МИЛАН РУЖИЋ: Неко у цркву, неко у порок, неко у заборав

ИСКРА на Фејсбуку

Milan Ruzic

Једном наочиглед свих провали се земља и из ње устаде неки човек. Отресе он земљу са себе, врати се у гроб по капу, опет изађе и стаде пред нас још увек помало блатњав и прашином осут. Стоји ту у некаквој униформи и гледа на све нас. У једном тренутку се окрете ка неком дечку и помилова га погледом пуним сете и љубави. Тада крену према њему, а тај дечко, пун страха ил’ чега ли, узмаче неколико корака. Онај бивши покојник стаде, испљуну нешто земље из уста и поче причати помало пригушено, ваљда од година које су му главу и гроб притисле:

– Синко, не бој се. А видим ја по твом лицу да си ти мој. Не знам синко шта се ово догодило и откуд ја овде, али одједном ми ноге прорадише и пробудих се, па реко’ да устанем. Ево не знам ни где сам, ни шта је све ово, али видим да си ти мој. Ма мој си по свакој црти коју на свом лицу носиш. Мој си и по коси, по плећима, по очима си на мог сина, а висина – и то је моје. Какав је ово свет кукавче кад су све неке зградурине и бетон? Зар овде да устанем на овом тргу? Реци ти мени синко, од којих си ти? Како на шта мислим, па на презиме. Ето. Знао сам. Па ми смо Петровићи увек били исти. А која је ово држава сине? Србија? Немој благо мени да се шалиш. Па откуд бре оволики народ на једном месту у мојој Србији? Ууууу, ала се изградило овде. Па ко зна колико сам ја спавао кад је ово овако. А које је ово место сине? Београд? Онај Београд? А види га колико је. Припуцавају ли још увек плавци преко реке? И тамо је Београд?! Па синко, онда смо се имали зашто и борити.

Ухвати њега чукунунук и поче да му прича о свему ономе што се догађало док деде није било. Све му је до танчина објаснио и приближио. Али како је час историје одмицао, тако је деда мењао израз лица и на крају гледао у унука отворених уста и скоро скамењен од ужаса:

– Па добро бре сине, па зар сам се ја за то борио? Немој љуби те деда. Па зар је дошло доба да ја вас тешим оним нашим ратним временом? А и што бих те тешио кад не ратујеш? Па ко је мени сине мој пружао утеху кад сам кренуо преко Албаније? Сваки други дан сам морао окрпити чизме, па сам због зиме и прст ножни изгубио. Чему се ти синко жалиш? Видим ја да ти живиш као краљ, а и он се намучио преко Албаније. Вукао сам ја и та његова кола. Можеш ме и на слици видети ако је игде остала. Чему жаљење кад свега имате? О за коју, за коју сам ја земљу ратовао и којем сам се богу молио кад ово овако испаде? Где нам је била грешка? Ма можда је и истина оно што кажу да време рађа децу, а не људи. Мене је сине родило неко друго време, а да је ово твоје, не би се ту за мене нашло ни хлеба, ни вина, ни нечега за шта бих у рат пошао и пушку о раме вешао. Не знаш ти синко о чему ја причам, а нема ни везе. Гледаш у мене к’о у књигу или споменик, па би можда било боље да сам то и остао. Где сад да идем кад ми куће нема, кад ми је пород овакав и кад су ми цркве све по неколико пута рушене, паљене, па опет подизане? Ком богу синко деда да се моли? Ако на небо дрекнем, онда урлам сам на себе јер се пре неки тренутак спустих овде. Ако забијем главу у земљу па доле викнем, онда ће ме Ђаво чути па ћу само горе направити. Остај ти сине овде, а деда оде под земљу јер не може ово да гледа. Да гледа и гледајући плаче због овога што ми урадисте. Мени, мом Богу, мојој Србији и себи – мојој деци и потомцима. Стиди се синко, мој нови Петровићу свога имена! Стидите се сви ви децо себе и својих предака! Стидите се што су наши гробови узалуд копани и обележени кад их нико не обилази. Поново зарастамо у шибље и коприве, а да бар можемо некога ожарити да се тргне лакше би нам било. Нећу да вас кунем јер сте мој пород и окућница за коју сам чизме подерао, ране љуте прележао, метке у се прихватио, пуцњева и бомби се наслушао и за вас све погинуо. Узмите се у памет децо моја док не буде прекасно к’о што можда и јесте. Чувајте ми Србију. Схватите да то осим вас нико други не може да уради! Сејали смо кости по овој земљи како би неко могао слободу да жање, а не да се костима подсмевате. Смејете се тако у лице себи, смејете се мени, смејете се Богу, смејете се Србији! Па шта је онда остало а да није смешно? Шта?! Тупоглавци моји драги, Бог нека вам помогне. Он не заборавља своју децу као што ви заборављате своје дедове. Не знате од кога сте потекли, па се бар срамите што не знате. Молите му се да вас још једном прими међу људе и узмите се у памет док Ђаво вас није узео. Трчите у цркве децо моја, трчите и не гледајте за собом. Ту су душмани, њих се нећете начекати, али идите трчећи и помолите се да вам Бог не побегне! Нас будити не можете, али пробудите барем сећање. Па нисмо ми гинули за себе и из обести него за вас и ову земљу.

Разбежаше се сви. Неко у цркву, неко у порок, неко у смех, неко у заборав, неко у памет, а неко у порицање. Крену и млади Петровић, али га деда ухвати за раме, окрете га, изљуби и загрли уз речи:

– Не знате синко ни ти ни ови твоји о чему ја причам. Само знај да ћемо ми одозго, који год пут ви да одаберете, бити уз вас и чувати вас иако нам не знате ни имена ни лика.

Милан Ружић

Тагови:

1 коментар

  1. MARKO каже:

    Svaka ti cast!!!!!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.