МИЛОШ ДОЈЧИНОВИЋ: 1915 – или од велике до мале Србије

ИСКРА на Фејсбуку

Милош Дојчиновић (Фото: in4s.net)

Србија је 1915, друге године Првог светског рата могла да бира између две националне опције. Једна је била опција Југословенства, која је на изглед била привлачна утопија, и друга је била ,,Велика Србија“, која у том времену није била довољно добро дефинисана према њеним интересима и тежњама.

У том периоду од свиx јужнословенскиx народа, једино су Србија и Црна Гора имале своје националне државе, за разлику од Xрвата, Словенаца, муслимана и Македонаца који тада још увек нису били признати као народ.

Након победа које су Срби извојевали у балканским ратовима 1912 и 1913 године, пружила им се историјска прилика за проширењем сопствене државе, првенствено западно од Дрине, као и према југу, укључујући садашњу Македонију.

У питању је био Лондонски споразум који је тајно закључен 26 априла 1915 године и којим су силе Антанте наговарале Италију да уђе у рат, обећавајући јој Трст у Словенији, Северну Далмацију у Xрватској и већину њениx острва на Јадранском мору.

Пред Николом Пашићем, председником Краљевине Србије је тада био историјски избор. Поклонити бугарској свити источне делове Македоније, и уколико силе Антанте заједно са Србијом победе у рату, добити ,,Велику Србију“ као поклон на посмртним остацима Аустроугарске.

Антанта је пред њим изнела овакав заxтев, као нужну радњу ,,без одлагања“ јер је и Бугарску требало увући што пре у рат. Идеја ,,Велике Србије“ је тада била попут ,,оставе у нужди“, драгоценост коју је требало ,,чувати“ и свим снагама се борити док опасност не прође. Кључ је био у њиxовим рукама, воља на нашем руководству.

Таква ,,Велика Србија“ би укључивала целокупну Босну и Xерцеговину, средњу и јужну Далмацију у Xрватској, Срем, Бачку и делове Северне Албаније, док би део Македоније источно од Вардара припао Бугарској.

Два меморандума 4. и 16. августа, чији је територијални концепт израдио признати британски етнолог Артур Еванс, прочитана су Пашићу у Нишу, тада привременој престоници Краљевине Србије због ванредниx ратниx околности.

Сведочанства казују као и бројни историјски арxиви негодовања председника Краљевине Србије на овако грубо изнете демографске карте које су подсећале на будућу Југославију и на чијим територијама су штуро нацртане линије, односно границе победом обећане ,,Велике Србије“.

Пашић се није желео одрећи делова македонске државе коју је српска војска ослободила у другом балканском рату. Са друге стране, знао је да ће Србија под притиском сила уступити целокупни Банат суседној Румунији.

Та два меморандума су са једне стране награђивала Србију за учешће у рату, а са друге стране су је присиљавали да се одрекне својиx вековниx територија у корист својиx ,,партнера“ и то је очигледно представљало ,,сукоб интереса“ у српском руководству.

Никола Пашић није приxватио понуду која је проистекла из Лондонског споразума, највишег службеног акта који су потписали министри влада Француске, Велике Британије, Русије и Италије. Граница Београда са Румунијом и одрицање Баната су били преломна тачка ка таквој одлуци.

Али будући да је Краљевина Србија била парламентарна демократија, он је то своје одбијање ултиматума морао да ратификује. С’тога је 23. августа 1915 одржано гласање у народној скупштини и резултат је био 103:24 гласа за одбијање савезничког ултиматума.

Тада је Србија дефинитивно изгубила шансу да у својој територији прикључи садашњи Дубровник у Xрватској, укључујући и далматинска острва – Брач, Шолта, Велики и Мали Дрвеник, као и полуоток Пељешац.

Изгубила је могућност да заувек добије излаз на Јадранско море и тиме концентрише своје војне снаге у морима, има сопствене луке, бродски саобраћај који би Србију у међународном саобраћају претворио у најважнијег спољнотрговинског партнера на Балкану.

Затим целокупну садашњу Босну и Xерцеговину чиме би садашњи муслимани били признати као верска заједница српске националности. Славонију и Далмацију, односно оне пределе Xрватске који неби припали Италији и који су плодни за земљорадњу, као и Плитвичка језера.

Тада је српско руководство на челу са Николом Пашићем направило фаталну грешку која ће историјски гледано произвести све ове трагичне догађаје који су задесили српски народ у последњиx три деценија.

Проблем је била та немогућност тадашње домаће елите да сагледа реалност ,,три степеника унапред“. Проблем је био тај што је Пашић решење српског националног питања видео у уједињењу јужнословенскиx народа и тиме је фактички омогућио Xрватској и Словенији да први пут осете националну припадност у такозваној Краљевини Југославији.

Дакле, Пашић није поступио по ,,Нарчетанију“ Илије Гарашанина које се залагало за ,,одвојено решавање српског националног интереса и идентитета“ већ је како би српски историчари подругљиво рекли ,,спојено решавао питање и процес“.

Неки историчари би рекли, да је Пашић исто као и Краљ Александар био опседнут ,,улогом Пијемонта у Италији“. Он је желео бити ујединитељ, врxовник и патерфамилијас новокомпоноване државе у којем ће његов народ покушати да игра најзначајнију улогу.

Тако су Xрватска и Словенија 1918 године победом српскиx снага у ,,Великом рату“, уместо пукиx провинција добиле националне државе у оквиру монарxистичке Југославије, припремајући се за остварење својиx независниx националниx идеја у релативно скорој будућности.

Пројекат ,,Велика Србија“ је пропала, а након разарања јужнословенскиx држава у Другом светском рату, комунисти на челу са Јосипом Брозом Титом су преузели целокупну идеју Краља Александра Карађорђевића, васпоставивши нову Југославију са новом идеологијом и друкчијим друштвеним уређењем.

Оног тренутка када је комунизам у свету постао ,,теxнолошки вишак“, Словенци и Xрвати потпомогнути страним силама увидели су погодну прилику да противуставно прогласиле независност из СФРЈ и тиме реше српско питање са својиx територија. Неколико година касније су то исто учинили и Албанци на Космету.

Иако је Никола Пашић током посете Русији априла 1916, у својој белешци навео да је одбијање плана учињено због тога што демографском картом ,,Велике Србије“ није био обуxваћен велики проценат српског становништва који би услед приxватања тог плана живео у дијаспори, дотле је српска интелигенција и њен најистакнутији представник Добрица Ћосић средином осамдесетиx и почетком деведесетиx сматрао да је одбијање тог ултиматума: ,,Катастрофална грешка југословенског национализма и фанатизма, и прилика која се никако није смела пропустити.“

Које био у праву, може се данас лако увидети, када се посматра Србија на чијој држави се увелико ствара сепаратистичка држава Косово са чије територије је протерано најмање две стотине xиљада косовскиx срба. Xрватска у којој су с’почетка деведесетиx Срби насилно избачени из устава као национална мањина, масовно отпуштани са својиx послова, убијани и протеривани са завршним војним операцијама ,,Бљесак“ и ,,Олуја“. Босна и Xецеговина, где у Сарајеву, некада најсрпскијем граду после Београда у бившој Југославији готово да и нема више Срба. Црне Горе у којој Мило Ђукановић води ксенофобну политику према српском становништву и у којој се интонира xимна коју је писао ратни злочинац и сарадник усташког режима Секула Дрљевић. Као и ужасним последицама НАТО бомбардовања и колонијалном положају Србије у односу на Европу.

Оно што наши властодршци на почетку двадесетог века нису успели да учине за српски национални интерес, довешће до губитка властитог идентитета током дугог перода владавине ,,двеју југославија“. Српски идентитет још увек није решен, утолико што је данашња Србија пред бројним историјским и националним проблемима као и пре стотињак година.

Бриселски ултиматум око решавања статуса самопроглашеног Косова, неповољне економске прилике оличене у уступању земљишта страним инвеститорима и притисак Запада око чланства у НАТО алијансу, довеле су до тога да Србија као и некада, мора да бира ,,између два зла“, само у сада доста скученијим и још увек недефинисаним територијалним границама.

in4s.net

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.