МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Страх од странаца

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: РТС

Фото: РТС

Да ли су избеглице феномен, или болест модерног доба?

Призори око железничке и аутобусне станице у Београду, у ове вреле дане, нису баш најпријатнији. Заправо, тужно је гледати избеглице са Блиског и Далеког истока како леже по парковима, седе на бетону, или се перу поред цистерни са пијаћом водом. За путника намерника који долази у Београд возом, или аутобусом, то су доста шокантне слике. Да ли су ти несретни људи у ствари жедни хуманости, или је то све за Србију могући и опасан увоз невоља? Да ли су избеглице феномен, или болест модерног доба?

Шта да Србија учини у том погледу? Да и ми подигнемо зид према Македонији и Бугарској, попут Мађара? Или нас у томе спречава наше трагично искуство са нашим избеглицама? С друге стране, Србија није ни велика ни средња сила која има неку симболичну вредност као мета, немамо колонијалну прошлост која подстиче освету и нисмо умешани у контроверзна питања у свету. Да ли то значи да можемо да пружимо склониште већем броју избеглица, који би евентуално затражили заштиту на основу конвенције УН, што би нека места у Србији могло да претвори у прави полигонски мозаик?

Јер, шта ћемо с избеглицама који уђу у Србију, а Мађари их не прихватају? Како их вратити у матичне земље ако је тамо рат? Да ли уласком у Србију с избеглицама може да стигне и политичка борба разних избегличких и имигрантских група? За сада избеглице које су дошле и не показују превелику жељу да остану у Србији, али проблеми у домену безбедности, а у контексту њиховог боравка овде, краћег, дужег или трајног, не смеје се потцењивати. Није ствар само у пописивању тих несрећних људи, или узимању отисака њихових прстију, ми не знамо ко има какву прошлост, а живимо у демократском друштву у којем смо се определили за слободу кретања. Односно, да ли имамо добре обавештајне податке ко нам све то долази са Блиског и Далеког истока? Какви су све мотиви људи који су кренули на пут ка ЕУ преко Србије?

Да ли сви беже од ратова и тероризма ка земљама ЕУ, а Србија им је само транзитна рута? Ко су праве избеглице, а ко економски мигранти? Амнести интернешенел дефинише избеглицу као сваку особу која тражи азил бежећи пред прогоном, или кршењем људских права.

Но, који су модалитети евентуалне репатријације које Србија може да примени на, рецимо, оне избеглице који су се огрешили о закон? Чаробна реч код Италијана гласи „кондоно“, опрост казне. „Кондоно“ ступа на снагу сваки пут када италијанска влада није у стању да се избори са непрекидним кривичним прекршајима. И то остаје проблем Италије док се кривична дела односе на утају пореза, или на нелегалну градњу. Али када је реч о имигрантима, онда опрост казне има директне последице на све земље шенгенске заједнице.

Наиме, почетком деведесетих година прошлог века такозваним Мартелијевим законом направљени су први покушају да се реши проблем илегалних миграната у Италији, с јасном намером да се тим путем легализује боравак већ пристиглих и сузбије прилив нових. После тог првог уследила су још четири закона те врсте, а сваки такав закон доживљаван је од имиграната као отворени позив да се дође у Италију. Јер није било тешко издржати годину-две у италијанској илегали, док се не пронађе други начин да се пробију даље. Крајем деведесетих година прошлог века 15 држава тадашње ЕУ је у Амстердаму потписало споразум и отворило ново поглавље различитих надлежности ЕУ названо: „Визе, азил, имиграција и свака политика везана за слободно кретање људи“.

Петнаесторица су тада усвојила: норме и начине контролисања преласка спољних граница ЕУ, процедуру и услове за издавање виза за боравак до три месеца, као и за трајан боравак, борбу против илегалне имиграције и илегалног боравка у земљи, мере којима се осигурава слободно кретања особа у оквиру држава чланица. Када је истекао период од пет година од ратификације споразума из Амстердама, Савет ЕУ је једногласно одлучио да шенгенска Европа оставља простор својим чланицама да, када су имигранти у питању, „може овако, али може и онако“. Страх од странаца почео је да дрма и Европу и ЕУ.

У Норвешкој представници Напредне партије говоре о „најезди странаца“ и „исламизацији“ земље, у Данској Националсоцијалистички савез објављује брошуре са кукастим крстом и насловом „Данска за Данце“, у немачком листу „Национал цајтунг“ се још пре 20 година могло прочитати: „Да ли нам предстоји турска Немачка?“, један посланик у градском парламенту Берна захтевао је депортацију свих црнаца и Арапа из Швајцарске на Мадагаскар. У Шведској у покрету БСС кажу „да за четири године неће више постојати шведска Шведска, имаћемо Турчина за председника, а црнац ће нам бити министар спољних послова“.

А једна од најтолерантнијих држава ЕУ јесте Словенија, тамо је црнац градоначелник Пирана, Срби су градоначелници Копра и Љубљане…

Политика

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.