МИРОСЛАВ ЛАЗАНСКИ: Путин и Немци

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: РТС

Фото: РТС

Може ли Немачка да утиче на политику Јужноафричке Републике или на политику Никарагве? А желе да санкцијама утичу на политику Русије

Колико Немци познају Владимира Путина и Русију? Може ли Берлин добро да процени следеће потезе руског председника када је реч о украјинској кризи и санкцијама, то јест економском рату између Запада и Русије? Професор Фред Олденбург из Савезног института за проучавање економије и политике источних земаља у Келну изјавио је у фебруару 1989. да „Берлински зид остаје на свом месту и у наредних пет година”. За тај институт у Келну кажу иначе да је најбоље обавештен о томе шта се догађа у Русији.

Некада су Руси разликовали три типа Немаца. Оне добре из ДР Немачке, оне зле из СР Немачке, који су у превише блиским односима са САД, и оне из Берлина. Онда се 20. јула 1988. у листу „Литературна газета” појавио чланак под насловом „Немци и ми”, у коме је писало: „У совјетским венама тече немачка крв, наше градове су изградили немачки архитекти, на царском престолу седели су Немци…”

У Немачкој се бележило одушевљење за сваког новог генералног секретара совјетске комунистичке партије у последњих 40 година: Брежњев је величан као „голуб из Кремља”, Андропов је примљен са оптимизмом, Горбачов је изазивао хистерију немачког одушевљења. Немачки савезници оптуживали су тада Бон за „горбоманију”, чак су у оптицају биле и спекулације о новом Рапалском уговору између Руса и Немаца, уговору попут оног из 1922. Немци су на критике својих савезника одговарали питањем: Зашто нама, Немцима, никада није допуштено да чинимо оно што је допуштено осталим Западњацима? Јер Французи и Италијани су у то време имали врло тесне економске везе са Москвом, тргујући више од Немаца.

Слична је ситуација и данас у контексту кризе у Украјини. Американци и Руси тргују више него икада раније, америчка компанија „Бел” продала је лиценцу за производњу својих хеликоптера у Русији, САД купују руске стратешке метале и ракетне моторе, а Европа, под притиском Вашингтона, економски ратује са Русијом. Но, Ангела Меркел не попушта и заправо диктира темпо европских односа са Москвом. Како да се Европа споразуме са Русима без Американаца? Како да се међународна оса односа помери ка Европи? Михаил Горбачов је Западу понудио историјску шансу, а Запад је ту руку помирења и сарадње са презиром одбио.

Владимир Путин нуди Западу другу шансу. На Западу се питају колико могу да му верују. Као да Французи, Немци, Енглези и Италијани верују својим политичарима. Американци и Немци се заваравају да могу да утичу на развој ситуације у једној тако великој земљи каква је Русија. Може ли Немачка да утиче на политику Јужноафричке Републике или на политику Никарагве? А желе да санкцијама утичу на политику Русије.

Допао ми је у руке „Фајненшел тајмс” од 27. фебруара 1990. Немачка јавност била је згранута „непријатељским расположењем” британске премијерке Маргарет Тачер у погледу немачког уједињења. Наиме, Челична Леди је изјавила да је немачко уједињење изузетно озбиљно питање, не само за немачки народ већ и за његове савезнике и у Западној Европи и у Северној Америци, и да се управо зато питање немачког уједињења не тиче само Немаца.

У то је време формирана и координацијска група „два плус четири”, сачињена од две Немачке и четири силе победнице Другог светског рата, а проблем будућег односа уједињене Немачке и војних савеза у Европи био је тада и највећа главобоља за координацијску групу. Западни лидери покушавали су да пронађу формулу по којој би уједињена Немачка била саставни део НАТО-а, али да се истовремено узму у обзир и сви безбедносни интереси Москве. Формулу су разрадили немачки канцелар Хелмут Кол и амерички председник Џорџ Буш. Но, совјетско министарство спољних послова одмах је реаговало саопштењем према којем је „свако решење које подразумева чланство уједињене Немачке у НАТО-у недопустиви поремећај војне равнотеже у Европи”. Запад је на саопштење из Москве одговорио „хибридном формулом”, по којој Западна Немачка остаје чланица НАТО-а, док Источна Немачка добија „специјални војни статус”, то јест на њену територију неће улазити снаге НАТО-а, при чему би и Москва задржала одређени број својих војника на територији ДДР-а.

Са друге стране, ДДР се веома разликовала од осталих држава Варшавског пакта: није постала нација, већ држава чија легитимност зависи од једног идеолошког концепта. Наиме, Пољска ће увек бити Пољска, Мађарска ће увек бити Мађарска, без обзира на друштвени систем. Али оправданост постојања Источне Немачке заснивала се на очувању друштвеног система. За Совјете је поуздана ДДР била гарант европске безбедности, а стабилност је била заснована на непрекидној немачкој подељености.

Дакле, то су били размишљања, предлози и контрапредлози у предвечерје немачког уједињења пре 25 година. Стратегијске и безбедносне последице тог уједињења осећа данас цела Европа, осетили смо то и ми на подручју некадашње Југославије.

За Русију, у контексту кризе у Украјини, ово је коначан крај немачке игре. Владимир Путин одлично познаје Немце. Они њега очито не…

Политика

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.