МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Тачка гледишта

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

Плоча коју нису уклонили чак ни Италијани за време окупације црногорским властима постала проблематична зато што је становништво Будве 1918. године дочекало српску војску као ослободилачку

Добра дечија књижевност је заправо она чију дубину схватиш тек кад одрастеш. Кад као клинац читаш ону песмицу Љубивоја Ршумовића о мишу који је добио грип, па је сео у џип и превалио пут дугачак да га прегледа доктор мачак, те кад му доктор након прегледа стручно појасни: „Са моје тачке гледишта, није ти ништа”, након чега га поједе, смешне су ти, наравно, те ефектне риме („то каза, па га смаза”), али после ћеш се, годинама и деценијама, стално сусретати са илустрацијама круцијалне важности тачке гледишта. Прошле године, рецимо, у време обележавања стоте годишњице Сарајевског атентата, најчешће је само од тачке гледишта зависило сматра ли неко Гаврила Принципа терористом или борцем за слободу.

На сличан начин, само од тачке гледишта зависи да ли се улазак војске у неко место сматра окупацијом или ослобођењем. У општини Титов Дрвар, рецимо, на попису становништва 1991. године, било је око 97 одсто Срба. Кад је 1995. године Хрватска војска ушла у овај градић, истерујући у процесу практично целокупно становништво, то су прозвали ослобођењем. На сличан начин је, међутим, када су српске снаге 1992. године заузеле место Плехан код Дервенте, у коме су живели искључиво Хрвати, који су у то време такође протерани, то из српске перспективе називано ослобођењем. Има у нашим ратовима из последње деценије двадесетог века, нажалост, гомиле таквих примера.

Док год има живих људи које је нека војска директно ојадила, док год има живих људи који памте неки рат, различите тачке гледишта у стању су да стварају и дневнополитичке проблеме и кризе. Ближи се, рецимо, двадесета годишњица „Олује” и тешко да се око оцене ове војне операције икада могу сложити српске избеглице из Глине, које се и даље злопате далеко од родног краја и, рецимо, Хрвати из Кијева код Книна, којима је „Олуја” омогућила да се врате својим кућама четири године након што су протерани.

Оптимиста би рекао да треба сачекати да прође стотинак година, да се смене генерације, па ће у новим околностима, са хладнијим главама, моћи да се дође до уравнотеженије слике. Ипак, будвански случај од пре десетак дана јасно нам показује како фамозна тачка гледишта утиче и на интерпретацију војних победа које су се десиле пре стотинак година. Давне 1931. године, на улазу у будвански Стари град постављена је спомен-плоча са следећим натписом: „На успомену доласка храбре побједоносне Српске војске која послије јуначних побједа ослободи Будву, на Митровдан 8. новембра 1918. поставља Општина Будва.” На плочи је још и Његошев цитат: „Покољења дјелу суде.”

Власти Црне Горе одлучиле су да уклоне ову спомен-плочу уз цинично образложење да натпис на плочи не одговара историјским чињеницама, то јест да тог 8. новембра 1918. Аустроугарска више није постојала јер су чланице тадашње Аустроугарске монархије недељама пре тога прогласиле независност у својим парламентима. Плоча коју нису уклонили чак ни Италијани за време окупације током Другог светског рата новим црногорским властима је постала проблематична управо зато што је становништво Будве 1918. године дочекало српску војску као ослободилачку. Такође, улазак Будве и целе Боке у састав Србије и Краљевине СХС није имао никакве везе са подгоричком скупштином. То што је Будва данас део Црне Горе директна је последица борбе српске војске у победничкој коалицији у Првом светском рату. У супротном би Боку Которску, као и Далмацију, по свој прилици окупирала Италија.

Познато је уосталом с каквом је еуфоријом дочекана српска војска при уласку у Сплит у јесен 1918. Сјајно је о томе писао Миљенко Смоје. Има на тим његовим страницама и она ефектна анегдота о томе како су поједини Сплићани, угледајући се на српску војску, чак почели и да говоре екавски. Тако је икавска „свитлост” постала „светлост”, икавско „липо” је постало „лепо”, а она именица која уопште није икавска, за коју Раде Шербеџија у улози доктора Грујића у филму „Вариола вера” незаборавно каже да није орган него „карактерна особина” постала је „пезда”.

Чудо је, кажем, та тачка гледишта. Унуци по правилу имају другачију тачку гледишта од својих дедова. И то је сасвим у реду, све док се не фалсификује историја. Сви који се данас ложе на своју државу и форсирају нове патриотске митове својих новокомпонованих држава могу то радити до миље воље. Ружно је, међутим, а и недостојно, да властите мртве претке који су волели неку другу државу, на силу, накнадно и постхумно утерују у сужене чакшире својих нових држава. Нема у том ни чојства ни јунаштва. Миљенко Смоје би им рекао да не буду „пезде”.

Политика

1 коментар

  1. sasa каже:

    Pocevsi od Makedonije i Albanije na jugu do Slovenije na zapadu.
    Makedonija se zove tako, bas kao i njen narod – Makedonski, samo tamo dokle je doprla srpska vojska u balkanskim ratovima.. a posle i u svetskim. Tamo gde nije – nema Makedonije osim geografski (Pirinska i Egejska).
    Albanci slave 1. Decembar kao dan Zastave, a to je dan kada su ih prakticno Srbi, oslobadjajuci sebe a usput i njih, oslobodili od Turaka.
    U partizanima su barem 70-80% bili Srbi. Sve tzv. ofanzive, a ustvari bezanija od Nemaca, su se desavale tamo gde su Srbi vecinski narod. Nije bilo nikakvih ofanziva u Sloveniji (i Slovenija ima sume kao Bosna) Slavoniji, Dalmaciji, Makedoniji… niti je ijedan grad ili selo bio oslobodjen od okupacije (valjda u citavoj Evropi) osim srpskih gradova. Oslobodjen od Draze ili od Tita, nije bitno.
    Dalmacija i Istra nikada ne bi bile Hrvatska da nisu pobedili partizani sa Crvenom armijom. Ni Slovenija nikada ne bi bila drzava da nisu pobedili partizani sa Crvenom armijom.
    Bosna i Hercegovina, Makedonija, takodje… a nisam siguran za Crnu Goru. Crna Gora mozda.
    Zato ja nemam nista protiv skidanja tabli u Budvi ili Gavrila Principa u Sarajevu. Srbi treba jednom da shvate da su stotinama godina ziveli u bratskoj zabludi, da je Hitler samo njih streljao sto za jednog (ne Slovence, Hrvate, Albance ili Makedonce) i da vise nikada ne ginu za tudju slobodu.
    Cetiri puta za manje od sto godina ratovati protiv najvecih svetskih sila (Turske, Austrougarske, Nemacke i Amerike) je mnogo. Ne mnogo, vec nesnosljivo… jer je potpuno svejedno izgubio ili pobedio – ostajes bez ljudi… a i bez teritorije.
    Na kraju krajeva, vise Srba ide u Tursku na more nego u Crnu Goru. Vise banaka u Beogradu ima Austrija nego Srbija. Vise reklama u Knez Mihajlovoj ima na engleskom nego na srpskom (a na cirilici imaju samo dve)
    Da to sada znaju oslobodioci Budve mozda je nikada ne bi ni „oslobadjali“. Kako bi klinci rekli „dzaba ste krecili“.
    Nisam siguran ni da bi Gavrilo Princip potegao pistolj da je znao kakvi ce lopovi, hostapleri i papci vladati Sarajevom i Beogradom sto godina posle… i da ce ga porediti sa nekim ko se opase eksplozivom i digne u vazduh civile u autobusu.
    Steta sto Gavro nije bio Amerikanac, npr. Gawrill Principal… onda ga niko ne bi zaje…. ao.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.