МОЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: ЕНЕРГЕТСКИ ОДНОСИ ЉУБАВИ И МРЖЊЕ

ИСКРА на Фејсбуку

Ери јефтине енергије дошао је дефинитивни крај. “Енергетска битка“ потрајаће барем неколико деценија. У ту битку за буквално преживљавање неке земље и нације улазе богатији, неки (већина) сиромашнији, али је чињеница да су сви у истом лонцу, те стога следи да никада у својој историји судбина човечанства није била повезанија. Јер енергија повезује и покреће свет.

Сасвим је чудно што је уместо да уједини целу Европу (којој Русија припада географски, историјски, културно и психолошки), питање енергије последњих година постало тема која дели континент. Русија поседује 26,6% светских резерви гаса, између 6,2% и 13% познатих резерви нафте и око 20% познатих резерви угља. По томе је Русија светски лидер у трговини гасом и извозник нафте у рангу са Саудијском Арабијом.

ЕУ увози више од 80% нафте и 60% потребног гаса. Према проценама из Европске комисије, до 2030. год. ће увозна зависност Уније порасти на преко 90% када се ради о нафти и на 80% када је у питању гас.

Познато је да се 75% светских резерви нафте налази у исламским државама. На састанку Организације исламских држава одржаном 2002. године, председник владе Малезије Махатир рекао је да је нафта једина роба коју поседују арапске земље, а која је потребна свету. Па би смањење производње нафте могло да се искористи за одбрану интереса муслимана. Како би се у пуној мери признао европски пропуст да вреднује Русију као (потенцијалног) стратешког партнера, потребно је само да се упореде коментари у западној штампи о државама чланицама ОПЕЦ и Русије, која је сусед Запада и њен духовни и културни партнер.

Русија је данас најважнији спољни снабдевач ЕУ нафтом, гасом и угљем. Овакав однос блиских суседа је логичан и међусобно користан када се имају у виду резерве енергије у Русији и поуздано и растуће тржиште увозне енергије у ЕУ. Енергетски сектор је истовремено кључни део изазова, али и главни део одговора. ЕУ има среће да је окружена са три тренутно главна извозника гаса – Русијом, Норвешком и Алжиром. Међутим, резерве за будућу производњу гаса су углавном концентрисане у Русији и на Блиском Истоку. Зато је Русија сада, а остаће и у будућности, кључни Европски снабдевач. Изазов представља чиненица да се руски гас доведе до тржишта. Руске резерве су географски удаљене од тржишта – било оно европско или неко друго – и налазе се у како климатски, тако и геолошки изазовном окружењу. То захтева велика улагања и управо је по тој теми ЕУ веома забринута.

Разлог за забринутост је руска способност или спремност да испоручи довољне количине гаса у ЕУ и у будућности. Европљани су забринути због наступајућег слома у снабдевању због веома значајног раста потрошње гаса унутар Русије и претпостављеног недостатка инвестиција за развој нових гасних поља. До 2030. године увоз гаса у ЕУ би могао да порасте за додатних 200 милијарди м3 годишње, са садашњих 300 милијарди м3. У исто време најновије прогнозе руских експерата говоре о порасту извоза гаса од неких 100 милијарди м3 годишње до 2030. у свим правцима, укључујући и тржишта у Азији.

Имајући у виду овај неизбежан физички лимит, али и чињеницу да је разумна диверсификација снабдевања и тражње увек и у свим секторима економије разумна политика – ЕУ тражи начине да диверсификује своје изворе снабдевања за неопходне додатне количине из држава као што су Египат, Катар, Нигерија и Либија. То не значи да у пракси Унија жели да се удаљи од Русије, већ се само ради о жељи да се осигура потпуно задовољење будуће тражње. Природни гас повезује ЕУ и Русију и тако ће остати неколико деценија.

– За Русију су приходи од извоза гаса у ЕУ, заједно са онима од извоза нафте, од суштинског значаја за подстицање брзог економског раста у неколико протеклих година.

– За ЕУ, 42% увоза гаса и 30% увоза нафте који потичу из Русије јасно обезбеђују енергетску безбедност Европе и одржавају њен економски раст.

Одатле и смисао дубоког, стратешког енергетског партнерства. Русија ставља до знања да жели да остане „основни снабдевач“ ЕУ гасом – снабдевач који је довољно велики и поуздан да испуни свакодневну тражњу, а не само да буде поуздан за време врхунца тражње. Истовремено, Русија жели безбедност тражње, насупрот статуса резервног снабдевача.

Када се ради о питању енергетске инфраструктуре, руске и европске компаније су предузеле неколико важних пројеката креираних како би се ојачала заједничка енергетска безбедност. Један од најзначајнијих  пројеката је гасовод Северни ток – од којег се очекује да када се искористе сви расположиви капацитети  транспортује 55 милијарди м3 гаса, уместо садашњих 30 милијарди м3 гаса.

Чињеница да је Русија богата, са већим и разноврснијим ресурсима енергије од било које друге државе на свету, сама по себи не одређује њену судбину, али засигурно има велике политичке последице. Глобални пад цена нафте 1991. године је био један од најснажнијих покретача банкрота и колапса СССР, а наредни пад цена 1998. године је довео руску привреду на ивицу катастрофе. Логично, обезбеђење од таквих несрећа је један од централних безбедносних циљева сваког руског руководства. Бројне, наизглед ирационалне економске одлуке, посебно у домену јачања државне контроле над енергетским сектором, могу имати смисла ако се разумеју као мере за управљање безбедносним ризицима.

Гаспром (највећи светски произвођач и дистрибутер земног гаса) агресивно настоји да стекне инфраструктуру у иностранству, као што су транзитни гасоводи и центри за дистрибуцију гаса, у распону од Белтрангаса, белоруске транзитне и дистрибутивне компаније, до предложенихгасних чворишта у Централној и Западној Европи. На сличан начин, приватне руске нафтне компаније као што је Лукоил купују рафинерије и бензинске пумпе широм Европе. Заиста, руска идеја интеграције са Европом се може сумирати као међусобне инвестиције и узајамна куповина акција.

У међувремену Гаспром је заузет јачањем билатералних веза са највећим европским енергетским компанијама. Немачки ЕОН и БАСФ, италијански Ени и Енел, Газ де Франс и холандски Гасуние су закључили дугорочне послове са Гаспромом. Почевши од 2005. године Гаспром одбацује свој систем де фаkто империјалних преференцијала које су омогућавале појединим државама Заједнице Независних Држава (ЗНД) да купују гас по знатно нижим ценама. Ово је део генералне политике Москве да своје односе са ЗНД помери на комерцијалну основу. Тајминг повећања цена је био шокантан. Белорусија је добила грејс период, како се не би нашкодило председнику Лукашенску уочи избора, а актуелна цена се донекле разликовала. Пријатељска Јерменија је добила боље услове од непријатељске Грузије, али нико није поштеђен. „Бивши“ Совјетски Савез је престао да постоји – са апекта Гаспрома (или Москве) сада је све постало иностранство. Русија више није себе сматрала бившом и будућом империјом. Уместо тога, почела је да се понаша као велика сила вис-а-вис својих малих суседа.

На сцену је ступила нова руска стратегија која заговара диверсификацију њених тржишта, углавном према Кини и Пацифику. Уколико би Москва успела да спроведе ову диверсификацију, она би могла, до одређене мере, да буде у могућности да бира у ком правцу ће извозити своју нафту и гас. То би био руски сан као произвођача, односно ноћна мора за потрошаче који би можда морали да се надмећу једни против других. За транзитне државе то би значило елиминисање било каквог њиховог утицаја. Међутим, руски планови диверсификације ће вероватно бити теже изводљиви него што Кремљ верује, а мање опасни него што Европљани страхују – посебно јер Русија преферира дугорочне уговоре.

Гаспром је Русија, а Русија је у такмичарском расположењу. Као и Русија, Гаспром жели да заради новац, да буде снажан, богат и поштован. Не постоји „геополитика енергије“ сама за себе. Гаспромови потези се често погрешно тумаче као средство неке политичке стратегије. Али реалност је другачија: енергија је политички посао, али је у целини узевши бизнис.

Милош Здравковић, www.globalresearch.ca

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.