МИЋУН МИЛАТОВИЋ: Операција “Барбароса”

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: in4s.net

Под кодним називом „Барбароса“ у освит 22. јуна 1941. године снаге њемачког Вермахта отпочеле су реализацију највеће офанзивне ратне операције икада замишљене – инвазију на СССР. Стратешки циљ операције било је муњевито разбијање и потпуно уништење Црвене армије, како би се издејствовала безусловна капитулација СССР-а. Иако се о догађајима на Источном фронту данас зна готово свака појединост, широко распрострањено мишљење, и то не случајно, оперише са неколико погрешних теза.

Првенствено, често се може чути да је Црвена армија била надмоћна, али да су грешке војно-политичког руководства практично омогућиле Хитлеру да дође до самог предграђа Москве. Наравно, било је грешака, и то неспорно крупних и далекосежних. Но, упркос томе, премиса је погрешна. Хитлерова одлука да чим прије нападне и пороби СССР заснивала се на реалној процјени тренутног односа снага, који је несумњиво ишао у корист нацистима. У прилог тој тврдњи говоре подаци које у својим мемоарима „Успомене и размишљања“ биљежи маршал Георгије Констатинович Жуков. Непосредно пред рат, Њемачка, скупа са сателитским државама, производила је 31,8 милиона тона челика и 439 милиона тона угља, наспрам 18,3 милона тона челика и 166,9 милиона угља које је производио СССР. У периоду од 1932. до 1940. године, Њемачка је своју војну производњу повећала чак 22 пута, изградивши више од 300 крупних војних фабрика и постројења. Захваљујући таквим ресурсима, само у 1941. години њемачка војна индустрија  је произвела више од 11 000 авиона, 5200 тенкова, 30 000 артиљеријских оруђа, 1,7 милиона комада пјешадијског оружја. У горњу статистику не улазе војне и економске резерве стечене минулим освајањима земаља безмало читаве Европе. У јуну 1941. године снаге Вермахта су бројале 8 500 000 војника, распоређених у 208 дивизија. Оружане снаге СССР-а имале су 5 000 000 људи. Искуство, тактичка обученост и организационо-маневарске способности војних јединица били су, такође, на страни Вермахта, који је већ пар година низао побједу за побједом. Совјетско руководство, упркос пропагандном ширењу вјере у преимућство снага СССР, није имало илузија у погледу реалног стања. О томе најбоље свједочи говор Јосифа Висарионовича, одржан полазницима академије Црвене армије, 5. маја 1941. године. Потенцијал Црвене армије био је импресиван, али њена техника, оперативни и кадровски капацитети су били тек у фази настанка и развоја.

Пораз у рату са Финском објелоданио је све њене слабости, што је Хитлеру, поред успјеха „Блицкрига“ у европској кампањи, био јасан сигнал да је право вријеме да се крене у поход на СССР. Сваки мјесец одлагања напада у таквој ситуацији је значио губитак драгоцјене предности.

Хитлеров Гамбит

Фактор изненађења, осим напада без објаве рата, представљало је и то што су против СССР-а првих дана рата нацисти ангажовали практично више од 2/3 својих укупних војних капацитета, што чак и највећи песимисти на совјетској страни нијесу очекивали, јер се у свим анализама предвиђало да ће барем 50% укупне војне снаге нацисти морати распоредити на остале фронтове. Штавише, Совјети су имали оправданог разлога да вјерују да се Хитлер неће упустити у рат на два фронта. Но, у јуну 1941. године, других активних фронтова није било. Британско учешће у рату свело се на фортификацију и одбрану свог острва. Но, ситуација се у том погледу није промијенила ни након што су САД ступиле у рат као чланица анти-хитлеровске коалиције.  Заправо, све до 1944. године, на тлу Европе није било никаквих савезничких активности од стратешког значаја. Захваљујући томе, у критичним тренуцима, нарочито првих мјесеци рата, техничка и бројчана надмоћ нациста је, и те како, долазила до изражаја. И тамо гдје је Црвена армија била бројно снажнија, у авијацији и тенковима, квалитетом није могла да парира њемачкој ратној техници.

Хитлер је, како је већ речено, свој поход на Русију базирао на тактици „Блицкрига“. Међутим, испоставиће се да је био одвећ заслијепљен лаким успјесима својих армија у Европи, те да је потцијенио ријешеност совјетских војника и грађана да се по сваку цијену одупру завојевачу. Упркос великим почетним успјесима и дубоком продору на совјетску територију, због огорченог и фанатичног отпора совјетске војске, гдјегод и до посљедњег човјека, снаге Вермахта плаћале су огромну цијену свог напредовања. Само је посада Брестовске тврђаве одолијевала дуже од цијеле француске армије која је капитулирала, такорећи, без испаљеног метка. Због тога маршал Жуков оправдано истиче масовни хероизам совјетских грађана, као кључни разлог неуспјеха операције „Барбароса“.

Осим тога, уобичајена је тврдња антисовјестке пропаганде, како је Хитлерова одлука о скретању љетње офанзиве према Украјини била кардинална грешка. Таквом мишљењу нарочито погодује накнадна памет њемачких генерала, који кривицу за руску катастрофу сваљују на Хитлера, једнако ревносно као што заслуге за успјехе раног „Блицкрига“ приписују себи. Наводно, Москва је лежала надохват руке, али је због Хитлерове ексцентричности, пропуштена прилика да се освоји совјетска престоница. Но, чињеница је да је Хитлер имао важан и војно оправдан стратешки разлог да прије похода на Москву подупре офанзиву на Украјину. Осим што је на тај начин одсјекао и за себе присвојио ресурсима богат дио земље, осигурао је бок армијске групе „Центар“ која је дејствовала на московском правцу, и тако створио предуслове за извођење операције „Тајфун“ – заузимање Москве. Хитлер просто није желио да понови грешку која је тако скупо коштала Наполеона.

Битка за Москву

Политичко-идеолошка конфронтација током Хладног рата довела је до тога да се у западној историографији безобзирно релативизује значај и величина жртве коју је у рату са нацистима поднио СССР. На истом послу су се нашли генерали поражене војске, англо-саксонски политичари, историчари и Холивуд. Захваљујући тој ревизионистичкој синергији, данас читав свијет зна за Нормандију, „Оверлорд“, „Дан Д“, Ардене, Денкерк, Тобрук, Ел Аламејн. Топоси као што су Тула, Брјанск, Волоколамск, Можајск, Вјазма, само  стручњацима и пасионираним љубитељима ратне тематике нешто значе. А ријеч је о именима градова и мјеста на прилазима Москви, чије је тле током само неколико мјесеци, прогутало на стотине хиљада живота совјетских и њемачких војника. Поређења ради, у истом периоду на свим другим фронтовима Њемци су изгубили 9 000 војника.

Но, и данас се најчешће може прочитати да је Стаљинградска битка била први велики пораз сила Осовине на Источном фронту. Пораз нациста код Стаљинграда зацијело је представљао прекретницу у Другом свјетском рату, у смислу да је након те битке почело повлачење нациста и незадрживо напредовање совјетских јединица према Њемачкој. Но, битка за Москву, по одсудном, војно-политичком, стратешком значају, увелико превазилази Стаљинградску битку. Reductio ad Стаљинград, у контексту релативизације совјетске жртве,  служи да се одговорност за неуспјех сила Осовине на Источном фронту, адресира првенствено на Хитлеров манијакални его и страшну руску зиму. Тако се превиђа да су нацисти били жестоко потучени код Москве, и имплицитно сугерише да су све огромне совјетске жртве поднијете прије Стаљинграда имале колатерални значај, те да се углавном могу приписати грешкама Ставке, које суманути аустријски каплар није знао да искористи на прави начин. Но, чињенице говоре супротно – План “Блау“ био је Хитлеров план Б, изнуђена импровизација којом је Врховна команда Вермахта покушала да санира посљедице неуспјеха „Барбаросе“, и поврати стратешку предност на Источном фронту. Хитлер је код Стаљинграда хазардерски заиграо на ту посљедњу карту која му је остала, док је под Москвом у рукама имао читав шпил, за разлику од Совјета који су тада играли са оним што су имали и то само да што дуже остану за столом.

Надасве, у тој епској борби за одбрану престонице, постало је јасно да је осујећен основни циљ операције „Барбароса“ – уништење Црвене армије. До те побједе, она је била папирнати тигар, који се повлачио и распадао под налетима „блицкрига“. Битка за Москву избрусила је њен командни кадар, њене оперативно-техничке и тактичке способности, форматирала моралну физиономију совјетског војника. Вјера у коначну побједу, након одбране Москве, имала је своју реалну подлогу.  На другој страни, након те битке, Вермахт је био принуђен да из коријена промијени своју ратну доктрину, командни састав и стратешке циљеве. Његов идеолошко-морални фундус је поразом код Москве, доживио тектонски поремећај. Прослављени генерали Вермахта, обилато награђивани и слављени само који мјесец прије тога, најурени су као посљедње пропалице. Тако је операција „Барбароса“ постигла циљ сасвим супротан од намјераваног: умјесто уништења, њемачки напад је Црвеној армији донио ореол непобједиве силе, а звијер за коју се до тада тврдило да је не само бесмртна и непобједива, него и нерањива, код Москве је изгубила први од својих девет живота.

Али били су то, како каже маршал Г. К. Жуков, командант одбране Москве, страшни дани!

У једном критичном тренутку, пише Жуков у својим мемоарима, Стаљин га је позвао и упитао: „Јесте ли убијеђени да ћемо задржати Москву? Питам вас то с болом у души. Реците поштено, као комунист.“ Значај ових ријечи треба одмјерити сходно гранитној чврстини Стаљиновог духа – Жуков пише како је Стаљина потиштеног видио само једном, и то у првих неколико сати након почетка нацистичке инвазије, када је и дефинитивно распршена Стаљинова илузија да се избијање рата може политички превенирати. На питање Врховног команданта, Жуков, који се иначе ријетко када либио да Стаљину саопшти своје мишљење, спремно је одговорио: „Москву ћемо сигурно задржати.“ 

Ситуација је, међутим, била толико критична да се у појединим фазама битке десетинама хиљада живота совјетских војника „куповало“ вријеме – један дан или чак само неколико сати, неопходних да се у неким виталним секторима консолидује одбрана и ставе у функцију стратешке резерве. Зато и не чуди што руски народ данас нарочито вријеђа широко распрострањено мишљење да су, најприје киша и блато, потом мраз и лед, зауставиле Хитлерове хорде на капијама Москве. Истина, у таквим грандиозним војним подухватима, сваки детаљ може представљати цјелину за себе и сваки од тих детаља може бити важан дио укупног мозаика. Али непобитна чињеница је: најбоље јединице Вермахта код Москве су се удавиле у ријекама совјетске крви. Сваки метар земље који је група армија „Центар“ освајала, претварао се у узаврелу бујицу крви совјетских војника, која је немилице гутала најбоље њемачке снаге. Из тог доба остале су чувене ријечи генерала Панфилова, који је и сам погинуо током битке за Москву: „Русија је огромна земља, али када погледаш, нема се гдје одступати. Иза нас је – Москва.“

Али релативизација Московске битке у англосаксонској историографији и популарној култури, има своје дубоке, идеолошко-политичке, разлоге. Била је то највећа и најзначајнија битка Другог свјетског рата, коју је СССР добио потпуно сам.  Помоћ коју је СССР по Закону о зајму и најму добијао од савезника у том је периоду била мизерна. Тако је Стаљин у јеку битке за Москву огорчено прокоментарисао да док хиљаде совјетских грађана дају своје животе у борби против заједничког непријатеља, Черчил се са њим цјенка око неколико авиона типа „харикен“.  Стога, не треба да чуди што се маршал Жуков нашао донекле увријеђен када је генерал Монтгомери након рата поредио Стаљинградску битку и битку код Ел Аламејна. При том, како и сам маршал Жуков у својим мемоарима истиче, сваки савезнички војник који је жртвовао свој живот у борби са нацистима, заслужује поштовање једнако као и војник Црвене армије. Анализе и подсјећања ни издалека не могу да нам наговијесте смисао и дубину патње, моралну вриједност или величину сваке појединачне жртве. Али може макар да отклони сумњу у погледу тога ко је заиста изнио главни терет рата са нацистичком Њемачком.

in4s.net, Мићун Милатовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.