МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Либија између диктатуре и демократије

ИСКРА на Фејсбуку

gadafi_620x0_620x0

Пуковник Гадафи је поражен крајем 2011. године, а његово убиство за међународну заједницу значило је и званични крај рата у тој земљи. То је било преузимање управе над институцијама и вредностима, али пре свега над нафтним пољима. Но, тек тада је почео прави рат

Од када је почела либијска револуција, већина медија Моамера ел Гадафија представљала је као злочинца и диктатора који је угњетавао сопствени народ. Истини за вољу и није баш нормално да неко влада једном државом 42 године. Данас знамо да није баш све било онако како је то приказивала западна медијска машина и да су нека достигнућа Гадафијеве владавине све време прећуткивана.

Иако западни медији и даље блате бившег либијског лидера Гадафија, оно што они не желе да се зна је да је ова афичка земља имала највећи животни стандард на овом континенту. Фанатични еврофили и атлантисти ће рећи да је то било лако због нафте. Данас „ослобођена“ Либија представља једну од база Исламске државе…

Пре доласка Гадафија на власт, када је Либија била под „протекторатом“ Запада, само 25 одсто становништва било је писмено. Данас 83 одсто Либијаца чита и пише, а 25 одсто има факултетску диплому. Примера ради у Србији факултетску диплому има свега 9 процената становништва. Да ли вас ово подсећа на извештаје CNN, како „јадни Чечени“ не могу да славе Божић, или како је 200 000 Срба отишло из Босна зато што су их тако саветовале њихове вође…

Мало је познато да у Либији нису постојали рачуни за струју, а нису постојале ни камате на кредите у банкама које су биле државне. Таке се не зна да је Гадафи наредио да докле год сваки Либијац не добије кућу ни један политичар, па ни члановиц његове породице неће моћи да има своју. Тако је Гадафијев отац умро, а да је још увек живео у шатору.

Уколико би неки Либијац пожело да се школује у иностранству, или би му било неопходно лечење ван граница земље, добијао је новчану помоћ државе која би плаћала све трошкове и још би давала по 2.300 долара за смештај и превоз. Лично сам се дружио са једним таквим човеком који је у то време био на докторским студијама на Електротехничком факултету у Београду.

Гадафи је знао да је вода најбитнија за пустињску земљу, па је направио велики водовод кроз Сахару који је спојио Триполи, Бенгази и Сирт. Тако је омогућио несметано снабдевање, али и пораст градске популације. На жалост, током бомбардовања НАТО добрим делом је баш овај водовод уништен. Како је иронично говорио један мој пријатељ: „Бомбардујте нас поново, ви најбоље знате шта је добро за нас.“ Гадафи је Либију оставио без икаквог спољног дуга, са девизним резервама од 150 милијарди долара, које су остале „замрзнуте“ у банкама широм западног света. Део новца зарађен продајом нафте, главног извозног артикла земље, сливао се на рачуне свих грађана Либије.

Пуковник Моамер ел Гадафи  је дошао на власт војним ударом 1969. године. Либија је била једна од најсиромашнијих земаља на свету. После 42 године његове тиранске владавине, односно када је запала у вртлог „Арапског пролећа“, Либијци су спадали у народе са највишим стандардом у Африци и свету. Под Гадафијем су живели специфично, тотално различито од начина како се живи у Европи. Пропагандна машинерија на челу са CNN је „израчунала“ да је Гадафи за 42 године власти убио неколико хиљада људи. Од његовог пада у грађанском рату, као и протеклих година од „ослобођења“ у Либији је страдало преко 60.000 људи.

Кажу да је Гадафи, као и сваки диктатор пљачкао државу. То је вероватно истина – колико је новца на његовим (приватним) рачунима нико не зна. Али колико је милијарди долара Либија изгубила због рата и  колико сада губи? Сви се сада праве да не знају и нико не помиње либијску нафту. Она је под управом компанија евро-атлантских држава. Данас је производња нафте у Либији смањена на 400.000 барела дневно, док је пре избијања сукоба производња била на нивоу од 1,65 милиона барела – али и од тог дела производње грађани имају мало користи.

Cyrenaica

Гадафи је без сумње био диктатор. У његово време преко 20.000 људи било је у затвору, према подацим Amnesty International и то су све били осуђени криминалци. Сада у затворима лежи преко 30.000 људи. Ипак, тај велики диктатор направио је завидну инфраструктуру у тој великој и богатој земљи. Данас све је у хаосу. Један дан има струје, па десет нема. Интернета нема, а телефони раде повремено. Све комуналне услуге су стале и све нормалне сервисне услуге су у колапсу. У време Гадафија могли сте да напуните резервоар за три евра, а сада је неколико месеци била несташица!

Проблем у Либији је у томе што нико не може да контролише племена. Сада имате хиљаде Гадафија у Либији који мисле да им све припада и све желе да присвоје за себе! Либијски сукоб има и свој међународни карактер. Под покровитељством западних земаља скоро сваке седмице одвијају се преговори две владе око уједињења у једну, но они већ скоро две године не дају резултате. Предвиђа се да ће се кључна борба за власт водити између два човека – Сеифа ал Ислам Гадафија, сина убијеног либијског лидера Моамера ел Гадафија и генерала Калифа Хафтар, миљеника ЦИА. Иако је био Гадафијев човек и оперативац ЦИА, имајући у виду однос снага на терену, генерал Калифа Хафтар је највероватнији кандидат за кормило ратом разорене северноафричке земље. Са друге стране, либијска племена виде млађег Гадафија као јединог легитимног спасиоца земље и спремна су да га подрже као де фацто лидера у било каквом политичком процесу.

У марту ове године је Хафтар ослободио Бенгази и кренуо је са својим тупама ка Сирту – који је Исламска држава претворила у трећу престоницу у претходне две године, уз Раку у Сирији и Мосул у Ираку. Али ко је у ствари тај генерал Хафтар, који је на либијској политичкој сцени већ 40 година? Био је Гадафијев лојалиста и затваран је од његових заклетих непријатеља, али је од недавно шеф Либијске армије одане међународно признатој влади у Тобруку. Хафтар је под Гадафијем постао пуковник и командант либијских трупа у грађанском рату у Чаду. Заробљен је 1987. године, после чега га је Гадафи практично „пустио низ воду“ јер није желео да призна умешаност његових трупа у Чаду. Заробљеном пуковнику су тада помогле САД, у нади да ће им помоћи у обарању Гадафија. Хафтар се придружио опозиционој групи Национални фронт за спас Либије – коју је војно и финансијски помагала влада у  Вашингтону. Под пратњом ЦИА, Хафтар је пребачен у САД, где је живео од почетка 90-их до 2011. године.

Сеиф ал Ислам, син убијеног либијског лидера, пуштен је из затвора у Зинтану, где је провео скоро пет година. У августу прошле године, млади Гадафи је у Триполију осуђен на смрт стрељањем, међутим казна није извршена на инсистирање организације Human Rights Watch, која је оптужила самопроглашену владу за политизовање судског процеса. Сеиф није био присутан на саслушањима, јер као затвореник у Зинтану којим је управљала влада у Тобруку, није био у надлежности власти у Триполију. Напомињемо да Либија данас има најмање две владе, које једна другу не признају и де фацто три државе. Сада када је на слободи, главно питање је каква ће бити улога Сеифа Гадафија у будућности Либије?

Извори блиски младом Гадафију рекли су, на ужасавање западних политичара, да је Сеиф већ почео да контактира људе који га подржавају и прави план за спасавање земље. Наиме, Сеиф је практично предодређен да игра улогу у племенски структуираном либијском друштву. Већина племена која су подржавала његовог оца, виде га као јединог легитимног спасиоца и спремна су да га подрже као де факто лидера у било каквом политичком процесу националног помирења и уједињења земље. Стекао је докторат на чувеном London School of Economics and Political Science, а његов академски кредибилитет је доведен у питање после свргавања са власти његовог оца. Покушаји да се од тога створи афера од стране надобудних блеристичких кругова у Британији резултирали су 2011. године оставком декана ове престижне институције Хауарда Дависа. Али накнадна тријажа доктората Сеифа Гадафија није пронашла неправилности, нити плагијат. Уследила је оставка на позицију и угледног професора Давида Хелда, без доказане кривице.

Према сазнањима ТВ станице РТ, либијска племена су већ донела одлуку да ће Сеифа Гадафија прихватити као јединог њиховог представника. То значи да ће Сеиф Гадафи бити задужен за преговоре, прихватање и одбијање услова националног помирења. Племена која се противе „Арапском пролећу“ окупила су се у такозвани Врховни савет либијских племена и једино што им фали јесте политичка кохерентност и јако вођство, које према њиховом мишљењу, може обезбедити Сеиф  ал Ислам Гадафи.

Имајући у виду све гору ситуацију у Либији, све више људи окреће се Гадафију као потенцијалном спасиоцу. Према последњим извештајима, присталице Гадафија су сада у апсолутној већини у Либији и представљају глас који се не може игнорисати. Пуковник Гадафи је поражен крајем 2011. године, а његово убиство за међународну заједницу значило је и званични крај рата у тој земљи, али и преузимање управе над институцијама и вредностима, пре свега над нафтним пољима. Но, тек тада је почео прави рат.

Ко ће победити – одредиће пре свега коначни исход рата у Сирији. Јер треба подсетити да ни у једном тренутку Либија није постала предмет озбиљних преговора, као што је то у неколико серија урађено са Сиријом и ратом који тамо траје већ годинама. Либијске зараћене стране никада нису позване у Женеву на међународне преговоре, као што је то урађено са сиријским, а никада се за њих није заинтересовао званичник калибра америчког државног секретара Џона Керија, руског министра спољних послова Сергеја Лаврова или европске шефице за спољну политику Федерике Могерини.

Милош Здравковић

1 коментар

  1. ПЕНЗИОНЕР каже:

    ЈЕДИНИ ПРАВИ КОМЕНТАР:

    – УКИНУЛИ СТЕ „ДИКТАТУРУ“ – НАПРАВИЛИ КАРИКАТУРУ!

    СРАМ ДА ТЕ БУДЕ: ЗАПАДНА ДЕМОКРАТИЈО!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.