МИЛАНА БАБИЋ: Слово о борби

ИСКРА на Фејсбуку

Милана Бабић (Фото: ИН4С)

Тежња ка праведности српског човјека добро је знана и нашим непријатељима, стога је она често изложена манипулацији. Када се створи бука и пометња тешко је дјеловати и паметно зборити. Да би ријеч одјекнула за њу је потребно направити услове, амбијент, окриље. Тишина је најбољи савезник мудре ријечи. Мудра ријеч се рађа у осами и звони у тишини…

Данас, у овај велики Дан, приповиједаћу о два витеза Другог Свјетског рата, витеза неба.

Изаћи у отворен простор, полетјети у небо и напасти противника, бити спреман да се твоје тијело растури у комадиће – захтијева много храбрости…

Милош Жуњић, Шести ловачки пук

Дио приповијести иде овако:

Ноћ је, над Београдом круже птице грабљивице, на Краљевину Југославију, на српски народ, као и небројено пута до тада, наилази сила много јача од оне коју она посједује…

У зору, један сат након поноћи, тог битком славног 6. априла, зазвонио је телефон у Руској лири (данас Зори). Оштри глас са друге стране тражио је командира 102. ескадриле команданта I класе Милоша Жуњића. Након посљедње прозивке и провјере, пилоти су се право из кафане упутили на аеродром у Земуну, где су их чекали већ загрејани Месершмити…

Када су се на небу изнад престонице Југославије тог 6. априла 1941. године појавили нацистички бомбардери и ловци, ваздушна узбуна је оглашена неких 15 минута након шест часова. Капетан Жуњић полетео им је у сусрет на челу своје ескадриле претходно узвикнувши: За мном! Пали машине и полећи по патролама!

Ескадрила предвођена командиром Жуњићем винула се у ваздушну борбу са својих 7 од 10 ловаца (мотор авиона потпоручника Ковача био је у квару, а капетан Николић и потпоручник Бошковић су патролирали). У ваздушној борби, пилоти југословенске авијације успели су да оборе чак 47 немачких авиона…

Током ваздушних борби Жуњић је успио да обори један немачки бомбардер Хајнкел 111, али је његов авион тешко оштећен у сукобима са месершмитима (-Ме 109Ф-) због чега је био приморан да падобраном искочи из авиона. Иако, према неписаном пилотском кодексу, пилот који искочи из авиона престаје да буде мета, пилоти немачког Луфтвафеа су митраљезима усмртили Жуњића док се падобраном спуштао на земљу. Према другој верзији пак, Милоша су усмртила двојица рибара на Тамишу код Панчева, где је рањен пао. Ова двојица обзиром симпатизери нациста (према овом извору, касније су били фолксдојчери), пришли су чамцем Милошу који се рањен борио да се испетља из падобранских гуртни и да дође до ваздуха, и усмртили га ударањем веслима.

Ђорђе Ђоко Путица

Ђорђе Путица, херој Априлског рата, рођен је у Волујцу код Требиња, од оца Илије и мајке Ане, 16. (29.) априла 1911. године. Потиче из устаничке породице, његов дјед Никола био је истакнут у устанку 1875 -1878 године. Ђорђе се школовао у Требињу и Сарајеву, гдје је завршио гимназију. Његове школовање представља стални ход унапријед.

Првог октобра 1929. године уписује као питомац Нижу школу Војне академије Војске Краљевине Југославије. Првог априла 1930. године добија чин каплара, 01. октобра 1930. чин поднаредника, 01. октобра 1931. чин наредника. Ову школу завршава 01. октобра 1932. године, када је унапријеђен у чин потпоручника ВКЈ. 21. октобра 1932. распоређен је у Први планински пјешадијски пук (Прва чета 3. планинског батаљона) у Шкофјој Локи (Словенија). Из планинских јединица прелази у Ваздухопловство, гдје од 30. октобра 1934. године до 04. октобра 1935. године похађа Ваздуховно-извиђачку школу команде Ваздухопловних стручних школа у Новом Саду. Непрекидно напредује у служби. Звање дипломираног извиђача 1935. године, 1936. г. чин поручника. Од 06. 03. 1937. године похађа Пилотску школу Првог ваздухопловног пука у Новом Саду, коју завршава 11. новембра 1937. године. Звање дипломираног пилота добија 09. априла 1937. године. Од 15. новембра 1937. године, у звању пилота, налази се у 4. ваздухопловном пуку у Загребу. 01. октобра 1940. године унапријеђен је у чин капетана II класе, и у том чину остаје до почетка рата. Његово школовање обиљежиле су високе оцјене.

У периоду пред Други Свјетски рат постаје члан КПЈ. На почетку рата, у чину капетана II класе, Ђорђе Путица се као пилот бомбардера Бристол Бленхајм налазио у 217. ескадрили, 69. ваздухопловне групе, 8. бомбардерског пука, Друге ваздухопловне мјешовите бригаде (2. ВМБ) Ваздухопловства Војске Краљевине Југославије (ВВКЈ). Ова бригада је активирана 10. 01. 1931. године на аеродрому Загреб. Учествовао је у бомбардовању жељезничког постројења у Грацу, те у бомбардовању подручја на граници Њемачке и Мађарске. У једној од тих акција његов авион је оборен, а он је рањен.

Послије повратка у свој родни крај, у Херцеговину, учествује у подизању устанка; први је командир партизанске чете Шума. Почетком октобра 1941. године формиран је Штаб Херцеговачког народноослободилачког партизанског одреда. За његовог команданта именован је ваздухопловни капетан Ђорђе Путица. Од 04. јануара 1942. године Путица је замјеник команданта Оперативног штаба за Херцеговину, а већ од 04. фебруара 1942. и командант Оперативног штаба за Херцеговину.

Враћајући се у штаб у Ластву, послије одржане конференције у селу Домашево на Љубомиру, наилази на засједу код села Ждријеловића, Љубомир, која га убија, 21. фебруара 1942. године.

Милан Путица, чији сам текст користила да васкрснем лик овог неустрашивог борца, истиче да је Ђорђе Путица био противник исхитреник одлука и да радио на помирењу између двије струје међу мјештанима Херцеговине. Шта то значи? Непријатеља му није недостајало!

Чему ове приче?

Зашто сам причу о борби која нам предстоји почела са причама о два витеза Другог свјетског рата?

Прво, то су била два човјека различите идеолошке оријентације, мада, сматрам, у њиховом случају родољубље је основна позиција, а идеологија долази као оквир у који уклапају своје слободарске тежње.

Друго, то су заборављени хероји. У случају Жуњића ситуација је мало свјетлија – постоји неколико текстова који су лако доступни и дотичу се његовог подвига или подвига његових сабораца. Ипак, приче о Путицу и Жуњићу су скрајнуте или надјачане. Чиме? Казивањима која враћају на старе идеолошке сукобе и фабрикују нове подјеле. Медијском халабуком и информационим притиском у којем нам се намеће теза да смо најгори народ и да не заслужујемо ништа добро.

О опасности потпадања под утицај манипулације свијешћу писала сам у више наврата, ко жели да употпуни овај текст информација о томе може прочитати моју анализу двије књиге у тексту „Приручници за избор живота умјесто смрти“ (https://stanjestvari.com/2018/01/06/milana-prirucnici-za-izbor-zivota/).

Зашто смо дозволили да прича о кукавичлуку и издаји надвлада причу о храбрости?

Зашто се олако одричемо наших хероја?

Зашто их не спомињемо?

Зашто њихови споменици не трепере у требињским ноћима?

„Живим преко пута споменика тако великог човјека као што је Ђоко Путица, а да никад нисам чуо за њега и његове подвиге?!“, рече мени, и сам себи, прије неки дан Михаил Бочкаров из Руског културног центра у Требињу…

Борба која предстоји

Српски корпус се тренутно налази у друштвеном и културном моделу који не одговара његовом коду, који је чак у великој мјери супротан ономе што је дух наше традиције. Када неко жели да овлада једним народом и његовом земљом онда му намеће правила и услове у којима се он не може снаћи, који су му туђи. Шта чинити?

У одговору на ово и слична питања посежем за одговорима који су дали људи упућенији и памтнији од мене. Ево шта каже мој пријатељ Часлав Копривица, доктор философије, човјек у којем су се на најсретнији начин спојила философска мисао и политички ангажман:

„…Потребно је изградити српски културни образац. Значи бити у пракси способан да се по свим релевантним питањима самосталним просуђивањем, без прихватања интелектуалног колонијализма и жалосног, неуспјешног опонашања Запада, дође до становишта које је израз наше, српске ситуације, нашег, српског културног идентитета и нашег, српског повијесног пута. Све док не буде тако, бићемо – не само са становишта Запада који нас дубоко презире – народ чија ће се држава (или државе) посматрати као европска банана-република. Дакле, борба за наше интересе почиње на подручју духа, јер само се тако може конституисати самосвјесни национални субјект чија ће држава имати изгледа да буде суштински призната и уважена, умјесто да се третира као племе неуких, агерсивних и злих дивљака, како западњаци данас на нас махом гледају.”

Како се формирати као национални субјект када смо раздобљени, одгурнути од мора, изложени најездом страних ријечи које собом доносе геополитички лажне конструкције (термин Западни Балкан који се увукао у сва средства информисања и који формира мишљење да ми треба да припадамо том цивилизацијском кругу, али као они који по милости улазе негдје одакле никада нисмо ни отишли – из Европе!) и под сталним информационим притиском у којем нам се, циничном замјеном теза, намеће да смо геноцидни? Да ли ћемо се здраво формирати тако што ћемо отварати старе сукобе, давати им крила и снагу змаја? Чему ћемо учити нашу дјецу? Прећутаној историји? Подијељеној историји? Или ћемо их вратити традицији, достојанству, хришћанском духу помирења који нас је сачувао кроз вијекове…

Кључно питање, оно због којег сам се овдје на овом часном скупу, сабраном у славу хероја нашег посљедњег рата, осјетила позваним да дођем и одговорим је – која је то тековина посљедњег Одбрамбено-отаџбинског рата ако су на Споменик нашим храбрим људима у Бесмртном пуку дошле само три делегације и положиле цвијеће?

Све организације које дишу патриотизмом и његују свијест о нашим ослободилачким ратовима су биле позване. У Бањалуци, у част Дана Побједе све делегације (њих преко десет), положиле су цвијеће на један споменик – оном посвећеном Другом свјетском рату. У Требињу на четири споменика три српске делегације.

Шта рећи?! Пред нама је посао. Тежак посао помирења и освешћења.

Како наставити помирење које се догодило у посљедњем рату? Свести рачуне – пописати све жртве и маркирати заблуде и једне и друге стране…

Још увијек нисмо, као народ, достојно подигли главу. Зашто?

Цитираћу ријечи, овдје присутног, господина Ковића, који у једном од својих посљедњих интервјуа, поводом нашег недовољног бављења сопственом прошлошћу, и духу самопорицања које је неадекватно бављење донијело, одговара:

„Један од наших главних проблема је то што се српски историчари питају, а то није од јуче, шта је оно што би требало написати, а да се то допадне колегама на западу. Уместо фундаменталних студија, ми смо писали неке ефемерне књиге, које као да су рађене за немачке или енглеске читаоце. Терали смо моду. Данас се намеће такво писање историје. Четири године ми обележавамо стогодишњицу од избијања Првог светског рата и свега што је уследило. Четири године проводимо правдајући се и објашњавајући да нисмо криви за Први светски рат. Појавио се огромни ревизионистички талас који не потапа само нас него и британску и немачку историографију. Уместо да објасните ко је био Гаврило, да видите у шта је веровао тај млади човек, да ли ми и данас исповедамо његове идеале или смо неки други људи и нисмо његова духовна деца, уместо те свести о одговорности пред сопственом националном историјом, ви се нешто правдате и објашњавате Немцима и Американцима како нисте криви и како Сарајевски атентат није био узрок Првог светског рата. Нека се господа у Берлину правдају због Првог и Другог светског рата, нека се Американци правдају за Хирошиму и Нагасаки, а ми ћемо да пишемо књиге о Принципу.

Све су Дрине овог свијета криве; никада се оне неће моћи све ни потпуно исправити; никада не смијемо престати да их исправљамо.

Иво Андрић

Измиримо се! Наставимо традицију наших очева у посљедњем Одбрамбено-отаџбинског рату! Вратимо нашој историји улогу коју заслужује – улогу оних који вијековима бране своја огњишта!

дорађен текст са излагања на Академији поводом Дана војске РС

ИН4С, Слободна Херцеговина

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.