НЕНАД ПОПОВИЋ: Пописати све српске жртве

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Усташки новокомпоновани певач Томпсон биће главна звезда државне прославе „Олује“ у Книну, док у тридесетак јама Јадовна, још леже кости закланих и бачених Срба, у злочину без преседана учињеном 1941. Док ће највиши званичници Хрватске клицати певачу који велича Павелића, посмртни остаци козарачке деце убијене у усташком логору Јастребарско, више од 70 година чекају достојну сахрану, опело и опроштај.

У међувремену се и Ватикан труди да формално приведе крају своју одлуку да надбискуп Степинац постане светац, па рехабилитација усташког нацистичког покрета постаје једнако гротескна и ужасавајућа. Али, нису ли и Хитлерови политички наступи почетком тридесетих прошлог века започињали као комедија апсурда, а завршили се као највећи злочин у историји човечанства?

Није, међутим, хрватска политичка елита усамљена у рехабилитацији нацизма и етничког чишћења око 250.000 Срба, уочи обележавања две деценије од геноцида који је спровела Република Хрватска у операцијама „Олуја“ и „Бљесак“. Сведоци смо глобалног покушаја прекрајања историје: хероји који су срушили Хитлера и ослободили логоре смрти, проглашавају се за злочинце, док се џелати проглашавју за жртве.

Да ли су наше успаване елите свесне ове геополитичке, историјске и, пре свега, моралне контрареволуције? Замислимо само шта би се догодило у случају изгласавања британске резолуције о Сребреници у СБ УН. Српски народ би заувек био жигосан као – геноцидан. У светским читанкама деца би учила да су Срби геноцидан народ. У Гуглу би на укуцану реч „геноцид“ излазиле странице са српским народом. Република Српска била би срушена под образложењем да је творевина настала на геноциду, док би се по тој ревизионистичкој матрици историје, Србија вероватно распала по шавовима које су кројиле нацистичке силе након априлског слома 1941.

Само захваљујући вету пријатељске Русије, такав сценарио је спречен. Међутим, мало је људи приметило ту везу Москве и Београда, која ме са једне стране испуњава поносом, а са друге стране онеспокојава. Наиме, вето је уложила земља која је убедљиво највише допринела сламању Хитлеровог нацистичког зла. Та земља спасила је у СБ наш народ који је, процентуално, у односу на број становника, управо после Русије, највише пострадао у Другом светском рату.

Тако је, после седам деценија, настављено морално, а не интересно савезништво између Русије и Србије, јер две братске земље своје политике баштине на начелима истине, правде и антифашизма. Зато је њихов отпор био тако снажан и тако изненађујући у УН, јер се супротставио мешетарској трговини историјом која се намеће свету и подсећа на реинкарнацију сила и интереса који су два пута у прошлом веку свет довели на ивицу нестанка.

Како се супротставити новом писању историје, у којој се руски ослободилачки народ означава као окупаторски, а српски страдалнички народ, представља као геноцидни?

Други народи славе и величају своје жртве, а ми се стидимо свог националног идентитета и историје, јер немамо ни званичне датуме за обележавање страдања српског народа, ни споменике који би веродостојно представљали српске жртве и геноцид почињен над нашим народом. На нашу националну срамоту, нити једна власт, од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије, преко Титове Југославије, до данас – није била посебно заинтересована за пописивање српских жртава у ратовима током 20. века – од Првог и Другог балканског, преко Првог и Другог светског рата, до грађанских ратова на простору бивше СФРЈ, рата на Косову и Метохији, закључно са НАТО агресијом 1999.

Не само да ти српски мученици нису побројани, него немамо ни јединствену базу с подацима о гробљима, последњим почивалиштима и стратиштима тих жртава. А величина једног народа огледа се баш у његовом односу према страдалима…

Сада је време да исправимо ту неправду.

Зато ће Српска народна партија, у парламенту Србије, покренути званичну иницијативу да се изгради „Меморијални комплекс српских жртава геноцида“ који ће садржати научноистраживачки и образовни институт који ће се бавити истраживањем геноцида, етничких чишћења и масовних злочина над Србима у 20. веку. Овај комплекс би чинили музеј геноцида, архиве, споменици, едукативни центри, изложбени простори… Као што то раде најразвијеније земље на Западу, од којих можемо пуно да научимо како се треба односити према нашим страдалим сународницима.

Нема важнијег националног задатка него да свако појединачно име, од милион и триста хиљада погинулих у Првом светском рату, од преко милион побијених у Другом светском рату, до 400.000 протераних Срба из Хрватске, током деведесетих прошлог века, буде записано у колективном сећању Срба, али и читавог света. Била би то јединствена, највећа збирка докумената о геноциду над српским народом у 20. веку. И што је најважније – била би то збирка имена, презимена и података о свакој српској жртви. Сваки убијени сељак из Мачве 1915, свако страдало дете са Козаре 1941, сваки светомученик Јасеновца и сваки протерани цивил из Хрватске и Босне деведесетих, добиће своје место у попису страдалника који су животима и судбинама бранили част и достојанство Србије.

Тим пописом, сачуваћемо сећање на нашу славну прошлост, али још важније, створићемо највећи залог наше нације за будућност. Јер, били смо на праведној страни историје.

Новости

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.