МИЛАН МИЈАЛКОВСКИ: Лицемерна америчка забринутост због руског утицаја на Балкану

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: vostok.rs

Лицемеран однос и двоструки аршини Сједињених Америчких Држава (САД) и њиховог поузданог вазала Европске уније су узрок и генератор кризе на Балкану претходне три деценије. Њихово усклађено субверзивно подривање мира и стабилности на Балкану је појачано претходних неколико месеци, првенствено кроз толерисање агресивне најаве пројекта „велика Албанија“, чији је кључни актер једна чланица НАТО-а (Албанија). Међутим, очевидно је да су, да би прикрили своју аморалност и подмуклост према Балкану, а посебно своју немоћ да империјално креирају балканску безбедносну архитектуру, лансирали измишљотине о руској опасности по безбедност Балкана, која им се привиђа кроз руско субверзивно деловање, малигни утицај, шпијунски центар у Нишу и слично. Очекивано, САД су се поново лицемерно легитимисале у смислу какав је Јован Ћирић констатовао у својој књизи „НАТО агресија на Југославију“, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 1999, стр. 39.: „У тези о руској опасности и милитантности скрива се, изгледа, грижа сопствене савести, тако да извртање истине о другима (у овом случају Русима) представља класичан пример пројекције сопствене слике на друге“.

Врхунац њихове подлости у вези са наводном руском опасношћу регистрована је почетком јуна (2017) од стране америчке амбасаде у Србији, а оснажена средином јуна, „препоруком“ високог функционера америчког Стејт департмента Брајан Хојт Јиа да Балкан треба заштитити од „малигног руског утицаја“. Подударна хорска „забринутост“ да земље „Западног Балкана“случајно не скрену са „европског (бриселског) пута“ је испољена и од многих других западних „балканолога“.

О чему је реч? Реч је о покренутом решавању статуса Руско-српског центра за ванредне ситуације у Нишу између Русије и Србије и агресивном противљењу Американаца с тим у вези. На питање београдског дневника „Политика“ с којим аргументима Вашингтон инсистира да Београд не потписује споразум с Москвом, у америчкој амбасади су одговорили „како верују да све земље овог региона треба да буду опрезне и покушају да разумеју шта Русија покушава да уради. Русија активно покушава да спречи земље да спроводе своје националне стратегије, посебно у односу на интеграцију с европским или евроатланским институцијама“ (Церовина Јелена, „Политика“, Београд, 5. јун 2017, стр. 6.). Брајан Хојт Ји је оцењујући ситуацију у Југоисточној Европи најпре објаснио да је од виталног значаја за САД да Србија иде ка ЕУ, иако има културолошке и историјске везе са Русијом и потом упутио типичну провокативну поруку: „Брине ме такозвани хуманитарни центар, не због онога што је сада, него због онога што би могао да постане. Поготово ако Србија испуни оно што је Русија тражила: специјални статус и имунитет за своје особље. Не верујемо да Русија има добре намере да помогне Балкану да иде ка ЕУ. Центар у Нишу је близу границе са Косовом, где САД имају око 600 војника и 4.000 припадника НАТО мировних снага. Важно је, и то уверење делимо са Владом Србије, да Србија има потпуну контролу над својом територијом и свега што је на њој. Ако дозволи Русији да оформи центар за шпијунажу, изгубиће конролу над делом своје територије…“ (НН, Хојт Ји: САД брину због руског центра у Нишу, „Политика“, Београд, 16. јун 2017, стр. 6).

Упоређењем агресорског ангажовања САД на Балкану у послехладноратовском периоду и актуелних сугестивно-ултимативних порука, пре свега, упућених Србији, лако је уочити малигну нервозу Вашингтона и Брисела због спорог освајања Балкана, коју покушавају да излече погрешним лековима. Наиме, у недавној прошлости, они су своју опседнутост за брзо освајање Балкана, поред осталог, показали и употребом силе, наравно грубим кршењем Повеље ОУН и међународног права. Последице тога су катаклизмичне а својеврсна полу-решења (нпр. протеривање Срба из Хрватске, успостављање нефункционалне БиХ, лажна држава „Косово“…), несумњиво заснована на процени да ће тадашњи њихов униполарни светски поредак вечно трајати и да ће српски народ прихватити наметнута решења, супротна сопственим националним интересима. Актуелне „сугестије“ Вашингтона одражавају његову опседнутост за поновно освајање Балкана, наравно у мултиполарном свету. Међутим, довољан је само обичан преглед (не анализа) поменутих упућених порука, па закључити да одишу тенденциозношћу и далеко су од реалности. Њихова суштина првенствено се своди на омаловажавање патриотизма и способности врховног менаџмента Србије да самостално процењује, оцењује и остварује националне циљеве и интересе и на неосновано регистровање „малигног руског утицаја“ као препреку њиховом походу за поновно освајање Балкана.

С тим у вези, карактеристична (провидна) провокација представља Хојт Јиова оцена да се Центар у Нишу налази „близу границе са Косовом“ и „ако Србија дозволи Русији да оформи центар за шпијунажу, изгубиће контролу над делом своје територије“. Евидентно је да дотични амерички „специјалац“ за Балкан не уважава Устав Србије, јер, у том случају би знао да између административних целина у Србији постоји административна линија, а не граница, коју упорно покушава да направи Вашингтон и његови сателити, награђивањем тероризма албанских сепаратиста лажном државом „Косово“. Посебно је неозбиљна Хојт Јиова суманута тврдња о перспективном руском „шпијунском“ центру у Нишу који би угрожавао америчку базу Бондстил код Урошевца на Косову и Метохији и да би Србија изгубила контролу над делом своје територије. Уколико стварно мисли оно што је изјавио, он и амерички спољнополитички менаџмент чији је припадник, очигледно имају веома скромно знање из области шпијунаже. Без намере да констатовано поткрепимо чињеницом о томе да ни после пола године Вашингтон не може установити обим и карактер „руског утицаја“ на резултат америчких председничких избора, сматрамо да је важно истаћи следеће: бивши амерички председник (Обама) је пред Вест поинт академијом (2014) рекао: „Ја верујем у америчку изузетност сваким делом свога бића“. Не сумњамо да је при томе имао у виду „америчку изузетност са 662 војне базе у 153 земље света“(Социолог са Харварда Данило Мандић, Изузетни и још изузетнији, „Политика“, Београд, 12. Фебруар 2015, стр. 11.). Имајући на уму да војна база Бондстил представља само једну од 662, упутно је запитати се, с једне стране, да ли је Вашингтон превентивно онемогућио успостављање шпијунских центара неке(-их) земље(-аља) у близини својих војних база како сада инсинуира на рачун Русије и Србије, и са друге стране, ако задејствовањем иностраног шпијунског центра на територији неке земље дотична земља губи контролу над делом своје територије, шта рећи о изгубљеној контроли сопствене суверености успостављеном неком страном војном базом, посебно могућношћу да је реч и о шпијунској бази.

Поменуте и сличне „добронамерне“ препоруке Вашингтона балканским народима и државама о неопходном опрезу према „дестабилизујућем“ руском утицају у региону прозрео је и демантовао и бошњачки члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић, оценивиши да „Русија нема дестабилизујући утицај на БиХ. Русија не подржава сецесионистичку реторику и отцепљење Републике Српске. Таквог утицаја Русије у БиХ, нема… Мислим да је чак обратно. Милорад Додик дошао је са промењеном реториком из Москве и рекао да неће ићи на отцепљење“ (Младен Кременовић, Бакир Изетбеговић „брани Русију“ од Брајана Хојта Јија,“Политика“, 24. јун 2017, стр. 4.).

Коначно, размотрене чињенице намећу круцијално питање: Зашто Вашингтон и Брисел у гро плану истичу опасност од „малигног руског утицаја“ на Балкану, а пренебегавају своју субверзивну ангажованост?

Несумњиво, узимањем у обзир генезу актуелног ирационалног похода Запада на Исток, руски председник Владимир Путин је током традиционалне 15. „Директне линије са председником“, 15. јуна 2017, у вези са „бесконачно“ обновљивим санкцијама Запада Русији, између осталог, казао: „Историја Русије показује да смо живели под санкцијама од тренутка кад смо стали на ноге и осетили се снажним. Када су друге земље осетиле конкурента у Русији, одмах би под разним изговорима уводиле санкције. Да није било Крима, измислили би нешто друго“ (Б.М.: Путин: да није Крим, измислили би нешто друго, „Политика“, Београд, 16. Јун 2017, стр. 3.).

Реч је непобитној чињеници да Вашингтон и Брисел у послехладноратовском периоду наступају готово исто као што су током историје чинили Ватикан и римо-католичка црква према Истоку. „На делу је поновно настојање америчке (и земаља чланица НАТО-а) глобалне политике и стратегије да се оствари некадашња мисионарска стратегија Ватикана и Велике Британије (посебно између два светска рата), а то је стварање појаса тзв. интермаријума од Балтика до Јадрана“ (Чедомир Попов, интевју недељнику НИН, Беогард, 19. април 2007.). Реч је о покушају да се створи једна тампон зона (санитарни кордон) која ће трајно бити непролазна за Русију. Евидентно је да западно-ватиканска русофобија и мржња, које су повремено прелазиле у агресију, па и геноцидност према Русима и православним словенским народима, сежу у далеку прошлост. Русофобија није престајала ни када је противник (Русија) у добрим (пријатељским) односима са Западом, што је луцидно још 1912. закључио класик руске геополитике Алексиј Јефимович Вандам: „Горе од рата са Англосаксонцима (Западом) може бити једино пријатељство са њима“ (www.balkans.kr.ru).

Повампирење такве стратегије регистровано је у последњој деценији 20. века и још траје. Један од познатих америчких демократа 1992. изјавио је америчком научнику С. Коену: „Наш циљ је да Русија никада више не буде велика сила“ (Војислав Мићовић, Агресија на Југославију, Београд, 1999, стр. 223.), један западни теоретичар је констатовао: „Европа се завршава тамо где се завршава западно хришћанство, а почињу ислам и православље“ (Семјуел Хантингтон, Сукоб цивилизација, ЦИД, Подгорица, 2000, стр. 145.), а папа Јован Павле Други током јавног појављивања у Денверу (САД) 1999. подине, упутио је следеће речи Билу Клинтону, америчком председнику: „Требало би да бомбардујете Србе“ (Мала књига о великим лажима, „Печат“, Београд, 72/2009, стр. 62.).

Русофобија и њен рукавац србофобија имају дубоке историјске корене и данас су отворено присутне у САД и другим западним државама, а посебно у неким које су створене на тлу некадашње Југославије. У том контексту истичемо брилијантну студију: „Русија – Запад, хиљаду година рата“, швајцарског публицисте Гија Метана, која је објављена у Женеви 2015. године.

Размотрене чињенице указују да је на сцени појачан амерички притисак на Србију ради убрзавања решавања „спорних“ питања, односно изнуђивање од ње да ургентно призна псеудо државу „Косово“, коригује постојеће односе са Русијом апсолутно сагласним гледиштима Вашингтона и Брисела, „пусти низ воду“ Републику Српску итд. У ствари, реч је о захтевима испостављеним 1990. године, али морамо бити свесни да испуњење њихових „суптилних“ жеља пресудно не зависи од њих, већ од нас и наше политичке елите. При доношењу одлука о томе, треба да нам буде присутна чињиница о томе да су се наши преци често налазили и у тежој ситуацији од данашње, али се нису колебали да одсудно бране национални идентитет и друге вредности.

vostok.rs, fsksrb.ru

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.