Немања Видић: СРПСКИ И ХРВАТСКИ ЛИНГВИСТИ СЕ СЛАЖУ ДА ХРВАТСКА ЛАТИНИЦА МОРА ДА ОСТАНЕ У СРБИЈИ

ИСКРА на Фејсбуку

Резултат седмодеценијског експеримента обогаћивања Срба хрватском латиницом: ћирилица испод 10%

           Новосадским књижевним договором из 1954. комунистичка власт и језичка струка преименовали су српски језик у српскохрватски/хрватскосрпски и у њега увели хрватску латиницу равноправну са српском ћирилицом. Није се крило да прави циљ није био истинска равноправност писама,која није ни могућа, него да временом латиница замену ћирилицу у српским земљама. Такав експеримент , односно увођење конкуренције свом писму туђим писмом, представља језичко насиље над једним језиком (српским) ) какво није забележено у целој светској историји ни пре ни после тога.

           Седам деценија касније српска азбука је заступљена у јавном животу Србије и Републике Српске мање од 10% у односу на хрватску абецеду. У Црној Гори она је у још катастрофалнијем положају, а о српској ћирилици за Србе у њиховом језику у Хрватској да и не говоримо. То је у потпуном раскораку с написаним у Правопису српскога језика  да је ћирилица „по важности прво и основно српско писмо“, као и с уставном одредбом у Члану 10. Устава Србије која гласи:

        „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

         Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“

Како су и када из српскохрватског језичког заједништва изашли Хрвати и Срби

 

           Хрвати су језичко заједништво са Србима напустили још 1967.г. на једини разуман начин : назвали су свој језик хрватским, уз кога иде хрватска латиница. Заправо они ни у хрватскосрпски језик нису уопште уводили ћирилицу.

           Срби нису поступили симетрично називањем свог језика српским и везујући за њега само ћирилицу. Заправо, они језичко заједништво са Хрватима нису напустили до данашњег дана. Напротив, временом су у њега само још дубље улазили, а зауставили су се 2010.г. тако што су латиницу правописом прогласили српским писмом. Српски лингвисти су чак и 1992.г. имали своје Друштво за српскохрватски језик и поносили су се тиме да њима нико није наметнуо то име језика, него је оно резултат њиховог научног уверења ! Тек им је народ на референдуму за Устав 2006.г. избио из главе то име. Али народ није одлучивао о имену речника , па САНУ наставља да издаје Речник српскохрватског књижевног и народног језика , уместо српског језика!!! Универзитетски професор пише уџбеник за средње школе у чијем наслову је српско име језика, а унутра се изучава српскохрватски језик!

 

Правопис с наведеним решењем питања писма изашао је 2010. г. , тј. пет година после оглашавања уставне обавезе о језику и писму. Плашећи се да правописна норма неће бити у складу с Уставом, односно да ће и латиница ући у правопис као друго стандардно српско писмо, удружења за одбрану ћирилице тражила су пријем код председника Матице српске. До разговора је дошло тек онда кад су удружења службеним дописом упозорила председника да ће доћи с транспарентима пред Матицу ако не буду примљена. На састанку је главни редактор Правописа проф.др Мато Пижурица рекао да ће латиница бити у Правопису само у мери да наша деца могу читати српску дубровачку књижевност. То је обична бесмислица јер су српска деца знала читати латиничке текстове на српском језику и пре уласка у језичко заједништво с Хрватима 1954. г.  Он је одгађао излазак новог правописа чак 5 година и на крају је погазио дато обећање именујући и латиницу стандардним српским писмом. На једној од годишњих скупштина Матице српске то кашњење је правдао тиме да нико нема храбрости да промени концепцију  академика Митра Пешикана, а она се тицала српскохрватског језика и његове латинице. Значи , један човек, Митар Пешикан,  учвршћивао је југословенство на рачун српства српскохрватским језиком и латиницом, трасиравши пут замењивања ћирилице латиницом и везивање Срба за туђе, окупаторско писмо за вјеки вјекова.          

 

Зато што је ћирилица „запостављена, маргинализована и запуштена“, српски лингвисти правописом унапредили хрватску латиницу

 

            Пижурица  је написао у Правопису да је „ћирилица по важности прво и основно српско писмо“, те да је она „од седамдесетих година 20.столећа запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеној и јавној употреби до уметничке стагнације“. Из наведеног би се дало закључити да су биле равноправне ћирилица и латиница, али да је ћирилица поклекла због неке своје мањкавости. Он је тиме сакрио истину да је Новосадским  договором о српскохрватском/хрватскосрпском језику из 1954. г. (у организацији Матице српске) била планирана замена ћирилице латиницом, да је тај процес планиран и усмераван државним мерама, па и применом отвореног насиља над ћирилицом, које је ишло чак дотле да су из државне администрације повучене све ћириличке писаће машине, те да је престала њихова производња и увоз. На Телевизији Београд није било готово ни слова ћирилице чак и у школским емисијама. Академик Милка Ивић је говорила да се латиница „осладила“ Србима, али је, за сваки случај, фалсификован и Вуков Буквар да би се народу показало да је ова латиница српска и по томе што је Вук њен аутор, наравно лажни аутор. Наиме, у репринт издању његовог Буквара (саветник издања др Голуб Добрашиновић) додат је лист који није постојао у оригиналу, на коме су једна поред друге азбука и абецеда.

            Знало се да ће својевремено бити смењен председник Владе Србије др Благоје Нешковић јер је на неком састанку Александар Ранковић рекао да се он још увек потписује ћирилицом, што је још један од доказа да је комунистичка власт у Југославији била отписала српску азбуку у корист хрватске абецеде.

 

Увођењем хрватске латинице у српски језик ћирилици је плански одузет карактер српског националног писма, без чега она не може и не треба да опстане

 

            Писци Правописа имали су две могућности. Прва је да се врати стање које је било пре уласка Срба у језичко заједништво са Хрватима. То истовремено значи та да ће се у Правопису применити општесветски принцип  једно писмо за један језик, и то на овај начин: „Данас се српски језик пише ћирилицом. У српску културну баштину се убрајају и она дела српских аутора која су раније објављена на латиници.“ Друга могућност је она са два српска писма, која је и одабрана Правописом, а која је од 1954. г. до данас већ готово искоренила ћирилицу.

            Па ваљда зато што је процењено да је ћирилица толико онемоћала да јој нема спаса , аутори Правописа су јој нашли замену у хрватској латиници  препоруком да  „сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба“.  Дакле , Пижурица је обећао је да ће Србима правописом бити препоручено да уче латиницу у мери да би знали читати текстове исписане српским језиком на латиници, а написао је да њоме треба писати српски језик. Оно да је „ћирилица по важности прво и основно српско писмо“ је само на папиру и служи за  замајавање народа.

          Суштински недостатак правописног решења писма је у томе што је увођењем и латинице у српски правопис ћирилици одузет карактер српског националног симбола. Ако се српски народ помири с оним што му је понудила Матица српска својим правописом, а то је да је ћирилица само једно од два средства писане комуникације, онда она нити може нити треба да опстане.

          Лингвисти нису Правописом помогли „запостављеној, маргинализованој и запуштеној ћирилици“ на један једини могући начин – именујући је српским писмом уместо првим и основним српским писмом. Напротив, они су додатно оснажили латиницу које већ има више од 90% тако што су је унапредили у стандардно српско писмо. Значи, ако гори ћирилица (што је и било у Хрватској), треба досути бензина да  што пре изгори, да коначно престане да се батрга. Аналогно се поновило и на једном каснијем скупу у Бањој Луци 2011. на тему „Језик и писмо у Републици Српској“, када су поново дували у латиничко једро. Од седам радова о ћирилици само је рад Драгољуба Збиљића позивао на узбуну да се спашава ћирилица, а остали су били у смислу „село гори, а баба се чешља“. Закључком је предложено Влади Републике Српске да ћирилица буде примарно писмо у службеној употреби, што значи да у службену употребу треба да уђе и латиница, иако је по Уставу Србије само ћирилица у службеној употреби. После објављивања тих закључака огласио се у новинама један од учесника скупа академик Љубомир Зуковић речима да ћирилица замире, али нам треба и латиница јер наша деца уче енглески језик!

 

Има да остане Србима хрватска латиница па макар и умрла српска ћирилица

 

         Па како је могуће да лингвисти у Бањој Луци читају опело ћирилици гурањем и латинице у службену употребу кад је Републици Српској потребан сваки национални симбол као хлеб и ваздух, а истовремено им је жао што ћирилица замире? Могуће је зато што је на томе скупу главну реч водио редактор  антисрпског правописа проф. др Мато Пижурица, а жели се један буквар и један правопис у свим српским земљама. Могуће је зато што је лажна брига за ћирилицу српских лингвиста, и то од 1954.г. до данас.

         Уместо да се питање писма у Срба реши у складу с Уставом Србије, тј. да се српски језик пише ћирилицом, српски лингвисти су прописали два српска писма, с тим да се нуде властима да они предложе нови закон који ће бити на страни ћирилице. Тај закон, без правилног правописног решења, може повећати постотак ћирилице у јавном животу  са 7% на 8%, па можда и на читавих 10%, али не може осигурати да ћирилица поново суверено влада српским језиком. Међутим, лингвисти не разумеју да  њихов предлог закона неће бити изгласан, јер ће се посланици позвати управо на „српску језичку науку“ која тумачи да су српска оба писма, па ако је тако, они ће се одлучити за западну варијанту – за латиницу . Јер она иде уз крилатицу „ЕУ нема алтернативу“, уз НАТО, уз „другу Србију“, уз српски „аутошовинизам“ и сл.      

           Раскорак између онога да је „ћирилица по важности прво и основно српско писмо“ и њеног понижавајућег једноцифреног постотка у јавној употреби толико је велики да „жуља“ лингвисте, па се све чешће јавно оглашавају. Заједничко им је да не спомињу пропало језичко заједништво са Хрватима, да не треба мењати накарадно правописно решење писма, те да треба штитити ћирилицу али не на рачун латинице (као да је неко друго писмо угрозило ћирилицу). Дакле, латиница је неприкосновена по цену и да потпуно буде истребљена ћирилица. Председник Матице српске Драган Станић је чак рекао да је нама историја дала и латиницу и има да тако остане. Пре стотину година историја је дала Србима окупатора, али Срби нису пристали да „тако остане“, него су истерали окупатора и с њим ову његову латиницу, али нам сада она треба да остане ваљда зато што су нас њоме окупирали српски лингвисти, а не окупаторска војска.

И хрватски лингвисти подржавају српске колеге у намери да се хрватској латиници призна за вјеки вјекова оно што је освојила у српским земљама

           Исто мишљење да Србима треба да остане латиница имају и хрватски лингвисти, па би Срби морали три пута да размисле да ли је добро оно што им препоручују Хрвати.

           Проф. др Анте Бежен изнео је „jezikoslovni pogled na vukovarski problem“ у тексту под насловом „Ćirilične ploče: Srpski pravopis kao srpska pisma navodi i ćirilicu i latinicu.“ Прва реченица тог текста гласи: „Latinica je neodvojiv dio srpske kulture pa se svako apsolutiziranje ćirilice kao jedinog srpskog pisma može smatrati jezičkim nasiljem.“ Из чињенице да „srpski pravopis dopušta da se srpski jezik u svom standardnom obliku piše i ćirilicom i latinicom te ekavicom i ijekavicom“ он правилно закључује за текст POLICIJSKA UPRAVA VUKOVARSKO-SRIJEMSKA/POLICIJSKA STANICA VUKOVAR да је „napisan također po srpskom pravopisu , tj. jednim od dva njegova standarda. Ćirilica po tome nije nužno manjinsko pismo Srba u Vukovaru, i to po – srpskom pravopisu. Zato je baš srpski pravopis izvrsna osnova i za političko raščišćavanje jezičkog pitanja Srba u Vukovaru, a i u cijeloj Hrvatskoj“.

              По истој „изврсној основи“ за одузимање ћирилице Србима у Хрватској, она се одузима и Србима у српским земљама, јер проглашењем српским писмом и хрватске латинице одузима се ћирилици карактер српског националног симбола, без кога она не може да опстане. Тако , никоме у Републици Српској не смета то што не постоји ћириличка судска пресуда њених судова, осим ако се унапред то не затражи. Јер судије знају из српског правописа да су српски стандард и ијекавица и латиница.

 

Лекција из родољубља хрватских лингвиста српским колегама

 

             Разумевање ћирилице као српског симбола могли би српски лингвисти научити из ових речи хрватског колеге: „Upravo tako, ćirilica je u okupirani Vukovar ušla ponajprije kao simbol agresora, a tek potom kao pismo , tj. sredstvo komunikacije.“

               Нажалост, нема родољубља код српских лингвиста, него има само инерција југословенства. Да није тако, Република Српска би била обележена ћирилицом, кад су јој већ укинули војску па нема ко да чува гранично камење. Лингвисти, ушушкани у свом југословенству, не знају оно што знају странци, па и онај који је охрабривао владику Јефрема да Срби не треба да се плаше Сарајева (унитаризације) , јер имају свој кинески зид – ћирилицу!

               Када би српски лингвисти знали и хтели да раде у српском интересу, као што хрватски лингвисти раде у корист хрватског језика и хрватске државе, они би прво прописали правописом да се српски језик пише ћирилицом. Тада ниједна власт у Србији не би смела дозволити да уџбеници у њеном школству буду латинички, па се у њој не би могли одгајати латинички јањичари. Такође, зато што у правопису пише да српски језик има два писма, данашњи председник Србије је могао раније као председник Владе изговорити у Скупштини Србије да је ћирилица толико лепа да никога не треба нагонити да њоме пише. Тиме је он поручио да она није ни национално ни државно питање, него ствар избора сваког појединца.  Само кад би у правопису писало оно што већ пише у Уставу – да се српски језик пише ћирилицом, могле би бити плодотворне државне мере у враћању ћирилице у јавни живот, а тиме би и Срби у Републици Српској били охрабрени да се држе принципа реципроцитета – колико ћирилице у школству Федерације БиХ, толико латинице у школству Републике Српске. Колико ћирилице на улицама Сарајева и Мостара, толико латинице на улицама Бање Луке.

               Да су лингвисти у српским земљама уистину српски, они би се сетили, па и могли одговорити хрватском колеги да је непријатељ 1916. г. у окупираном Београду својом латиницом заменио забрањену ћирилицу. Истина, председник Матице српске проф. др Драган Станић је недавно рекао оно што удружења за одбрану ћирилице од лингвиста говоре већ 20 година: да је окупатор увек прво ударао на ћирилицу. Али ни он, нити било ко други из језичке струке и књижевности, није ни једном речју обележио стотину година од прве окупације српских земаља латиницом. Нису то ни могли, јер су у српски правопис увели као српску управо ону окупациону латиницу којом је 1916. г. замењена српска ћирилица. Док се пре 100 година Србима догодила окупација латиницом, данас се догађа самоокупација у режији лингвиста, и то преко националних институција САНУ и Матице српске.

 

Академик Павле Ивић био спреман да се одрекне и ћирилице и екавице ради слоге с Хрватима, и устоличио је академика Ивана Клајна да доврши тај посао

 

           Приводи се крају спровођење старог, необјављеног, ватиканско-аустријског државног програма латиничења Срба да би се удаљили од православне и ћириличке Русије. Треба знати да је икона данашњих времешних лингвиста академик Павле Ивић, који је на трибини Коларчевог универзитета рекао да би се у име слоге с Хрватима одрекао и ћирилице и екавице. Кад су га лингвисти молили да буде први председник Одбора за стандардизацију српског језика пристао је под условом да његов заменик буде Иван Клајн. Њега је на тој функцији наследила  супруга Милка Ивић, а њу је заменио Иван Клајн иако је студирао италијански, а не српски језик. Он је и главни рецензент данашњег српског правописа и доживотни председник Одбора за стандардизацију српског језика.

 

Докази дилетантског вођења српске језичке политике

 

          Да бисмо разумели како се неодговорно води српска језичка политика, обратимо пажњу на  изјаве главних актера:

          Главни редактор Правописа проф. др Мато Пижурица јавно говори да су два писма српско богатство и да ћирилица још није угрожена.

          Главни рецензент правописа академик Иван Клајн говори да два писма у српском језику нису никакво богатство него баласт, да је латиница већ победила а да је ћирилица остала још само као режимско писмо, да ће се и Србима поново догодити неминовно једноазбучје, али овога пута у латиници.

         Академик Предраг Пипер пише на својој интернет страници: „Ћирилица је за Србе дио националног и личног достојанства. Као што нико нормалан неће гледати како му неко малтретира родитеље или му неко намеће друге људе за родитеље, тако је за Србе погубно одрицати се ћирилице.“ …“Треба писати ћирилицу увек када се пише на српском језику.“  Па шта ће онда латиница у српском правопису , и зашто је у њему написано да „сигурно владање латиницом и у писању српским језиком постане  наша свакодневна потреба“? Слажемо се да је ћирилица дио националног достојанства, али и питамо зашто је њој одузет карактер српског националног симбола управо увођењем у српски језик и хрватске латинице?  Све то зна академик Пипер, али уместо да покрене иницијативу да се у српски језик уведе једноазбучност путем правописа, што је општесветска пракса,  он препоручује да се не инсистира на томе да је само ћирилица српско писмо, јер ћемо тиме одбити од ње умерене Србе! То би било исто као када би неки Енглез рекао: „Пошто смо у свој правопис увели само нашпе латиничко писмо, ми смо одбили од ње умерене Енглезе!“

         Секретар језичког одељења Матице српске проф. др Јован Делић назива „милитантним“  Србе који траже нешто што је најнормалније  у целом свету: једно писмо у свом једном  језику!

         Проф. др Михаило Шћепановић рекао је за новине да треба да се жртвујемо за ћирилицу. Ми смо му отписали да није рекао главно – да ли да се жртвујемо борећи се за њу у двописму  или у једнописму. Ако је у питању прво, жртва је узалудна, а ако је у питању друго,  жртва је непотребна.

        Треба се и упитати откуд толика храброст лингвистима да пркосе свом народу његовим превођењем из ћириличко-православног у латиничко-католички културни образац. Пре свега ту је равнодушност српске интелектуалне елите према свему што има српски предзнак. Даље, они раде управо оно за шта их плаћа власт, а она је за победу латинице. Ми смо једини ћирилички народ на свету у чијем школству држава поклања рачунаре с латиничким писмом. Такође смо једини којима држава није омогућила куповину мобилних телефона уз коришћење ћирилице.

 

Удружени антићирилички подухват српских лингвиста и српске власти

 

        Лингвисти и власт чине удружене подухвате на штету  ћирилице. Први пример је масовно кршење уставне норме о језику и писму од стране саме државе. Други пример је кампања НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК. У наслову се не спомиње ћирилица, а то је већ обесмишљавање уставне норме о језику и писму, по којој се уз српски језик помиње само ћирилица.Јер кад се спомене само српски језик, то значи да уз њега иде или ћирилица или латиница. Видимо на тим транспарентима и академика Душана Ковачевића , за кога је ћирилица такође неважна.

Трећи пример је ДЕКЛАРАЦИЈА О ОПСТАНКУ СРПСКОГ НАРОДА. Њоме се обећава осигурање права српском народу на писање ћирилицом. Видели смо из текста хрватског професора да је право на писање ћирилицом Србима  изван српских држава   одузето управо српским правописом. У српским државама није угрожено право на писање ћирилицом, него је угрожено право на читање ћирилицом написаног у јавном животу, јер таквог написаног нема. Дакле, у Србији и у Републици Српској не треба прописати право на писање ћирилицом, него обавезу писања њоме. Видимо да је на челу тима за спровођење Декларације управо председник Матице српске који је рекао да латиница мора остати Србима, а у екипи су управо они језички стручњаци који су ћирилицу учинили српском сиротицом.

 

Опстаће само они чије сећање најдаље досеже ( немачки филозоф)

 

        Све напред наведено указује на чињеницу да су се лингвисти и власт определили за брисање ћирилице из народне свести и живота. Тиме се шаље порука околини да је српски народ изгубио национално самопоштовање и самопоуздање, да је спреман на компромисе на своју штету, те да свој индивидуалитет и територију не може да брани својом културом. Стигли смо дотле да нам се хрватски професори ругају подршком српској „елити“ да је добро да никад не одустанемо од ношења њиховог окупационог латиничког јарма. Али народно сећање је много дуже него што се чини лингвистима и властима. То су признали и сами писци правописа кад су написали да је ћирилица прво и основно српско писмо, иако је ње мање од 10% у јавном животу. Она данас јесте сиротица међу Србима , али чека и дочекаће родољубиве лингвисте који ће пробити дебелу српскохрватско-латиничку жабокречину у српским земљама,         

(7. децембар 2017)

Немања Видић

5 коментара

  1. Радомир М. Мисаљевић каже:

    Јернеј Копитар (читај: католичка црква и Аустро – Угарска монархија) је учинио велико зло Србима. Преко неписменог Вука Ст. Караџића.

  2. Prof. Dr Kaplan BUROVIC, akademik каже:

    Bez obzira na njihovo etničko poreklo, latinica i ćirilica danas ne pripadaju nijednom narodu i nijednoj veri, jer su internacionalizirane i pripadaju svim narodima, koji ih upotrebljavaju, ili koji hoće da ih upotrebe. Pa i oni koji su ih izmislili, ne samo što nisu bili katolici i pravoslavni, već nisu bili ni hrišćani. Šta više, bili su i one vere, koja je hišćane bacala na ring da ih razdiru lavovi, ili su im i svoručno skidali glave, na čelo sa Svetim Pavljem.
    Kad bi latinica imala katolički karakter, pa i samo hrišćanski, sigurno je Turci – kao muslimani – ne bi usvojili.
    Ćirilicu ne upotrebljavaju samo Srbi, niti samo Sloveni, već i Grci. Ali ovi Grci, pored “svog” ćiriličnog pisma, kad god im zatreba upotrebljavaju i latinicu. Isto tako Bugari, Rusi, pa i Kinezi, Japanci.
    Zar ne možemo i mi da upotrebimo latinicu kao i drugi, spomenuti, narodi ?! Kao Rusi. Kinezi ! Što lošeg ima u tome, kad god nam zatreba ?! Ili treba Francuzu, u Pariz, na njegovom francuskom jeziku da pišemo ćirilicom ?! Ili da ne treba da mu pišemo i na srpskom jeziku ?! Neka on nauči ne samo našu ćirilicu, veš i naš jezik ! Da zbog pisma ne treba da prekinemo svaki kontakt sa njima ?! Da možda ne treba da i francuski jezik ne učimo ?! Pa šta će nam, kad imamo srpski, kojim je govorio i Isus Hristos, pa ga i bog razume ! Ili ne, kolega Deretiću ?!
    Upotreba latinice za nas ćiriličare je neizbežna u današnjem svetu. Nolens-volens moramo je upotrebiti. Njenom upotrebom mi ne izneveravamo ni narod svoj, niti veru, jer ni vera i niti nacionalnost ne opstoje u nijedno pismo. Pridati pismu verski, ili i nacionalni karakter, jeste antinaučni fundamentalizam, da ne kažemo idiotizam. Pogotovo nazvati pismo i okupatorom. Da nas možda nisu okupirali arabski ili latinski brojevi, koje svakodnevno opotrebljavamo ?! Da možda i njih ne treba da napustimo, odbacimo ?! Kakve se sve to besmislice pišu protiv civilizacijskih dostignuća, koja su opšteljudska, internacionalna, bez obzira kome pripada zasluga za ta otkrića ?!
    Naglašavam još jednom: latinicu treba da upotrebimo onako kako je to upotrebljavaju i svi drugi narodi (Grci, Rusi, Kinezi), bez njenog pomena u Ustav, gde nam je dovolja ćirilica. Ponajmanje ne treba da je uzmemo kao oznaku ove ili one vere, ove ili one nacije, ni jedno niti drugo pismo, pa ni ma koje treće i četvrto. Latinica i ćirilica su pisma i samo pisma. Ništa više ! Kao što ni sunce niti mesec, koji nam sijaju sa neba, ni svetlost dana i niti električna svetlost, nemaju ni verski i niti nacionalni karakter, tako i pisma, koja upotrebljavaju dva i više naroda, pripadnici dveju i više vera, nemaju ni verski, niti nacionalni karakter.
    Mešanje pisma, pa i vere, u naše odnose sa Hrvatima, jeste služiti ciljevima neprijatelja našim, srpskim i hrvatskim. Samo naši neprijatelji angažuju sve i svašta u njihovim nastojanjima da nas huškaju jedne protiv drugih, da nas zavade i: zavadi pa vladaj !
    Ne samo ove trice i kučine, već i mnogo važnije stvari, koje služe našem razdoru i sa drugim narodima, posebno sa našim istorodnim, treba da izbegnemo. Ne treba da dozvolimo našim neprijateljima da nas vuku za nos kuda to oni hoće !
    Koliko da znate: autor ovih reči, u Jugoslaviji je kažnjen krivično kao neprijatelj bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda (Iako to nije nikada bio !), a u Albaniji je preko onih 33 godina monstruoznog zatvora (Opet za neprijateljsku propagandu, ali sada kao stranac, kao nealbanac !) koje je već počeo da izdržava, kažnjen i sa 10 novih godina zatvora. Možete li zamisliti zašto ?! Zato što je iz zatvora Bureli poslao pismo presedniku Republike Albanije Hadži Leši-u na albanskom jeziku, ali potpisano ć i r i l i c o m. Državni tužilac Fitim Hoxhati, enverovski komunista i internacionalista, da bi dokazao moj zločin neprijateljske propagande, urliknuo je pred sudom: “Vidite, vidite ! On i potpisuje ruski !”
    Ja, kako “antikomunistička” kukavica što sam bio, bez dozvole od sudije pljunuh mu u lice: “Tako se potpisivao i Lenjin !”
    Fitim Hoxhati je živ, u Tirani. Ko ne veruje, neka ga pita.
    Ne iznosim ovo tek onako, ponajmanje da se pohvalim. Niti da vam kažem da sam ćirilicu najskuplje platio od bilo koga na svetu, jer su me, posle toga, i na živo odrali da se nje odreknem. Kažem vam ovo da smo mi, Srbi, koji pored ćirilice upotrebljavamo i latinicu, bili spremni i jesmo spremni da položimo i život za ćirilicu bez ikakvih verskih, nacionalnih i klasnih predrasuda, a spremni da ih i zato upotrebimo, ako nam koji dan zatreba, protiv naših neprijatelja.

  3. Драгољуб Збиљић каже:

    Проф. др Каплар Буровић, академик који овде коментарише овај изврстан текст Немање Видића о злој судбини српске азбуке показује да није лингвиста. Па иако није лингвиста ни дипл. инж. Немања Видић који је писац овог текста с темом из лингвистике, ипак показује да је у лингвистику боље упућен од овог академика, па ма из које области био стручњак и академик.
    Да није упућен у проблематику писма у језику уопште, а поготово не у проблематику ћирилице у језику Срба показује Буровић и тиме што одбија ноторну чињеницу да постоји у „хрватском језику“ хрватска абецеда, а у српском језику, нажалост, још само десетак процената постоји и српска азбука, другуим именом српска ћирилица. Буровић би ваљало да зна да су од латинице створене разне верзије латиница, па је тако за потребе Хрвата створена абецеда која је специјално састављена за потребе хрватског народа. Исто тако, за потребе Срба у њиховом језику створена је посебна верзија ћирилице која се зове српска ћирилица или данас често и вуковица зато што ју је у коначној верзији реформисао Вук Караџић увелико на основу реформе Саве Мркаља, познатој у лингвистици под називом Азбукопротрес“. Вук је ту само додао неколико решења за нека слова. да не идем на овом месту у детаље.
    Кључно је то што сам хтео рећи академику Буровићу, без жеље да изазовем посебну буру, да је довољно да постоји једно слово у некој абецеди, па да та абецеда буде названа по народу који се служи тим писмом. Јесте чињеница да је абецеда за Хрвате сачињена позајмљивањем и комбиновањем слова из опште латинице, наравно, а онда и позајмљивањем појединих слова из чешке и пољске латинице. Па, свеједно, тако посебно комбинована латиница за Хрвате намењена је њима и зове се по њима „хрватска латиница“, „хрватска абецеда“ или „гајица“ јер је један од њених састављача био првенствено Људевит Гај. та латиница није никада била намењена за све Србе, нити је то, по намени, (опште)српско писмо. А није зато што су већински Срби тада већ имали своје национално ћириличко писмо.

    А господин Немања Видић у овом тексту је показао добру изученост проблема српске ћирилице која је плански забрањивана и у миру и посебно у окупацијама Срба и Србије. А посебан прогон српске азбуке смишљено је и лукаво спроведен све до данашњих десетак њених процената у српском језику после Новосадског договора о српскохрватском/хрватскосрпском језику (у Матици српској у Новом Саду, 1954) који су Хрвати напустили већ 1967. године. Срби су, нажалост, наставили да примењују тај погубан договор по српски језик и писмо све до данас. Посебно је Правопис српскога језика Матице српске 2010. закопао српску ћирилицу јер је у српски језик увео два писма, српско и хрватско које је смишљено већ било наметнуто Србима пре разбијања Југославије. А пошто су српски лингвисти у институцијама, чак супротно уставној обавези у Члану 10. увели туђе писмо као алтернативно исто као да и даље постоји српскохрватски језик (два писма), српска ћирилица, као раније већ затрта чак 90 одсто у језику Срба, српска ћирилица, иако је оцењена и од наших и од страних стручњака као најсавршени9је писмо за потребе језика, данас је изгубила сваку шансу за нови живот. Како, зашто и ко је за то одговоран, господин Видић је детаљно и тачно предочио, па моја маленкост нема потребе да то понавља.

  4. Драгољуб Збиљић каже:

    П. С. за академика Буровића

    Академик је у свом коментару мудровао и оспоравао највећим делом нешто што не постоји у тексту Немање Видића. Академик политикантски и надмено поставља нека наивна и „зла“ питања која нису ни споменута у Видићевом тексту. На пример, Видић није нигде рекао да Србима није потребна латиница и да је она „непријатељска“ сама по себи као писмо. Међутим, Буровић неће ни да спомене да су непријатељи и окупатори српског народа много пута забрањивали ћирилицу и уместо ње у језику Срба наређивали хрватску абецеду. Пример: време Аустроугарске, време АНД и лукаво наметање замене ћирилице у језику Србаа после 1954. године.
    Академиче Буровићу, ако Вам неко забрани своје писмо у свом језику и наметне вам туђе писмо, то не може бити ништа друго него окупаторски чин. Ви нисте, очигледно, читали текст осим наслова, па сте у њему „прочитали“ оно шта Вама одговара иако тога у тексту нема. Нико није, па ни Видић, никада рекао од Срба да нама не треба латиница за стране језике, математичке формуле и сл. потребе. Али јесу многи рекли, па и Видић, да не постоји никаква потреба да у српском језику буду два писма и да се задржава њихова алтернативност, јер је то не само непотребно него је превише штетно и за народ шизофренично кад једини Срби морају да за потребе једног језика „негу7ју“ два писма. Сви други народи Европе и света немају нормирану алтернативност писама у свом језику. Кад би то ваљало, кад би било корисно више писама од једног за један језик, такву норму сачинио би макар још један народ у Европи. Кад би стварно било богатство два писма за један језик, богати Американци, Енглези, Немци, Швеђани и други саставили би за своје језике најмање стотинак верзија писама.
    Ви се, академиче, бавите овде нечим што не постоји као глупост више ни у једном народу и његовом језику, осим у српском народу и српском језику. Ви сте „академици“ то увели само за Србе и српски језик. А намера је циљно латиничење Срба које траје после раскола хришћанске цркве на католицизам и православље. И Ви сад мудрујете да нема никакве везе писмо и вера. Има још како те везе код Срба и Хрвата . Џабе је да то поричете. Паметнији и стручнији од Вас то су давно доказали, као што је то убедљиво показао, на прим. проф. др Зоран Милошевић и други паметни људи.

  5. Немања Видић каже:

    Овако како академик учи Србе они су учени у југословенству и комунизму. Развијали су Срби југословенску културу на рачун српске, а другима је Југославија била међукорак ка стварању својих националних држава.
    Академик не зна да је писмо много више од пуког средства за записивање језика и да се не може поредити са константама какве су сунце и месец. Па ево да му то покажемо на примеру његовог интернационалца Лењина.
    По Лењиновом науму у СССР-у је ћирилица као симбол царизма замењена латиницом, да би се боље осећали они који нису Руси. Иначе, СССР је за Русију био исто што Југославија за Србију. Али после Лењинове смрти Стаљин је вратио ћирилицу.
    Или , да би се Казахстан данас што више оградио од Русије, његов председник је дао налог лингвистима Казахстанцима да припреме казахстанску ћирилицу . Тамношњи парламент је већ донео одлуку да се замена писама заврши до 1925.г.
    Идемо мало и северно од Русиије. Најпознатији литвански песник Томас Венцлова у интервјуу Новостима рекао је да је Русија хтела да преведе Литванце у православље намећући им ћирилицу.
    Идемо сада и у близину академикове Албаније – у Црну Гору. Пре окупације од стране Аустроугарске на Цетињу је била само једна латиничка фирма – апотека неког Словенца. Кад је четрнаесторици бјелопавловићких учитеља запрећено смртном казном ако остану при одлуци да не уче децу хрватском језику и латиници уместо српском језику и ћирилици, оно нису поклекли. Нису стрељани него су послани на робију у Мађарску. Данас у НАТО Црној Гори на Цетињу нема ни једне ћириличке
    фирме.
    Још је и добар овај академик када каже да свако пише како хоће, јер један функционер Просвете види велику опасност у ћирилици , па ми овако рече :“Ја сам против тога да ми Срби својом ћирилицом гурамо прст у око другим народима са којима складно живимо.“ То је она Просвета која је преузела бригу о ћирилици кад је угашено удружење ЋИРИЛИЦА Бања Лука. Како то она ради видео сам пре коју годину на Београдском сајму књига када није било ни једне њене ћириличке књиге за децу. А зашто се угасила ЋИРИЛИЦА Бања Лука ? Зато што је на њеном челу био проф. др који је за чување ћирилице у двојству са њеном „сестрицом“, доброћудном латиницом. А ћирилице све мање. Онда би основана ЋИРИЛИЦА Требиње. Добро кренуше, али кад почеше да угошћују разне проф. др из кумровачке лингвистичке школе постало им мило српско богатство двоазбучја , које може да води само коначном поразу ћирилице. Ти професори су стручни у разумевању проблема писма у оном мери у којој су сачували ћирилицу, али се сада нуде да као правни стручњаци предложе закон по коме ће бити и вук сит и овце на броју. Једна од њихових мера је да смање порез издавачима који објављују на ћирилици. Али јуче прочитах негде да ће Влада Србије материјално подржати „сирото“ издаваштво . То је оно издаваштво које је већ 80% латиничко.
    Академик рече, а ИСКРА објави, да би дао живот за ћирилицу. То је и показао писањем свог текста хрватском латиницом на ћириличком сајту.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.