МИЛОШ КОРДИЋ: У Рсовцима, селу подно Старе планине, као на длану види се како нестаје земља Србија

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: intermagazin.rs

Деценијама пратим брзо множење једних народа и постепено а незаустављиво нестајање других народа овога света. Међу овима другима су и многи европски народи и њихове националне мањине по другим, најчешће суседним државама.

Међу ове друге спадају Срби, ма где живели, и држава Србија. „Бела куга“ је њихова немилосрдна истина. Истина од које нема бекства. Она је слика из чијег се огледала сваке године изгуби (читај: оде на онај свет) око 35.000 становника више него што их се роди.

И не само да их је сваке године толико мање, него је у питању и ова чињеница: Србија нестаје по својим рубним пределима. Хиљаде села остала су и остају пуста. У стотинама већих насеља (и општинских) број становника драстично се смањује: најчешће одлазе млади „трбухом за крухом“. Одлазе што у Београд, Нови Сад, Ниш и друге веће градове, што у иностранство. Они чији су родитељи отишли а они се родили „тамо далеко“, никад се неће вратити. Или, боље речено, ретки су, веома ретки они који су се вратили.

Деценијама читам и обилазим то нестајање. Обилазим га по просторима – посебно североисточне, источне и југоисточне Србије. Слике природе – не зна се која је од које лепша – често су спојене у јединствену слику лепоте коју чине земља Србије и њено небо!

А онда, доле, искључиво по земљи: слике туге, слике огромних питања: како? зашто? због чега?… И како то зауставити?

Међутим, ако власт, коју је народ изабрао изборним институтом нечега што се зове демократија, не предузима готово ништа, односно прави се да то не види, онда се то зове: катастрофа! Јер „пет до дванаест“ одавно је у Србији прошло.

Обилазим првих дана овог септембра у друштву рођака из Београда и Пирота: и Пирот, његову околину, а посебно неке пределе чувене Старе планине. Од оних сам који су у нека давнија времена долазили у Пирот, који су обилазили манастире, али који су обилазили и чувене пиротске фабрике: „Први мај“ и „Тигар“. „Првог маја“ више нема, а „Тигар“ је у власништву француског „Мишелина“. Инвеститоров, што би рекао бивши председник Владе, а садашњи председник Србије.

На јужној страни ауто-пута у изградњи, ауто-пута Ниш-Димитровград, обишли смо манастире Суково и Поганово и некад чувену Звоначку бању. Па кад човек види шта је остало од те бање, дође му да заплаче. И да се пита: зар је могуће? Да, могуће је! Јер не да је то тужно, јадно, него је то: страшно!

И онда: Стара планина. Каква природа, какве и које њене природне лепоте! Толико врхова који су слике безбројних геометријских тела, толико и ширих и ужих долина, толико кањона, толико пећина, толико врела, потока и речица, толико зеленог стакла воде Завојског језера, толико шума, нижег растиња, ниског биља по травњацима, толико мириса камена, воде, шума, трава и неба! То ретко где на свету а готово на једном месту, на једној слици, у једном погледу, у једном удисају да има.

И да не причам даље о тим земаљским и ванземаљским лепотама – намера ми је била да кажем нешто о слици Србије какву сам затекао и видео у селу Рсовцима. Селу пиротске општине, смештеном 27 километара од Пирота, на југозападним падинама Старе планине.

На путу у дубље подножје ове планинске лепотице, путем који је негде пресвучен свежим асфалтом, а добрим делом је са истрошеним и исцепаним асфалтним плочама, у ствари закрпама, уским путем кроз камењаре, шуме, шумарке и голети, пролазимо кроз Рсовце и заустављамо се малко изван села. Излазим и улазим у шљиваре, бивше њиве, сада зарасле и зеленкастом и сувом, подивљалом травом. Шљиве запуштене, а доле, у подножју њива, близу речице Височице – стара крушка: више рушевна, осушена него плодоносна. А около: каква природа!

У повратку се заустављамо у селу. Обићи ћемо, на десној обали Височице, цркву Светих Петра и Павла, познату по фресци Ћелавог Исуса.

И прва слика села, на путу ка мосту: Рсовци су се вратили у 19. век. Само да нема нешто новијих кућа, жица електричне струје, телевизијских антена и гдекојег аутомобила… Заустављам се код неколико бакица, својих вршњакиња, а неких можда и нешто старијих: фотографишу ме са њима. Причамо: питају ме – кратко, мудро – одакле сам… Кажем, појашњавам. Једна од њих, а она изгледа малко господскије, тумачи: све зна.

Пут кроз село је камени. Пун овчијих брабоњака. Однекуд се, из штала или торова, чује блејање оваца. Али их нигде нема на паши. У селу је највише кућа из највероватније заиста 19. века: шиндра, дрвени комади, набача од блата измешаног сламом…

Овде је као да је живот стао: старице, старци, старице, старци… Свако од њих, по „родној равноправности“, са својима. Нема мешања.

Старице, старци, старице, старци… У селу које је 1948. године имало 1519 становника, а 2002. године 188. У селу у коме је некад радио погон за прераду вуне и коже, с бројним запосленим женама. У селу у коме је постојала веома напредна пољопривредна задруга . У селу у коме је радила основна школа са око 180 ђака, који су наставу полазили у две смене – данас је нема. У селу некад пуном оваца, коза, крава, коња… У селу у коме се, поред села Дојкинаца, производио најквалитетнији качкаваљ у Србији, који се и за Америку извозио… У селу у коме је просек старости његових становника око 70 година. И у које млађи дођу викендом, ако дођу, да обиђу своје старије. Да понесу нешто од онога што су им њихови најмили спремили. Ако су могли и имали шта да спреме.

Овде је као да је живот стао. И не само овде. Али и овде и у свим оним крајевима у којима су опустела села – незаустављиво нестаје земље Србије. Нестају села, нестаје народ. Овде нема државе да покрене, да помогне, да оживи, да врати бар део живота. Овде нема страних инвеститора. Овом туризму нема лека. Овој привреди и њеној пољопривреди овде нема спаса. Ово не обилазе ни председник државе, ни председник владе, ни министри пољопривреде, финансија, саобраћаја, туризма, просвете, спорта и омладине… ни министри певачи, ни министри свирачи…

Лепо је зидати „Београд на води“, дочекивати стране инвеститоре, уживати у похвалама западних „пријатеља“, добијати награде ММФ-а (ваљда и за одузетих 15 одсто од пензија) итд., али шта ће Србија с пустим селима и другим насељима, као са Гостушом, Дојкинцима, Јеловицом, Росомачем… селима подно Старе планине, са Трговиштем, Босилеградом и читавим Крајиштем, са све пустијим насељима по Банату…

И о томе би могла нека конференција за новинаре.

Овде је било речи о Рсовцима. Они су повод. А Рсоваца је, нажалост, пуна Србија. И све их је више. Јер 35.000 оних који умру за годину дана у односу на број оних који се роде – није за шалу.

Мада народ лепо каже, а Вук записује: Што га није на очи, није га ни на срцу.

intermagazin.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.