НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: Умјесто Тајиповог неоосманизма Курцов неохабзбургизам?

ИСКРА на Фејсбуку

(Ненад Кецмановић) Фото: intermagazin.rs

„На Западном Балкану дошло је до радикализације ислама“ – изјавио је шеф аустријске дипломатије Себастијан Курц и „позвао власти БиХ, Албаније и Косова да се томе супротставе“. Недипломатским рјечником речено, прозвао их је што то не чине или, још горе, што толеришу, а могуће и подржавају одговарајуће утицаје са Блиског истока.

Шта би Курцу одједном, када знамо да су у новијој прошлости баш његови земљаци и колеге из дипломатског сектора предњачили у кампањи против Срба због наводног великосрпског антимуслиманства, исламофобије, ксенофобије итд. Екс министар спољних послова Алојз Мок је својевремено био аутор најцрњих србомрзачких изјава у тада оштрој конкуренцији европских политичара. Волфганг Петрич је био међу два по Србе најгора висока представника у БиХ, а и до данас се редовно оглашава у сарајевском „Авазу“ и на међународним форумима да одбрани муслимане од српско-руске опасности. Валентин Инцко је у свом рекордно дугом мандату у Сарајеву доставио у СБ УН већ десетак годишњих извјештаја у којим Српску етикетира као реметилачки фактор, а повратнике са фронта ИД, вехабијске комуне и терористичке кампове и сл. уопште не помиње.

Да ли треба да ликујемо што су накнадно увидјели и сада индиректно признају да смо били у праву или пак да се радујемо што су сада прешли на нашу страну? Ни говора: они су били у праву и онда и сада, а ми смо и сада, бар индиректно, криви јер смо онда изазвали садашњу радикализацију муслимана. Њима је почетком ’90-их Алија био „грађански оријентисан политичар“, а његова Исламска декларација „безазлен вјерски спис“ и тако даље, све док мечка исламског тероризма није заиграла по западноевропским пријестоницама. Када су се током рата муџахедини у Возући сликали са одсјеченим српским главама, то је била вијест само за локалне медије, а када су касније терористи Исламске државе почели да скидају главе западним новинарима на снимцима ЦНН-а, био је то малтене позив на крсташки рат.

У страху велике очи Себастијана Курца већ виде да би једна експлозија слична серији у Паризу могла да поремети блажену тишину Шембрунског парка, да одсели бројне међународне организације из Беча, да отјера туристе из аустријских бања и са алпских скијалишта, на чему почива значајан дио економског просперитета и „мира и стабилности“ његове земље. Зато се аустријско бирачко тијело посљедних година окренуло ултрадесним политичарима и партијама, а сам Курц пријети сусједима Италијанима да ће им мигранте са Блиског истока враћати натраг.

Истина, овај аустријски политичар је још 2014. и 2015. алармирао на успон исламског тероризма на Балкану. Али и он је изгледа заборавио да је блискоисточна подршка за муслиманску Босну током рата, а и послије, стизала баш преко бројних међународних исламских хуманитарних организација регистрованих у Бечу, за које је касније утврђено да су финансирале тероризам. Петродолари су били адресирани на Алију Изетбеговића лично, а он је потписивао овлашћења куриру и поратном организатору теористичког кампа у Погорелици Хасану Ченгићу, који је подизао новац са рачуна у бечким банкама и преносио га у Сарајево. Исто се наставило и са уплатама саудијског двора за вехабије, тако да су се у Аустрији вртиле велике паре, и политички утицајним банкарима уз подршку власти није било до прекидања златног ланца.

Курцова изјава мора се ставити и у контекст ривалитета Њемачке и САД на Западном Балкану. У обострано прикриваној колизији интереса европских и америчких савезника око доминације на Западном Балкану, САД отворено заступају (велику) Албанију, (независно) Косово, (унитарну) БиХ – управо земље са Курцовог списка земаља радикализације ислама. Аустрија је увијек, додуше више у рату него у миру, слиједила политику браће у „матици“ Њемачкој, али послије њемачког уједињења и преузимања вођства у ЕУ, Беч редовно или понавља или најављује ставове Берлина/Брисела. Њемачки медији уназад неколико година публикују обавјештајна открића БНД-а не само о вехабијским комунама у Бочињи и Маочи него и о „камповима за терористичку обуку у планинским забитима бошњачког дијела БиХ“, а САД су послије убацивања муџахедина у ратну Босну и мирнодопског подстицаја „Ердогановој исламској демократији“ за повратак у Босну, сада отворили врата својим великим савезницима Саудијцима да населе најатрактивније дијелове Сарајевског кантона.

Најзад, поводом Курцове изјаве намеће се и питање зашто малу и неутралну Аустрију толико погађа радикализација ислама у Босни, Албанији и на Косову, од које је дијели тампон-зона етнички и вјерски безмало чистих католичких Словеније и Хрватске, чланица ЕУ и НАТО-а? Да ли се само ради о мигрантима и о превенцији исламског тероризма, или се на традицијама Хабсбуршке монархије Беч осјећа позваним да води бригу о (анектираној) Босни и (окупираној) Србији (са колаборантским КиМ), те о савезничкој Албанији. Уосталом, ако се турска политика нео-османизма на Балкану ослања на сентиментално колективно сјећање исламизованих хришћана, на златно доба босанског беговата, зашто јој пандан не би биле сличне емоције код босанских католика на које би Беч надоградио политику неохабзбургизма? Хипотеза није само теоријска, тим више што значајан проценат невелике хрватске популације у БиХ потиче од „куфераша“ илити католика које је Црно-жута монархија као стручну радну снагу у рудницима, на жељезници и сл. доводила из различитих дијелова царевине. Многи Чеси, Словенци, Мађари, Словаци су ту и остали и као католици у сљедећој генерацији се по босанској вјерско-националној симетрији идентификовали као Хрвати. Током позних година СФРЈ они су, наспрам муслиманског (потоњег бошњачког) вапаја за „пустим турским“, почели да помињу „пусто аустријско“, које је у Босну довело Европу. И, на баклаве, саган долме и димије одговарали захер тортама, бечким шницлама и балским хаљинама, које су они донијели у Босну и задужили је или забавили о јаду разорним мултикултурализмом.

Да неоосманизам, као ни неохабзбургизам, у поређењу са ЕУ, нису анахронизми, тврди и амерички експерт за Балкан. У недавном интервјуу „Политици“, Роберт Каплан каже да земље западног Балкана могу да опстану и функционишу једино у оквиру империја попут османске и хабзбуршке и да Европска унија овдје треба да одигра улогу једне савремене меке империје која ће Балканце држати у миру и стабилности првенствено помоћу економије, људских права, евро-стандарда. Е сад, ако узмемо у обзир да лично први човјек ЕУ Жан Клод Јункер каже да ће пуна евроинтеграција доћи на западни Балкан „ко зна кад“, а знамо и да је Бошњацима ближи Стамбол, Хрватима – Беч, Шиптарима и Албанцима – Вашингтон, а Србима – Москва, па чак и Пекинг, него што је Брисел, онда испада да се за ЕУ прије може рећи да је на Балкану анахронизам него што би то важило за неке друге наднационалне интреграције.

У реакцији за медије, Бакир Изетбеговић је Курцову изјаву (пр)оцијенио као предизборну кампању за канцелара Аустрије. Али, ако и сам процијењује да таква изјава погађа умове и срца аустријских бирача, онда тек има разлога да се забрине. Муфтија београдски Јусуфспахић пак сматра да никаб и бурка, које су Њемачка и Француска већ забраниле, а Курц се залаже да то учини и Аустрија, „у Сарајеву и Приштини имају значење ослобођења вјере од комунистичких стега“. Курц је, међутим, другом приликом већ рекао да су ипак много више од тога: „симболи паралелног друштва“. Заиста, специфичност ислама јесте у томе што поред духовног регулише и све аспекте секуларног живота вјерника, а има већ десетак година како је Хелмут Кол повјерио Маргарет Тачер да „припадници ислама у Њемачкој ни послије више генерација нити хоће нити могу да се интегришу у цивилно друштво“. Било је то поводом тек првих терористичких испада уз повике Алаху екбер, а касније су у складу са догађајима Камерун и Меркелова прогласили општи „неуспјех мултикултурализма“. Данас, са ширењем убилачко/самоубилачког милитантног ислама, ствари су отишле још даље, па се у земљама ЕУ доносе и анти-мулти-култи закони.

Шта би из бурне полемике коју је изазвао Себастијан Курц, а придружили су му се чешки премијер Земан и хрватска предсједница Колинда, могли да закључе Срби? Баш ништа, јер „међународна заједница“ повлађује Шиптарима на КиМ што неће да остану у Србији, а Србе у РС силом држи у БиХ. Али, ако умјесто недогледне и неизвјесне ЕУ треба да бирамо између неоосманизма и неохабсбургизма, онда – хвала не.

intermagazin.rs, Фонд стратешке културе

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.