МИЛАН РУЖИЋ: Шта ће душа сетна разумети сем бола?

ИСКРА на Фејсбуку

Milan Ruzic

Човек ти је биће састављено сво од сете и од бола. А шта ће душа сетна и болна разумети осим бола? Због тога се сваки човек и труди да наноси бол јер лепе ствари они други не би ни разумели. Коме да чиниш услугу кад ће ти је вратити три пута горе и баш онда кад не би ваљало? Што да се волимо кад ћемо се сутра мрзети више него што смо се икада и волели? Зашто да ми у кућу на част долазиш, кад ћеш сутра и мене и њу пламеном частити? Много би задужио и ти мене, а и ја тебе кад се не бисмо ни гледали. Ма највећа би услуга и срећа била да се уопште нисмо ни упознали. Убићу ја тебе, а и ти ћеш мене без обзира на ред и поредак. Не може један човек издахнути кад зна да је ту неко ко још увек дише.

Кукавице смо и ти и ја, и то нека ти је јасно од сад па довека. Бићемо храбри кад се сретнемо и ударимо један на другога, али наша храброст неће излазити из нас него ће се нахватати на наша лица и душу као јутарња роса, а све у зависности од тога ко нас гледа док се роговима бодемо. Не бисмо ми били храбри да смо сами. Тад бисмо се договорили шта ћемо другима испричати, па бисмо причали различито и опет до сукоба један другог доводили. Лајемо ту и прсимо се, а кад нема никога онда пијучемо и кокодачемо један другом речи извињења и цвилимо о храбрости. Немој ми ништа ни причати, кад ћеш ујутру опет против мене да се разблејиш и разгракћеш. Ћути и терај своје, па ћемо тако један од другога главу окретати док се опет не нађемо на томе да се морамо сукобити, па онда све испочетка. А боље да почетка није ни било, него да стално овако почињемо па тако до краја. А ни крај се не назире у овоме сукобу.

Немој ме ни хвалити пред другим кад знам да ћеш ме сутра кудити као што ћу и ја тебе. Не милуј ми децу пошто им главе још увек бриде од твојих шамара. Како приђеш да их помилујеш, тако се склањају, понекад и беже од те твоје силне доброте. Не комплиментирај ми жени да би до силовања пут утро. Не погани ми кућни праг кад знаш да те не волим, а нећу ни ја теби на врата куцати пошто би се и она, да икако могу, стресла од моје злобе и мојих руку.

Него, идемо се ми негде сами суочити где су неутрални и небо и земља, па ту да видимо ко ће више кукавних мрва неизрециве храбрости скупити. Потегнућемо којекаква оружја и претити један другом, а све на ивици сукоба, да бисмо на крају погнули главе и сами себи признали да ниједан од нас не може и не сме ништа урадити.

Опет ћемо се договорити шта ћемо другима причати, али овог пута да будемо уверљивији. Како неки од нас двојице то помену, опет се потеже оружје и опет наш ратни поклич чујемо као грмљавину и рику разјарених звери, а он у даљини одзвања као клепет крила и кокодакање јер човек је такав – и звер и живина, па како које кад превлада.

Милан Ружић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.