НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ: Додик и Србија

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: intermagazin.rs

„Будалалуци“ Уставног суда БиХ се настављају: ономад је донесена одлука да се поништи референдум у РС. И није баш нека вијест. Суд који није ограничен било каквим законом, те може да суди како хоће, а уз подршку три странца, увијек суди како одговара Бошњацима, представља само наставак праксе с почетка 90-тих. Доминација у Предсједништву, Скупштини и Влади БиХ, која је Србе натјерала да 9. јануара 1992. издвоје Републику Српску, сада се наставља у Уставном суду БиХ. Прије четврт вијека српску равноправност морао је да брани наоружани народ. Ове године било је довољно да се тај исти народ папиром и оловком изјасни на референдуму. Да ли она судијска петорка у Сарајеву може да врати Србе у 90-те? Не може, зато што данас имају Републику Српску, а онда је нису имали.

Одлука Уставног суда БиХ напросто неће бити објављена у Службеном гласнику РС и самим тим неће важити на њеној територији. Дан РС, као ни прије, неће бити слављен у Федерацији, без обзира на то што су Срби и у већем ентитету формално конститутивни. Српска се већ увелико спрема да баш, као и током минуле двије деценије, Дан Републике прослави 9. јануара. И Валентин Инцко и Бакир Изетбеговић унапријед знају да ће то у инат бити свечаније него икад. Чему онда служи ова игра? Да иритира Србе? Да превенира херцег-босански референдум? Или можда понајприје да утјеши очигледно депримиране Бошњаке?

Нигдје у свијету изборни пораз Хилари Клинтон није тако тешко примљен као у бошњачким кантонима у Федерацији БиХ. И многи други у САД, Европи и на Балкану били су се спремили за континуитет спољне политике САД, укључив друштванце из Краун плазе у Београду и Хашима Тачија, који је од срца говорио о „вољеној породици Клинтон“. Ипак, нико као Сарајлије није изашао на улице да подржи Хилари, јер су очекивали и више од континуитета. Запамтили су њену изјаву о „незавршеном послу у Босни“ и очекивали да ће га током другог боравка у Бијелој кући завршити баш по њиховој мјери.

НОВИ БОШЊАЧКО-ХРВАТСКИ ЗАПЛЕТ

У међувремену, да ли због лошијих односа са САД или бољих са Русијом, или што се забавио о свом јаду, Ердоган је нагло смањио афекат према Бошњацима и Босни. Нема више аманета, жила куцавица и севдаха на Босфору. Тајип, „отац“ и „брат“, чак пријети градоначелнику Сарајева ако не повуче одликовање турском професору математике Алију Лафциоглуу, јер предаје на Гуленовом универзитету у БиХ. А инвазија Арапа из Саудијске Арабије на водом богато врело ријеке Босне и њихова калифатска веза са вехабијама забринуле су локално бошњачко становништво да ће Сарајево остати без воде. Изнутар БиХ, глупост Бакира Изетбеговића да интерпелацијом доведе у питање датум Дана РС, као и још већа тројице странаца у Уставном суду БиХ да га подрже, произвели су референдум у Српској. А онда и понајвећу – Бакир је пропустио да се огради од пријетњи бошњачких генерала и академика 15-дневним ратом уз подршку Ал Каиде. На крају, изјаловило се бошњачко очекивање да ће Инцко похапсити организаторе референдума на челу са Додиком.

Истовремено, изгледа да су „беиха“ Хрвати, коначно и уз подршку матице, кренули у одлучни бој за обнову Херцег-Босне. Повео га је Драган Човић, под паролом „Или трећи ентитет или повратак на Вашингтонски споразум!“ Све у свему, због Трампове побједе, Ердоганове задршке, Додиковог референдума, Човићеве акције и Колиндине подршке, у политичком Сарајеву је завладало опште осјећање немоћи и безнађа, које се осјећа у ваздуху. То није добро за бошњачки народ, али ни за његово окружење, јер представља повољну климу за екстремне идеје, агресивне лидере и милитантне покрете. За тако нешто већ постоји солидна идеолошка (исламистичка) и кадровска (терористичка) подлога.

Са хрватске стране не би требало очекивати одлучније и досљедније потезе у прилог било какве озбиљније промјене у Федерацији јер не постоји консензус водећих националних и вјерских фактора. Иако је еуропски Загреб показао спремност да се више ангажује за једнакоправност своје, како они кажу, дијаспоре у ФБиХ, трећи и најважнији фактор – Католичка црква то и овог пута опструише. Док Драган Човић тражи подршку код Додика, бањалучки бискуп Комарица наставља да запомаже да се Хрвати, иако су одавно продали некретнине, врате на огњишта у Посавину, а надбискуп Пуљић тражи да се Хрвати и Бошњаци у Федерацији разграниче на рачун територије РС. Иза тих немогућих захтјева стоји Ватикан, који не прихвата да резултати вјековног фрањевачког мисионарења у Босни сребреној остану изван граница Херцег-Босне.

Дакле, највише што се може очекивати од хрватске офанзиве у Федерацији јесте да Херцег-босанци умјесто Трећег ентитета добију национални тв-канал и промјену изборног закона којом се гарантује да им представника у врху БиХ неће бирати Бошњаци. А и то једино дипломатским маневрима, јер Њемачка, која још из времена Геншера и Туђмана контролише Хрватску, хоће по сваку цијену „мир и стабилност у региону“.

ЖЕЛИ ЛИ ВУЧИЋ ДА УКИНЕ РС?

Послије референдума и локалних избора актуелна власт у РС се стабилизовала на дужи рок. Опозиција, или „други ниво власти“ у заједничким органима у Сарајеву, извукла је поуку да сарадња са бошњачким партнерима не даје очекиване резултате и да свако попуштање изазива негативне реакције у националној бази. Брисел је, на инсистирање Додика, одобрио механизам координације на путу РС за ЕУ, а српски народ је побједу Трампа доживио као најаву већег разумијевања САД за мањи ентитет. Подужи боравци предсједника РС, најприје у Кини, а затим готово у продужетку у Русији, те сусрети првенствено са привредницима, говоре о томе да је ухватио предах од политике и фокусирао се на економију. Са првог путовања донио је 700 милиона долара за инфраструктуру и енергетику, а са другог се сигурно неће вратити празних руку.

Парадоксално, али многи најслабију тачку данашње Српске виде у захладњелим односима са матицом, а неки, или са ликовањем или са забринутошћу, иду дотле да тврде да „Вучић жели да укине РС“. Послије негативног става Србије према референдуму, те потом успјелог референдума у Српској, заиста је дошло до застоја у иначе учесталим сусретима на релацији предсједник Српске – предсједник и премијер Србије. Иако ни са једне стране није било „ружних ријечи“, другосрбијанци су пожурили да већ који пут похвале Вучића што се на путу за Европу одрекао баласта „геноцидне РС“ и евроазијате Додика.

Они изгледа још нису чули да је и Српска на европском путу. Недавно је прихваћена апликација БиХ за ЕУ, у којој је партиципирала и Бањалука. Баш уочи референдума, негдје у вријеме када је Додик био код Путина, у Бриселу је оцијењено да су БиХ у цјелини, а посебно Српска, испунили све услове. Нико не зна ни шта је ни како је, преко ноћи испунила, јер се само мјесец или два раније о њој тамо говорило као о реметилачком ентитетском фактору у пропалој држави. Очигледно је процијењено да је процес европских интеграција уствари један облик „усмјеравања под надозором“: за сваки нови корак – нови услови, мало шаргарепе за мало више штапа. У Српској ће то теже ићи него у Србији зато што власт показује много мање евроентузијазма и већ у старту је прикочила. Сарајево и Брисел су покушали да збрзају рјешење да ће све одлуке везане за ЕУ доносити заједнички органи у Сарајеву. Додик је, међутим, инсистирао на „механизму координације“, тј. да је за сваку одлуку неопходна сагласност владе у Бањалуци, и то је на крају и прихваћено.

ИСТОРИЈА ОСЦИЛАЦИЈА И САРАДЊЕ

Оне пак који су добронамјерно забринути „што Вучић руши РС“, требало би подсјетити да је таквих осцилација у односима Додика са више претходних лидера у Србији бивало и раније. У правилу је почињало лоше. Коштуница је у старту имао изразито негативан став према тада премијеру РС, чак га је отворено оспоравао, да би касније приватизацијом Телекома дао највећу економску подршку Србије прекодринским Србима, редовно долазио на Додикова приватна славља у Лакташе, па га и дан-данас срдачно дочекују у Палати Републике у Бањалуци. Тадић се пак умногоме политички разилазио са Додиком, али су му одласци у Бањалуку били потврда да, поред „ЕУ без алтернативе“, није заборавио на националне обавезе, а међу њима се временом развило лично пријатељство. То пријатељство је Додика коштало лошег старта са напредњацима, и Николићу и Вучићу је дуго требало да забораве да је овај учествовао у предизборној кампањи демократа. А онда је то еволуирало у велику фреквенцију срдачних сусрета, што у Београду, што у Бањалуци. Зашто је увијек бивало тако?

Колико је Српској емоционално-психолошки немјерљиво значајна подршка матице, толико и сваки лидер у Србији мора да води рачуна да је однос према „прекодринским Србима“ лакмус папир националне политике. Избјеглице из два свјетска рата и грађанског рата 92-95, као и колонисти и досељеници из мирнодопских периода, те њихови потомци из неколико генерација – чине значајан дио бирачког тијела у Србији и махом су задржали завичајне сентименте. А Срби са лијеве обале, чак ни Милошевићу, који је неупоредиво највише помогао да Српска настане, нису заборавили да је, када га нису послушали, био затворио границу на Дрини.

Вучић ужива велику бирачку подршку у матици и на њему је да процијени у којој мјери се Србији исплатила политика уступака Бриселу/Берлину и куда дувају нови вјетрови и са Истока и са Запада. Да ли су каменовање у Поточарима, негативан став према референдуму, поклони Сребреници, широм отворена врата мигрантима, дружење са Бакиром у Коларцу, прихват исламских терориста из Гвантанама, забрана оспоравања геноцида и сл. – поред похвала и отварања неколико поглавља – Србији донијели и одговарајући политички и економски еквивалент? Додик је својим дугим политичким трајањем у Српској показао да умије добро да одвагне.

Оно пак што је за Српску најзначајније, ни Вучић, као ни сви његови постдејтонски претходници нису хтјели, смјели или могли да испуне своје међународно право и обавезу да наступе као гаранти Дејтонског споразума и супротставе се дугогодишњем черечењу српског ентитета. Путинова Русија то, међутим, чини. Зато, док Србија каже да хоће у ЕУ, али неће против Русије, Српска каже да хоће у ЕУ, али са Русијом.

Чланство у ЕУ је Српској, али и Србији „на дугом штапу“, па ће, са Трамповом најављеном политиком детанта, пут приближавања Уније и Русије можда бити нешто краћи, а то ће и поједноставити братске односе преко Дрине. Но, и без тога, на информације из Сарајева о новој одлуци Уставног суда БиХ, у Бањалуци без коментара одмахују руком.

intermagazin.rs

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.