МИЛАН РУЖИЋ: Уплакана утопија

ИСКРА на Фејсбуку

Milan Ruzic

Сви се у овој нашој земљи осмехују, а дубоко у себи плачу. Често те сузе и ти јецаји изађу на површину у оно глуво доба ноћи кад нам се чини да смо једини на свету који имају неки проблем. Тад се може чути свеопшти плач.

Плаче жена за мужем, брат за сестром, унук за дедом. Плачу планине за облацима, облаци за сунцем, а сунце за земљом. Јеца дете на гробу, гроб за дететом, а трава за мртвацем. Плаче врба над својом судбином, судбина над неминовношћу, а неминовност за спонтаношћу. Вриште гладна уста за храном, храна за рестораном, ресторан за гостима, а гости за послугом. Скичи застава за грбом, грб за круном, круна за краљем, а краљ за народом. Плаче слово за пером, перо за папиром, папир за књигом, а књига за дрветом. Вичу стене од туге за пећинама, пећине за понорницама, а понорнице за великим рекама. Свиснуће човек за срећом, за љубављу и за слободом. Срећа плаче због несреће, љубав због мржње, а слобода због ланаца. Гине језик за народ, народ за новац, а новац за банкама. Урла идеја за смислом, мисао за отелотворењем. Рони сузе трава за ливадом, ливада за њивом, а њива за родом док их све коров осваја. Сузне су куће за селима, села за градовима, а градови за метрополама. Метропола за престоницом, престоница за државом, а држава за светом. Плаче кавез за птицом, а птица за слободом.

Плаче цела земља због неке своје невоље. Целу боговетну ноћ тако сви плачу, а изутра неће да признају једни другима како су се чули у глувој ноћи. Како звоно одбије зором, тако сви сузне очи бацају под кревет, а на лице стављају оне очи за друге људе па се тако срећно гледају да им човек просто поверује како су срећни.

Устанемо сви тако расположени, а слане сузе се наталожиле и већ у Србији створиле општи потоп. Ми, са срећним очима на лицу, схватисмо да ову ситуацију можемо искористити и рећи да имамо море. Праве се плаже и зидају хотели поред овог мора суза. Сваки дан море је све дубље, а ми смо у све већој опасности од утапања. Свакодневно се све више утапамо, па можда због тога мислимо да живимо у утопији.

Жао ми је што нико не схвата да ћемо, вероватно, скончати као Атлантида, и то потопљени сопственим сузама.

Милан Ружић

Тагови:

1 коментар

  1. Дринка каже:

    Живот је овај велика представа, а свако од нас успешан глумац!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.