МАРКО МИЛАЧИЋ: Русијо, извини

ИСКРА на Фејсбуку

Водич кроз историју једних санкција

Ово испред тебе, читаоче, згариште је Катунске нахије. Прије мјесец, октобра, 1714. године, избила је војска Нуман-паше Ћуприлића у Црну Гору. Прегазили су нас, опустошили, хиљаду – од дјетета, до стараца – поклали. Само двије године раније, у љето, Ахмет-паша, направио је покољ, попалио куће у Цетињском пољу. Ово је, читаоче, сада борба до истраге, ко преживи, ми или Турци, причаће, почетак је 18. вијека. Да се тражи нови савезник ако хоћемо да створимо и сачувамо државу. Сами тешко, треба нам помоћ, хитна. Кренимо.
Данило Шћепанов Калуђеровић, митрополит Данило, одмах након похара правац – Русија. Затичемо га неко вријеме у Бечу, па крајем крваве 1714. године, креће за Петроград. Након мјесеци путовања долази Петру Великом. Уз Петра Алексејевича стоји Петар Толстој, стари вук закулисне политике, некадашњи амбасадор у Цариграду, који је петнаестак година раније посјетио руске бојаре на изучавању морепловства у Перасту. Петар Данилу уручује Повељу за заслуге Црногораца у заједничкој борби против Турака. Руски Цар обилато помаже: 2.000 златника и 13.400 рубаља. За обнављање цркава и помоћ народу. Обећава Петар и да ће сваке три године Цетињском манастиру издвајати 500 рубаља. Значи: и материјално, и морално. Преноси Данило поруку свом народу: Црногорци нијесу сами у вртлогу зла. Митрополит новац улаже у обнову Цетињског манастира, гради шест нових цркава.
Након Данила, митрополит Сава. Нема помоћи од Млечана, ни Напуља. Остаје само Русија. Митрополит Сава – својим бродићем до Задра, па преко Ријеке, Љубљане и Беча – стиже у Петербург, 1742. године. Моли “за општу милост” царицу, Јелисавету Петровну. Успио је: исплаћен је, прво, новац за одржавање Цетињског манастира за претходних 21 годину, која је обећао Петар И, па одобрена стална помоћ Манастиру, трогодишње. Затим 3.500 рубаља, плус 3.000 рубаља у виду помоћи становништву.
Митрополит Василије жели јаче везе са Русијом. Године 1752. креће у Петроград. У писму царици пише да смо “увијек спремни нашу крв за сверуско царство пролити”. Стиже 1752., тамо остаје годину ипо, пише Историју о Черној Гори, добија скоро све што тражи: 5.000 рубаља за помоћ Манастиру; награде најзаслужнијим Црногорцима; обнову цркава; 2.000 рубаља за путне трошкове; надокнаду за десетогодишње обустављање исплата Манастиру. Од помоћи гради нову цркву у Маинама.
Патар И Петровић је митрополит, владар. Руски цар, Павле, обећава редовнију помоћ и заштиту. У манастиру Стањевићи Петар добија орден Александра Невског. У царској повељи – уз издвајање годишње субвенције од 3.000 рубаља – препорука: да се новац потроши за “корисне установе, које ће, учвршћујући хришћанске врлине, поспјешивати благостање земље”. Стиже и 3.000 дуката за период од 1803. до 1805. године. Митрополиту, затим, 1817., из Русије одређују личну пензију од 300 дуката. Годину касније, Петар И се обраћа молбом да се Манастиру да новац за протеклих десет и слиједећих шест година. Русија удовољава.
Доба Петра ИИ Петровића Његоша. У Петербургу је од стране руских архијереја завладичен, уз присуство цара Николаја И, година је 1833. Ускоро из Русије стиже помоћ: 10.000 рубаља, па још 8.000. Пристиже и повеља, царева: савјетује Црногорце да буду “послушни владики, мом драгом другу и брату”. Свети Синод обећава: редовно ћемо слати црквени инвентар, литературу, средства за изградњу цркава. И бива: уз такву помоћ Његош културно-просвјетно развија земљу. У Санкт-Петербургу купује штампарију. Потпуковник Озерецковски израђује пројекат Биљарде. Отвора се прва државна основна школа. Изградјују институције. За вријеме Његошеве посјете Русији повећава се годишња помоћ: са једне, на 9.000 дуката.
Данило га наслеђује. Будући први књаз, за подршку књажевској титули – за што није имао наклоност Беча и Цариграда – иде у Русију. Добија подршку: актом од јула 1852. године, император Николај И признаје Данила за црногорског кнеза.
Државу преузима Никола И, будући Краљ. Вељи рат надолази, хиљаде избјеглица, Херцеговаца. Митрополит Иларион зове у помоћ Русију: „Треба хљеба“! Русија издваја 30.000 рубаља. Новцем се купује жито у Одеси, па шаље у гладну Црну Гору. Купује се и оружје. Рат је, Велики: Русија мјесечно исплаћује новац за жито. Па: 661 хиљада рубаља за намирнице. Од 1875-1878. Русија шаље 3.640 гулдена бесповратне помоћи. Руско Друштво за бригу о рањеним ратницима упућује први санитарни одред. Отварају се војне болнице. Руски љекари спашавају хиљаде наших живота.
Рат траје. Руска банка даје кредит: 900 хиљада рубаља, камата пет одсто. Купујемо 20.000 модерних пушака и шест милиона патрона. Њима ратујемо за слободу и част. Након деценије, немоћни, отписујемо тек трећину дуга. Руси опраштају цијели остатак. Русија шаље још: државна субвенција – 46 хиљада рубаља; Учитељско-духовна школа – осам; Дјевојачки институт – 5,5; Цркви – три, болници на Цетињу – 2,5 хиљаде. Никола је опет у Русији. На располагање добија новац за оружје: милион рубаља. Сада моли Цара за спас од “канџи аустријских банкара”. Николај други даје зајам: 750 хиљада рубаља. Црна Гора се рјешава аустријског дуга. Русија отписује наш. Првих година 20. вијека Русија повећава новчану помоћ, уједно са гашењем црногорског дуга. Помоћ је 600 хиљада рубаља. То је половина буџета књажевине Црне Горе.

Трогодишња суша. Прате глад и болести. Чује руски народ за патње. Руско Словенско добротворно друштво по губернијама прикупља новац. Од марта 1888. до јануара 1899. сакупљено је 4.760 рубаља. Свети Синод такође организује сакупљање прилога у свим црквама Русије. Копејку по копејку: до фебруара 1890. сакупљено је 200 хиљада рубаља. За тај новац Руси купују жито и шаљу у гладну Црну Гору, братском народу. Лакше дишемо.

Никола поново стиже у Русију. Од 1908. године договорено је да се установи исплата Николином двору: 80 хиљада рубаља годишње. Погашени дугови. Књазу једнократна помоћ: 100 хиљада рубаља. Војна субвенција иде својим током: 331 хиљада рубаља годишње. Још 48 хиљада рубаља годишње на културу: о руском трошку ради Дјевојачки институт, учитељско-духовна школа, наши младићи одлазе на школовања, усавршавања, постају официри, генерали… Књаз Никола је захвалан Русији “за силну потпору и велика и непрекидна благодјејанија која нам је свагда указивала и сачувала нас кроз стољетија.”

Русија – без које на Берлинском конгресу, извјесно, Црна Гора не би изашла на море, поново припојила Бар – подржава независност Црне Горе. Двије хиљаде шеста. Црна Гора је самостална. Москва прва честита. Годинама након тога улаже милијарде долара од којих се подиже црногорска економија, развој земље, гради држава.

А онда, 2014. године – тачно три вијека од када је владика Данило кренуо према Русији – мала група црногорских узурпатора власти, мимо воље народа: санкције Русији и антируска хистерија. Без потребе, мјере и границе.

Русијо, извини!

 

Марко Милачић, лидер политичке организације Отпор безнађу и
оснивач Покрета за неутралност Црне Горе

 

1 коментар

  1. Loko каже:

    Maestralno! Bravo momče.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.