МИЛАН РУЖИЋ: Бог ће пријатељу, Бог ће!

Причао један Американац са нашим човеком не знајући да је овај из Србије, па кад је то дознао из даљег разговора, поче постављати питања:

– Ти си баш из Србије? Баш си Србин? Ни Бошњак, ни Хрват, ни Црногорац, ни Македонац, ни Словенац, ни Албанац, него Србин? Како је то могуће? Нисте ли ви били скоро 500 година под Турцима, па се једва извукосте? Није ли Аустроугарска сравнила остатак вас са земљом у Првом светском рату? Зар Немци не нађоше за сходно да вас потпуно истребе за време Другог светског рата? Како вас ваши бивши не сатрше деведесетих година прошлога века? Због чега ми платисмо онолике бомбе деведесет девете године? Куд протраћисмо новце 2004. године за онај погром на Косову?

Сад ти мени кажеш да си Србин, а ја сам мислио да сте сви ви одавно под земљом. И још изгледате као људи! Види ти то… Нос, уши, очи, глава као наша. Ноге, руке, врат, труп… ама баш све имате. А ја мислио да су Срби неки чудан народ којем уместо крви венама тече то ваше национално пиће од шљиве. Сматрао сам да вам уместо главе на раменима стоји пушка, а уместо прстију и шака ножеви и псеће главе. Сигуран сам био да уместо ногу имате тенковске гусенице. Бар сам вас такве виђао на нашим телевизијама. Био је скоро документарац о вашим шајкачама у којим се сместио снајпер. На леђима, кажу, имате бодље као јежеви, а из очију вам излећу митраљески меци. Причали су нам као деци да ваше жене рађају бомбе и сабље. За доручак једете људе, за ручак жене, а за вечеру кољете децу из колевке. Сад ни сам не знам шта да мислим. Па кад сам те већ срео, што ме не поједеш? Што ми мозак не просипаш? Што ме живог не одереш? Како то да ме тај твој снајпер не уби? Откуд то да не покушаваш да ме етнички очистиш? Што ме не псујеш и не вређаш? Чему ово стајање? Убиј ме Србине, видиш ли да сам пред тобом? Удари ме! Запали ме! Ископај ми очи! Дери ми кожу ножем! Врши некакав геноцид! Што стојиш? Уради нешто звери бесна! Зар да се у Америку жив вратим и кажем да сам срео Србина, а преживео? Где ће ти душа? Убиј ме да се не брукам у Вашингтону! Преклињем те! Реци нешто проклетниче…

Србин му одврати:

– Бог ће пријатељу. Бог ће.

Тагови: Милан Ружић, Србин