ХДЗ јединице Фрање Туђмана касније су напале касарну ЈНА у Вуковару, блокирале јој струју и воду и почеле да убијају ЈНА војнике у касарни. То је био повод да ЈНА крене – ослобађање касарне ЈНА и Вуковара од терора паравојних јединица Мерчепа, Главаша, Блага Задра и других, који су послати из других делова Хрватске у Вуковар и којих се плашило и хрватско становништво Вуковара. Теорија да је ЈНА била српска армија нема упориште ако се зна да је на њеном врху био Вељко Кадијевић, Хрват, и да је цела структура ЈНА била прожета хрватским официрима.

Вуковар је веома болна хрватска тема, али, Вуковар је веома болна и српска тема и онај ко жели искрено да помири две стране о Вуковару мора почети да прича о њему на потпуно другачији начин од оног који је наметнут хрватској јавности. Мора признати да је Мерчеп довео до стања хаоса у Вуковару, да је имао тај задатак од Фрање Туђмана, да је испровоцирао сукобе као и они који су га наследили; да је убијао Србе цело лето заједно са својом бандом, минирао српске куће, локале, да је претио ликвидацијама; да је натерaо српско становништво да бежи из Вуковара; да су се хрватске паравојне јединице у Вуковару прве наоружавале и напале српско село Борово као и касарну ЈНА после. Срби су свесни да је у њихово име почињен злочин на Овчари, али су и свесни да тај злочин крије многе тајне које чекају да се открију. Хрватска страна не признаје злочине над Србима у Вуковару и то је препрека коју Пернар мора сам са собом, а онда са својом јавношћу да превазиђе, ако жели искрено помирење. Уместо закључка: зашто је Фрањо Туђман намерно хтео изазивање терора у Вуковару и етничко чишћење Срба? Зато што су на изборима 1990. у Вуковару Фрањо Туђман и ХДЗ били потпуно поражени: и Срби и Хрвати већински су гласали за СДП.

ЈАСЕНОВАЦ

Пернарова интерпретација Јасеновца такође је спорна. Он тврди да је Јасеновац геноцид и од те квалификације не одступа, али геноцид над Јеврејима, не и над Србима. Гостујући на бањалучкој телевизији у емисији „1 на1“, Пернар је говорио како је НДХ имала за циљ потпуно уништење Јевреја. На питање водитеља да ли је НДХ имала за циљ потпуно уништење српског народа у НДХ, Пернар је одговорио:“Не знам, не могу рећи, нисам се тиме бавио“. Ово је тренутак апсурдности, јер доћи до сигурног закључка да се у НДХ догодио геноцид над Јеврејима са једне, и пропуштање бављења истребљењем српског живља у исто време на истом простору са друге стране, значи јасно опредељење за жртве једне националности, што је по себи дискриминациона мера, посебно ако се узму у обзир размере страдања српског народа на простору бивше НДХ, а те размере се броје стотинама хиљада, по неким изворима, и преко милион убијених Срба. Тешко је разумети такво опредељење и дискриминацију Срба у случају Јасеновца од стране Ивана Пернара. Дискриминација коју он чини према српским жртвама је неопростив „гаф“ за некога ко жели да се бави озбиљно политиком и односима између наша два народа.

У намери да буде политички коректан према својој јавности, он упада у сопствене контрадикторности и нелогичности. Да ли Јасеновац може бити геноцид над једним народом, али не и над другим који се ту, такође, систематски истребљен? Уосталом, да ли стварно постоји особа у Србији и Хрватској, која се бави озбиљно политиком и односом наша два народа, а да не зна за план и програм НДХ према Србима који је сликовито изнео Миле Будак, Павелићев министар и доглавник:“Један део Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести у католичку веру и тако претопити у Хрвате.“ Шта је значила ова реченица него јасан план за потпуним уништењем српскога народа на просторима Независне државе Хрватске? У другом делу текста о „Олуји“ видећемо како Фрањо Туђман темељ за ову политику „трећине“ налази у Светом писму. Даље, Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује:“Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад завршимо, извршит ћемо оно што пише у усташким начелима.“ Дакле, недвосмислено признање о намери за потпуним уништењем српскога народа на територији Независне државе Хрватске. Да не објашњавамо то како су Јевреји морали носити жуте траке, а Срби траке на којима пише “P” – православни; да не објашњавамо расне законе које увео Павелић, затварање српских школа, укидање ћирилице и православне вере. На крају, веома битно је поменути Јастребарско: једини концентрациони логор у свету специјализован за смештај и погром српске деце са циљем да се слаба српска деца убију, а физички јака оставе у животу и преведу у усташе. У „јањичаре“ преводиле су их часне, католичке, сестре, а на глави су носили капице са усташким словом – U. Из дневника гробара Фрање Иловара цитирајмо:“Примио 10 000 куна за копање гроба за 100 комада деце 27. јула 1942.“ Након покопа додаје:“…468 деце.“ Да не помињемо да су часне сестре многе од ове деце убијале крампом.

Јасеновац, Јадовно и Јастребарско су темељи геноцида НДХ над Србима. Оно што је важно овде додати јесте да су се савезници НДХ, Италијани и Немци, згрожавали над бестијалношћу усташа према Србима, Јеврејима и Ромима и над њиховим методама клања, толико да су Италијани одлучили да штите српско становништво на територијама које су контролисали. Докле је ова бестијалност и намера не само да се Срби истребе, већ да се у том истребљивању ужива, објашњава сведочење италијанског књижевника Курција Малапартеа, који је био у посети Анте Павелићу. У једном тренутку видео је на столу кошарицу пуну нечега што није могао да препозна шта је, а Павелић му је одговорио да је у кошари двадесет килограма српских очију и да је то поклон његових верних усташа њему.

Немогуће је да Пернар не зна о овим стварима, осим ако намерно или из страха због своје јавности, дискриминише Србе и њихово страдање у Другом светском рату. Пернару треба више искрености и логике када говори о овим стварима. Овде се јавља проблем унутрашњег уласка у сопствено национално, самобитно, сагледавање истог, како би се изашло изван њега и омогућило себи да се другоме пружи искрена рука помирења. Све што се дешавало у НДХ представља геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, Јасеновац је само темељ истог. Ако Пернар жели да научи нешто о Јасеновцу и спозна истину предлажемо за почетак књигу историчара хрватског порекла Виктора Новака – „Magnum Crimen“.

Колика год била плементима идеја Ивана Пернара за помирењем са Србима, његови ставови, као и већина покушаја помирења до сада, стварају само нове поделе и веће провалије између два народа, из незнања или намерно. Ставовима Ивана Пернара о Сребреници нећемо се бавити у овом тексту, јер сматрамо да се треба фокусирати на односе Срба и Хрвата, а у наставку, другом делу текста, анализираћемо ставове Ивана Пернара о „Олуји“ коју је окарактерисао као етничко чишћење, али за које кривицу сносе сами Срби, јер, наводно, Срби нису имали разлога да се плаше хрватске војске и хрватске, Туђманове, државе. Надамо се да Иван Пернар сам не верује у ту идеју и да ставове износи због страха да саопшти истину, али ако не сме да каже ту истину онда је неискрен и нема право Србима да спочитава да морају, зарад помирења са другим народима, да се суоче са својим истинама. То је лицемерно и због тога се рука не може пружити. И у тексту о „Олуји“ то ће бити показано.

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.