МИЛАН РУЖИЋ: Српску муку кувају у тој великој кухињи!

ИСКРА на Фејсбуку

Milan Ruzic

Већ дуго се Срби хране собом и својим. Некако смо ушли у ту кухињу у којој се спрема све оно што не ваља. Толико је рецепата за толико јела, а ниједно од њих није добро за нас. Нама је битно да имамо капу кувара и да се нешто питамо у тој кухињи, али питамо се за небитне ствари, а не за храну – оно најбитније у целој кухињи.

Наши кувари опремљени су америчким ножевима, немачким шпоретима, британским зачинима, дакле, светском опремом. Кувари, дигнутог чела, поносни на „своју“ опрему, крчкају српску муку у тој великој кухињи. Скували су личност, па она сад некако заудара нечовештвом и интересом, па је такву сервирају свету не би ли постали грађани истог, а сви знамо да неће. Један од тих кувара се гега по кухињи са набреклом трбушином јер је појео све идеале из оставе. Никоме није јасно зашто је неко идеале и унео у ту кухињу кад њих нема ни у једном рецепту. У тигањима на шпорету се прже идеје у уљу туђих убеђења. Цврче и пиште желећи да својим звуком бар на тренутак прену куваре како би их се сетили. Наравно, кувари су врхунски мајстори и неће идеје скинути са ватре док не загоре. Тада их ваде из тигања и сервирају уз зачине мржње. У просторији иза, тамо се врши шурење. Шуре мозгове отклањајући и последњи траг сопственог мишљења, па га онда шаљу у кланицу, а у кланици се већ увелико коље душа и сецка на комаде како се никада више не би могла саставити. Помоћник главног кувара је задужен за зачине. Највише посла има око глупости. Њу ови људи највише зачине како би била што миришљавија, укуснија и привлачнија. То је омиљено јело свих муштерија који долазе у ресторан у ком се налази ова кухиња. Човек који је задужен за тесто, прво замеси свађу, па чека да надође како би испекао мржњу. Та мржња, хлеб насушни њихов, постане толико неодољива и сервира се уз свако јело, као и сваки други хлеб. Чак врше и услуге прављења славских колача од мржње, а славе се туђе земље и туђи свеци. Из пластеника, у ком народ умире од несносне врућине, тј. од тешког времена у коме живи, они убирају оне који најмање увену у тим условима и носе их у пресу. Тамо се ти људи пресују у жељи да се из њих исцеди сав сок живота и мудрости, а онда га одбаце као љуштуру. Тај сок се не сервира тако сиров јер је пун живота, већ се оставља да се усмрди, па се такав сервира како би људима путем тог сока објаснили да живот и мудрост увек смрде сумњом. А људи као људи, пију и то, као што једу и буђаве сиреве направљене од млека убијених мајки. Чекају да се убуђају како би успомена на млеко, па самим тим и на мајке, ишчилела.

Сва та храна, служи се у ресторану када велике силе доведу пријатеље на гозбу, па тако скувани српски инат ипак оживи и неког од најважнијих гостију удави кост Његоша, Принципа и њима сличних, још неомекшала, незаборављена и оштра.

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.