МАРИО ЈЕГДИЋ: Велебитске јаме између заборава и сећања /Са ходочашћа на Јадовно 2017/

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: sokoudruzenje.blogspot.ba

Лику сам увек замишљао камениту, оковану у стене, нешто попут Катунске нахије. Оно што сам видео није ни налик томе. Првог дана јула бујала је у зеленилу. Оивичена планинама прекривеним шумом, зелена и свежа сијала је на јутарњем сунцу. Над њом се надноси Велебит, моћан и мрачан, који се пружа читавим западним обзорјем. Све је деловало уснуло – обрађена поља, жита која су се таласала као море, зелени пашњаци, брда под шумом и куће на ободима поља под брдима. Просто је несхватљиво да овакав предео има тако мрачну и крваву историју. Лика је натопљена крвљу десетина хиљада невиних жртава. То су били људи који никоме ништа нису скривили. Највећа кривица им је била што су били Срби и православци. Десетине хиљада Срба са простора Независне Државе Хрватске је страдало у велебитским јамама у пролеће и лето 1941. Већина нас зна за злочине усташа над нашим сународницима али то је сувопарно и бескорисно знање које једино добија на тежини ако се лично, лицем у лице, суочите са местима где су страдале хиљаде недужних. Нажалост таквих места је на простору Хрватске и Босне и Херцеговине и превише. Једно од њих је и Јадовно. Јадовно је било део комплекса усташког логора Госпић – Јадовно – Паг. У овом комплексу логора страдало је више од 40000 људи, а велика већина, њих око 38000, били су Срби. Жртве су довођене са свих страна – из Херцеговине, Босне, Славоније, Срема, Лике, Баније, Кордуна и других делова тада створене Независне Државе Хрватске. Зверски су мучени, па су тако измучени и измрцварени, довођени на Велебит и бацани у крашке јаме.

Веле да на Велебиту постоје тридесет и две јаме које су 1941. године гутале Србе. Када неко помене јаму, а никада нисте видели ни једну, немате ни представу шта је то. Првог  јула ове године, учествовао сам на ходочашћу на Јадовно и први пут се сусрео са јамом. Била је то Шаранова јама, а потом и јама под Гргиним Бријегом. Ко не зна да је то јама, не би је ни приметио. Јама под Гргиним Бријегом налази се одмах поред шумског пута, окружена дрвећем и ако вам неко не каже шта је, можете помислити да је обична вододерина. Када сте свесни да је та једна јама прогутала можда и на хиљаде људи почнете да је посматрате као врата пакла. Поред ове јаме је постављен велики дрвени крст који су ходочасници изнели 6 километара, уз велебитске стране, шумским путем. Када сте тамо, на том месту, осећања вам се мешају и навиру. У грудима ми се стегло нешто, велико попут песнице и пело се ка грлу. Врло је тешко причати о томе и верујем да то може да у потпуности разуме само онај ко доживи тако нешто. После свега тога треба јести, спавати, наставити свој живот и говорити људима о томе. А то није лако. Ништа од тога, а нарочито ширити причу даље. А то је оно најважније јер многи људи о појединостима стравичних злочина над нашим сународницима не знају готово ништа. Врло је важно освестити људе, приповедати им о свом искуству и приволети их да и они крену на исто ходочашће. Довољно је да на наредно ходочашаће, следеће године, крене макар једна особа којој сте пренели утиске и већ је велика ствар урађена. Јер ако се ми не сећамо, нико се други неће сетити. Ако заборавимо шта нам се догодило, може нам се поново десити нешто слично.

А Лика, лепа, зелена и помало тужна. Тужна јер је остала без Срба. И Теслин Смиљан је без Срба. Усташе су у Смиљану 1941. године побиле више од 500 Срба свих узраста, спалиле цркву Св. Петра и Павла и Теслину родну кућу. Оно мало преосталих Срба однео је потоњи рат који је почео 1991. Православна црква у Смиљану је два пута рушена и данас је обновљена. Живи само када дођу Срби из других крајева. И тада звоне звона. Звоне и њихова тужна јека пролама се брдима око Смиљана као подседник да су ту некада живели људи којих данас више нема и чији потомци, ако их има, негде далеко сањају дедовину.

А Лика, лепа, зелена и помало тужна. Тужна јер је остала без Срба. И Теслин Смиљан је без Срба. Усташе су у Смиљану 1941. године побиле више од 500 Срба свих узраста, спалиле цркву Св. Петра и Павла и Теслину родну кућу. Оно мало преосталих Срба однео је потоњи рат који је почео 1991. Православна црква у Смиљану је два пута рушена и данас је обновљена. Живи само када дођу Срби из других крајева. И тада звоне звона. Звоне и њихова тужна јека пролама се брдима око Смиљана као подседник да су ту некада живели људи којих данас више нема и чији потомци, ако их има, негде далеко сањају дедовину.

Нас ходочаснике је потом пут одвео у Медак. Медак се налази на обалама реке Лике, подно Велебита. Некада је био једно од највећих српских села госпићког краја а данас једва да у њему неко живи. Посетили смо манастир Св. Јована, стару цркву, која је више пута рушена и обнављана. Тамо су нас топло сачекали локални Срби на челу са њиховим младим свештеником. У Медку су остали углавном стари људи. Некада је медачки крај насељавало више од хиљаду Срба а данас их у десетак села и заселака има шездесетак. Можда најдирљивији тренутак је био наш одлазак из Медка. Локални Срби су се скупили испред цркве и поздрављали нас док смо ми кретали пут Србије и Републике Српске. Њих тридесетак, са младим свештеником на челу, остало је да нам маше док су наши аутобуси одлазили. Ми смо отишли нашим домовима и оставили ове људе да и даље воде своју битку. Али нисмо их заборавили. Бар не ми који смо тог дана били њихови гости. Али и даље се питам јесмо ли их ми колективно као народ заборавили и од њих одустали. Такође, стално ми се враћа једно питање – зашто? Зашто је неко побио стотине хиљада недужних Срба од 1941. до 1945? Зашто су потомци страдалих протерани педесет година касније? Која је била њихова кривица? И на послетку, питам се, зашто заборављамо наша страдања? Јер ако ми заборавимо, ко ће се сећати.

Аутор: Марио Јегдић, старешина Српске омладинске културне организације „СОКО“

sokoudruzenje.blogspot.ba

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.