МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Зашто Путин не интервенише у Украјини!?

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: Sputnik / Андрей Стенин

Стара изрека каже да је лако бити генерал после битке, те да се најбоље види шта се негде дешава ако посматрате са стране… Такав је и случај са великим, глобалним гео-политичким конфронтацијама, као што је сукоб у Украјини. Говорити о томе ко је погрешио, веома је незахвално, јер се само кроз анализу последица може разумети и вредновати исправност или погрешност раније донетих одлука.

Тренутно у фокусу глобалних медија су сукоби на тлу Сирије, Украјине, Ирака, Авганистана и Либије. Наравно ту је и највећи геноцид у савременој историји, Саудијска интервенција у Јемену, али из разлога Западне зависности о феудални режим у Саудијској Арабији, тај сукоб, храбар отпор локалног становништва, није у медијском фокусу. Да ли је у питању избегличка криза, енергетска будућност света или поновно мешање карата моћи, позорност света највише привлаче два сукоба – украјински и сиријски. Размотрићемо овде различитост тих сукоба из руске перспективе.

Русија није оно што је била у доба Бжежинског, који је Русију дефинисао као царство зла, нити у доба Хрушчова који је у сред Њујорка лупао ципелом о говорницу Генералне скупштине УН, америчка опседнутост опасношћу од Русије је и даље благо речено предимензионирана, ако не и параноична.

Намеће се питање зашто је Русија почела војну операцију у Сирији, а није у Украјини? Како су Русима Сиријци ближи од Украјинаца? То је питање које себи постављају сви незаинтересовани посматрачи. Сваки „русофоб“ (да не говоримо о јавним лобистима НАТО) управо такво понашање Русије наводи „крунски аргумент“ у дебати око даље европске будућности Србије.

Поређење Сирије и Украјине је веома значајно, јер даје одговор на главно питање за Украјину: Зашто је Русија поступила тако, а не другачије? Обе земље су биле жртве иностране пропаганде и агресије, покушаја да се на власт доведу други људи и другачији режими од постојећих. Међутим, сценарио је био потпуно другачији.

Председник Јанукович, пучем уклоњени лидер Украјине (зашто не рећи и некрунисани краљ корупције) подржавао је Москву, али је у кључном тренутку побегао. Није хтео да употреби силу против демонстраната јер није веровао у успех, а наслутио је издају у сопственим апаратима силе (војсци и полицији). Није се обазирао на чињеницу да је Кијев милионски град, а да је на улицама било једва десетак хиљада људи. Вероватно га је „неко“ на време подсетио да се његови новци налазе у западним банкама.

За разлику од Јануковича, сиријски председник Асад није насео на „мирне протесте“ и ултиматуме који су долазили са Запада. Када су терористи, цинично проглашени од „цивилизованог света“ за побуњенике, нагрнули на њега и Сирију – Асад је нашао подршку у сиријској елити. Упркос многим издајама, успео је да задржи контролу над земљом кроз управни и војни апарат. А украјинска „елита“ је издала Јануковича и подчинила се Западу.

Да ствар по Асада буде гора, на рушевинама Ирака Саудијска Арабија и Катар су створиле нову банду под називом „Исламска држава“ и тим посредно задале још већи ударац Сирији. Ипак сиријски народ, васпитаван у секуларизму, са презиром је одбацио „демократску“ понуду. Становништво Украјине, нажалост, прихватило је све „сервирано“ са Запада и остало по страни приликом илегалног преузимања власти од стране побуњеника у Кијеву. Велики отпор пружали су само Крим и Донбас, а нешто мање су се супротстављали Одеса, Запорожје и Харков.

Током година тешких борби, упркос огромним жртвама и милионским миграцијама, Сирија се и даље опире терористичким бандама и показује вољу да се ситуација напокон реши. Народ Сирије, заједно са елитом и владом, остао је на бранику отаџбине и како стоје ствари на терену близу је коначне победе. Са друге стране, више од 15 година Украјинци толеришу пораст екстремизма и корупције. Штавише, да би оправдали беду сопственог народа, сви досадашњи председници независне Украјине, укључујући и Јануковића, систематски су подстицали ако не мржњу, оно бар завист према Русији.

Русија је у Сирију послала помоћ тек пошто је видела да је Асад, али и сиријски народ, спреман да иде до краја – до ивице пораза. Сирија је показала да поседује капацитете да помоћ прими, чак и када је по неким извештајима Вашингтон био спреман да изврши копнену интервенцију у овој држави.

Једно је јасно, да је Асад је „купио“ Путина када је преко свог амбасадора пренео поруку руском лидеру: „Ја нисам Јанукович, остајем у својој земљи до краја“.

Што се тиче Украјине, одмах по насилном преузимању власти у Кијеву, Москва обавља операцију одбране Крима и своје флоте. Легитимна држава је пропала, а на власт су дошли екстремисти. Људи са кримског полуострва су се јасно (на демократском референдуму) изјаснили против власти Кијева и тражили повратак у састав Русије. Крим је стотинама година био руски, све до педесетих година када је административним актом совјетског лидера Хрушчова (по народности Украјинца) ушао у састав Украјине, без спровођења било какве демократске процедуре.

Преостали задатак био је да се заштити Донбас без директне војне интервенције, која би довела до великих губитака етнички руског становништва у остатку Украјине. Кијевске снаге су на становнике Украјине који се изјашњавају као Руси гледале као на животиње у људском облику (извор: Едвард Биров).

Проглашење Донбаса независним и његово припајање Русији није имало законског основа – јер та област није имала засебну владу као Крим. Крим је од времена СССР-а имао статус аутономне републике. Осим тога, повезивањем територија Доњецка и Луганска, Русија би остала присутна у Украјини. Донбас би био као најбогатија провинција Украјине, остао браник руског утицаја у Кијеву.

Путинов апел за мир у Украјини (протумачен од усијаних радикалних глава као издаја) омогућио је да се стабилизује Донбас. Пола милиона избеглица се вратило назад у овај плодан и развијен регион, или како га називају руски (украјински) Рур. После постигнутог релативног мира у Донбасу, Путинове руке су сада слободне да делују на другим местима.

Сада, када је ситуација у Украјини постала јаснија, право је време проверити до чега је довео рат на истоку Украјине – познатији као рат за Донбас. Споразум постигнут у фебруару 2015. у Минску успео је заиста да заустави рат у Донбасу. Није га прекинуо, јер се тако озбиљан сукоб не може једноставно прекинути неким споразумом. Оно што је само по себи добро, јесте да су се догађаји у Украјини пребацили са ратишта у домен политике и економије. Стабилизација фронта коначно је омогућила да се у ред доведе управљачка структура Луганске и Доњецке Републике. Она је још далеко од идеалне, али у односу на то како је све изгледало прошлог лета, сада изгледа фантастично…

Са друге стране данас је евидентан потпуни економски неуспех кијевске владе. Управо тај неуспех у овом тренутку онемогућава амерички пројекат Мајдан 2 (другу фазу операције у Украјини) много брже и ефикасније од било какве борбе. А управо је Минск 2 (други мировно споразум из фебруара 2015. године) створио услове да се потпуно потопе све првобитне калкулације Сједињених Америчких Држава.

Европљани су наивно веровали у „демократски и европски избор Украјине“. Толико снажно, да су одмах увели анти-руске санкције на захтев САД и обећали више од 50 милијарди хитне економске помоћи Украјини. Било је чак идеја да се започне снабдевање Украијне западним оружјем. Вреди напоменути да је робна размена између ЕУ и Русије пала са 300 на мање од 200 милијарди долара , а да је трговина између Русије и Сједињених Америчких држава скочила са 20 на преко 50 милијарди. Притом је ЕУ дефицит само повећан, јер Европљани нису престали да купују руске енергенте.

Очигледно је требало да прође доста времена како би штеточинске и накарадне одлуке украјинских власти постале хладан туш по европским главама. Глупост даље безрезервне подршке Кијеву постепено је почела да допире чак и до тотално русофобског дела европске елите. Чак је и наивнима у Европској Унији постало јасно да треба сносити трошкове за туђе стратешке игре.

Док су сукобљене стране размењивале разна политичка саопштења и ударе санкција, Кијев је коначно прокоцкао све поверење и протраћио све расположиве кредите, а истовремено довео је земљу на ивицу банкрота. И што се више Украјина труди, што гласније покушава да покаже свој понос, што више сумња у то колико су НАТО и ЕУ „достојни да би им Украјина приступила“, тим више одбија од себе једине савезнике. Јер, ако је Европској Унији још колико-толико потребна Украјина само због присуства магистралних гасовода, она свом спољном контролору, Сједињеним  Америчким Државама, уопште више није потребна.

Укратко Вашингтон неће послати војску да заштити Украјину, неће испоручити тенкове и авионе и не жели да издвоји свој новац. Фактички, ситуација је таква да је Русија у Украјини стратешки већ победила САД.

ОЧЕКИВАНИ ЕПИЛОГ

Потпуни економски неуспех владе у Кијеву је очигледан. Управо тај неуспех у овом тренутку разара лоше планирани амерички пројекат Мајдан много брже и ефикасније од било какве борбе. Никакве осуђујуће резолуције Уједињених Нација (спонзориране од зна се већ кога) на годишњицу обарања малезијског авиона ту не могу да “испеглају” ситуацију. Тај вид манипулације је успешно пролазио у прошлости (Босна, Ирак, Косово, Либија…), али су се његови аутори сувише заиграли и помислили да буквално све може да им прође.

Елеганција и дубоко значење Минска 2 је видљиво у томе што се, потписавши његове услове, Кијев нашао у ситуацији да од њега самоубилачке политичке реформе захтева сама Европа, а не Москва.

Кијев је коначно прокоцкао поверење и протраћио све расположиве кредите. Истовремено је довео земљу на ивицу банкрота. И не само до банкрота, већ до кризе која се може решити само федерализацијом или распадом Украјине као јединствене државе.

(Наставиће се)

Милош Здравковић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.